Nekoliko dana nakon što je snimila fotografije naga u bazenu na setu komedije Something’s Got to Give iz 1962. godine, Merilin Monro je uskočila u svoj crni Thunderbird i odvezla fotografa Lorensa Šlera do apoteke Schwab’s na Bulevaru Sanset. Šiler je sa sobom poneo negative, spremne za izradu fotografija. Merilin je, s druge strane, u torbici imala makaze.
Pod svetlom uličnih lampi tog legendarnog holivudskog okupljališta, posegnula je za njima i počela da seče kolor-film na komadiće.
„Ziiiiip – one koje joj se nisu dopale“, kaže Šiler, oponašajući zvuk. „Ziiiiip.“
Uništila ih je?
Uređivala je fotografije
„Naravno“, smeje se danas 89-godišnji fotograf, poslednji živi fotograf Merilin Monro, prisećajući se sebe kao 25-godišnjaka koji se saginjao da pokupi isečene delove filma i mislio: „Pa i ja bih tu fotografiju ubio.“
Zapravo, o njenom uređivanju fotografija govori isključivo sa divljenjem, piše Gardijan.
„Nije postojala nijedna fotografija koju je uništila, a da bih je ja objavio.“
Dva meseca kasnije, Merilin je umrla od predoziranja lekovima.
Tokom šest decenija koje su usledile, upravo je ova Merilin – ona koja samostalno odlučuje koje će fotografije opstati – ostala u senci mita o „haotičnoj“ plavuši, seks-simbolu koji nije uspevao da upravlja sopstvenim životom i kojim su drugi neprestano oblikovali.
Međutim, kako piše kustoskinja izložbe o Merilin, Rouzi Brodli, u katalogu koji prati izložbu u londonskoj National Portrait Gallery:
„Monro nije samo pozirala – ona je režirala i zadržala pravo veta na svaku fotografiju koja joj se nije dopadala.“
Merilin je bila arhitekta imidža
Fotografi poput Ričarda Avedona, Milton Grina i Berta Sterna možda su držali kameru, ali je Merilin u velikoj meri usmeravala ono što će kamera zabeležiti.
To je i glavna poruka izložbe organizovane povodom stote godišnjice njenog rođenja. Ona prikazuje zvezdu ne kao pasivnog posmatrača sopstvene slave, već kao aktivnog arhitektu vlastitog imidža.
Po mnogim svedočenjima, Merilin je umela da bude krhka, ali i uporna i odlučna. Kako kaže Brodli, njena životna energija koju je tako briljantno prenosila pred kamerama često je bila u potpunoj suprotnosti sa stvarnošću njenog života i borbama koje su postojale kada bi se reflektori ugasili.
Šiler se seća jednog trenutka sa fotografisanja u bazenu u maju 1962.
„Ti si slavna žena“
Merilin je skočila u vodu i, ignorišući naređenja reditelja Džordža Kjukora, otplivala do mesta gde je svetlo bilo bolje.
Na jednoj fotografiji podiže nogu iz vode i oslanja je na ivicu bazena poput blistave nimfe.
Na drugoj spušta peškir tek toliko da otkrije donji deo leđa – elegantno zakrivljen, kao violončelo koje čeka da bude zasvirano.
Pre snimanja rekla je Šileru:
„Šta bi se dogodilo kada bih skočila u bazen u kupaćem kostimu, kako traže, ali izašla bez ičega na sebi?“
On joj je odgovorio:
„Ti si već slavna žena. Ali ako napravim te fotografije, učinićeš i mene slavnim.“
Merilin je uzvratila:
„Ne budi tako uobražen, Leri. Mogu da te otpustim za dve sekunde.“
Šiler se danas smeje tom razgovoru.
Inteligentne šale
„Takav je bio naš odnos. Ja bih zbijao šalu, a ona bi uzvratila još oštrijom, dubljom šalom, punom skrivenog značenja. Morali ste da razumete Merilinin podtekst.“
Taj skriveni sloj primetila je i fotografkinja Iv Arnold, koja je Merilin opisivala kao ženu u potrazi za izgubljenim delom sebe, dok joj je fotografija privremeno vraćala ono što joj je nedostajalo.
Koliko ta misao deluje tačno kada se posmatraju Šilerove fotografije na kojima se naga kupa pod mesečinom, zračeći radošću koja skriva sve ono što se tada događalo u njenom životu.
