Mladi koji su se vratili iz inostranstva rade u privatnim preduzećima koja cene znanje, jer su vrata državnih firmi za njih uglavnom zatvorena pošto ne mogu da nostrifikuju svedočanstva
Jovana Ružičić (31) otišla je u Ameriku kao gimnazijalka, da nauči jezik. Na Floridi je prvo dobila matursku diplomu, pa zahvaljujući stipendiji i dve fakultetske – za novinarstvo i psihologiju. Na kraju je magistrirala odnose s javnošću na Mičigen stejt univerzitetu. Iako su njeni vršnjaci žudeli za ostvarenjem američkog sna, ona se vratila u svoju zemlju, u nadi da će ovde ipak uspeti da ostvari onaj – srpski. Nije uspela da nostrifikuje nijednu diplomu, uglavnom radi za privatne firme i jednom mesečno odlazi na sastanke grupe koja se zove Povratnici.
– Vratila sam se jer želim da živim u Srbiji. Nigde nije idealno, gde god da se nalaziš moraš nešto da žrtvuješ da bi nešto drugo dobio i ja sam na kraju te životne jednačine ipak odlučila da moj izbor bude moja zemlja – priča Jovana koja trenutno radi kao konsultant za odnose s javnošću.
Po povratku iz Amerike pokrenula je grupu Povratnici, u kojoj je danas gotovo 500 mladih, fakultetski obrazovanih. Više od polovine su magistri i doktori nauka. Njihove životne priče su različite, ali su im svima motivi za povratak bili isti.
– Želja nam je da znanje koje smo stekli prenesemo u Srbiju, jer je bukvalno u svakoj oblasti moguće napraviti neki pomak. Naravno da je bilo različitih iskustava po povratku u zemlju i uspona i padova, o tome mnogo pričamo na sastancima grupe, ali se nismo pokajali. Većina nas radi u struci, na vrlo odgovornim funkcijama, iako se oseća da nismo uspeli da iskoristimo sve potencijale – pričajuJovana i njena drugarica Marija Radovanović (41).
Marija je filolog i porodični medijator, uglavnom je radila u Nemačkoj, ali je životni put vodio i u Aziju i Afriku, gde je učestvovala u raznim humanitarnim projektima pre svega za pomoć deci i majkama. Danas radi s mladima kroz različite projekte nevladinih i vladinih organizacija.
Povratnici uglavnom rade u privatnim firmama. I Jovana i Marija objašnjavaju da su vrata državnih firmi za njih uglavnom zatvorena jer veliki broj nije uspeo da nostrifikuje svedočanstva, pa je bilo slučajeva i da doktor nauka prestižnog svetskog univerziteta radi kao da ima samo završenu srednju školu.
– Nostrifikacija svedočanstava najveća je prepreka na koju smo naišli po povratku u Srbiju, jer ne postoje standardi i sve se razlikuje od univerziteta do univerziteta. Tu je neophodno napraviti pomak. Oni često ne znaju šta će s nama, nemaju multidisciplinarne studije, tako da na kraju veliki broj nas nije nostrifikovao diplome ili je to uradio na privatnim fakultetima za nekoliko hiljada evra – objašnjavaju naše sagovornice.
Na univerzitetima doduše priznaju da nostrifikacija traje i po nekoliko godina, ali tvrde da se retko odbija. Kad se to dogodi, razlozi su neusklađenost između studijskih programa obuhvaćenih diplomom čije se priznavanje zahteva i studijskih programa matičnog fakulteta u okviru našeg Univerziteta.
Koliko je još tačno naših naučnika u inostranstvu niko ne zna pouzdano, a već nekoliko godina te podatke pokušava da prikupi Ministarstvo prosvete i nauke koje ima registar srpskih naučnika u inostranstvu (nasiusvetu@nauka.gov.rs). Letimičan pogled na ovu bazu govori da je većina naučnika u SAD, Kanadi, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Japanu, ima ih na Novom Zelandu, u Australiji, Makedoniji…
Profesor dr Radivoje Mitrović, državni sekretar u Ministarstvu prosvete kaže da nije realno očekivati da se svi oni vrate u Srbiju, jer ipak u inostranstvu imaju izgrađene karijere, ali da je moguće iskoristiti njihove intelektualne potencijale.
– Portal je pokrenut 2008. godine i do sada nam se javilo oko 600 naučnika. Veliki broj njih već se uključio u rad na projektima, angažovali smo ih kao recenzente, a kada vlada usvoji Strategiju obrazovanja poslaćemo im je da pogledaju. Oni su ti koji bi trebalo da pomognu i pri izradi Strategije razvoja Srbije – kaže Mitrović i dodaje da je neophodno da univerziteti ubrzaju i olakšaju proces nostrifikacija diploma za one koji žele da se vrate.
A prema zvaničnim podacima Grupe za prosperitet Srbije u svetu je registrovano 7.000 naših doktora nauka, iako se smatra da ih ima bar tri puta toliko.
Izvršni direktor Grupe Jovan Filipović, koji je napravio bazu podataka srpskih doktora nauka rasejanih po svetu, kaže da naših naučnika ima u svim oblastima – najveći broj bavi se inženjerskim disciplinama, privrednim naukama, ali i društvenim i prirodnim, poput prava i medicine.
– Naši ljudi stalno odlaze i koliko god vredno radili mi ćemo skupljati bisere rasute po svetu. Treba nam neki način da taj odliv pretvorimo u nešto pozitivno, dakle da te ljude zadržimo u našem miljeu i da ih se ne odreknemo trajno – kaže Filipović.
Po njegovom mišljenju, Srbija ne treba da se trudi da fizički vrati naučnike, već treba da ih poveže i iskoristi njihova poznanstva sa drugim naučnicima, jer su oni naša veza sa svetom.
