Moj otac Dragan rođen je u Engleskoj, ali decenijama planira da ostvari davnašnji san svoga oca Zdravka. Kada se penzioniše, vraćamo se svi u Srbiju, u Mačvu, tačnije u selo Ravne, odakle je moj deda pobegao 1944. godine. U našoj pravoj domovini trošićemo engleske funte – kaže za „Vesti“ 21-godišnja Snežana Jovanović koja je rođena u Halifaksu, u Velikoj Britaniji, a Filološki fakultet studira u Notingemu.
Od svog rođenja pa do danas u Srbiji je bila svega pet puta sa roditeljima u poseti mnogobrojnoj rodbini razbacanoj od Mačve i Vojvodine do Pomoravlja. Ovog leta došla je prvi put bez pratnje i pridružila se vršnjacima na „Mobi 2004.“ u Soko-gradu.
– Nikada neću zaboraviti svoj dolazak na vekovno ognjište familije Jovanović i prvi susret sa napuštenom porodičnom kućom, starom i oronulom… Bila sam i radosna i tužna istovremeno. Bojala sam se da se kuća ne sruši, čime bi bio srušen i trud svih naših predaka unazad sto i pedeset godina – priča Snežana koja priznaje da je Srbija za nju još velika enigma, u istorijskom i geografskom, pa i političkom smislu.
Večiti stranac
– Deda Zdravko je bio u kraljevoj vojsci, borio se u redovima četnika, branio je narod i kralja i svoju državu, a onda je morao da beži kao poslednji kriminalac. Srbiju nikada nije zaboravio, patio je do sudnjeg dana, ali u svom srcu nije nosio mržnju protiv onih koji su ga naterali da bude večiti stranac – s ponosom priča Snežana.
– Mnogo toga o zemlji svojih pradedova moram još da naučim, iako je deda poneo u Englesku patrijarhalno vaspitanje, utemeljeno na strogim pravilima. Ono najosnovnije se poštuje i dan danas: u krugu porodice govori se samo srpski, doduše uz dosta engleskih reči, ne koristimo savremene termine, jer ih i ne znamo, ali te nezgode ćemo prevazići kad se preselimo u Srbiju.
– U Engleskoj se uglavnom družim sa Srbima, mada imam i nekolicinu dobrih prijatelja među Englezima, koji su uvek rado viđeni gosti na porodičnim slavljima, pre svega na našoj krsnoj slavi, a to je Aranđelovdan.
Sreća
– Na dočeku prošle nove godine dogovorila sam se sa drugaricom Slavenkom, koja takođe živi u Halifaksu, da ćemo na leto zajedno doći na „Mobu“ u manastir Svetog Nikolaja. Želja nam se, eto, ostvarila i nemam dovoljno reči kojim bih opisala svoju sreću – kaže mlada studentkinja.
Svaki put se iznova zadive našim trpezama, ponuđenim đakonijama. Uz slavsku sveću, kolač, gibanicu, kupus, sarmu, i domaće kolače, u atmosferi prijateljskog štimunga koji prave moji roditelji, mama Milena i tata Dragan, izlaze iz našeg doma zasenjeni srpskom gostoljubivošću, pa o provodu posle pričaju danima i mesecima – smeje se Snežana.
– A, ko zna, možda i preteknem tatu, ako se sada zaljubim i odmah ostanem. Moje srce, od kad znam za sebe kliče: „Ja sam Srpkinja“ – reče kroz osmeh ova lepa devojka koja će i ostvariti dedin nedosanjani san – zauvek u Srbiji!