Leto 1962. bilo je vreme njenog potpunog rasula.
Prošla je godina od razvoda od dramaturga Artula Milera. Imala je ozbiljne zdravstvene probleme, uključujući ginekološke operacije i operaciju žučne kese. Boravila je i u psihijatrijskoj klinici, dok je njena zavisnost od alkohola i lekova postajala sve teža.
„Dolazila je na posao, ali kasnila“, priseća se Šiler.
„Studio je tvrdio da ih to košta milione, dok su istovremeno trošili milione na Kleopatru.“
Rivalstvo sa Liz
U pozadini svega nalazilo se i rivalstvo sa Elizabet Tejlor, čija je veza sa Ričardom Bartonom tada punila naslovne strane.
„Ono što joj je bilo na umu“, kaže Šiler, „bilo je: ako ovo fotografisanje izvedem na pravi način, biću na naslovnoj strani svakog časopisa na svetu — a Liz Tejlor neće.“
Možda je, međutim, naga igra u bazenu bila i nešto više od rivalstva.
Možda je predstavljala pokušaj da povrati samu sebe.
Ne samo da nadmaši drugu zvezdu, već da vrati kontrolu nad sopstvenim životom i sopstvenom pričom.
„Ne posmatram sebe kao robu, ali sam sigurna da me mnogi drugi tako vide“, rekla je Merilin u svom poslednjem intervjuu, svega nekoliko meseci nakon tog fotografisanja.
Fotograf Daglas Kirklend, koji ju je fotografisao nagu u krevetu 1961. godine, verovao je da je ponekad uživala u fotografisanju jednako kao i u snimanju filmova.
„Zašto?“ pitao je.
Ranjivi jelen
„Zato što je mogla sama da piše scenario dok se sve odvija. Mogla je da odlučuje šta će se dogoditi. Nisam joj govorio: okreni se ovamo, uradi ovo ili ono. Sve je radila sama. To je bila Merilin.“
Ipak, van objektiva stvari su izgledale drugačije.
U junu 1962, svega nekoliko dana nakon što ju je Šiler fotografisao nasmejanu pored torte za 36. rođendan, pronađena je u teškom depresivnom stanju nakon što je uzela veliku količinu lekova.
Pet dana kasnije studio 20th Century Studios otpustio ju je zbog učestalih izostanaka i tužio zbog kršenja ugovora.
Film Something’s Got to Give nikada nije završen.
Dok govori o njoj, Šiler ne želi da preuveličava bliskost koju su imali.
„Pred objektivom, ona je za mene bila neko koga treba uhvatiti na fotografiji“, kaže.
Ali priznaje da je uvek postojalo nešto udaljeno, krhko i nedokučivo.
„Bila je poput jelena duboko u šumi. Želeli ste da ga uhvatite pre nego što ga neko upuca. Želeli ste da ga zabeležite živog pre nego što nestane.“
Neizbrisiv deo života
Taj osećaj imao je i tokom njihovog poslednjeg fotografisanja.
„Želeli ste da je fotografišete pre nego što neka nova tragedija ponovo uđe u njen život.“
Dan pre nego što je umrla, 4. avgusta 1962, Šiler ju je posetio u njenoj kući u losanđeleskom naselju Brentwood.
„Bila je napolju među cvećem“, seća se.
Razgovarali su o mogućoj naslovnoj strani za Playboy.
A onda je u pet ujutru zazvonio telefon.
Prijatelj mu je rekao da je Merilin mrtva.
„Pomislio sam da je šala.“
Nije bila.
Kada je stigao do kuće, mediji su je već opkolili. Prozor njene spavaće sobe bio je razbijen, a njeno telo iznosili su na bolničkim kolicima, prekriveno čaršavom.
„Bila je to tragična smrt“, kaže Šiler.
I smrt o kojoj je osećao obavezu da svedoči.
„Fotografija je deo tkiva mog života“, razmišlja on.
A čini se da je i ova žena to postala.
I dalje jeste.
„Merilin Monro je ušla u moj život 1960. godine“, napisao je u memoarima Marilyn & Me iz 2021.
„I još uvek je živo, dišuće i izuzetno prisustvo.“
Njena magija, očigledno, još nije izbledela.
