Dr Dusan T. Batakovic nasoj javnosti je poznat kao ugledni istoricar s doktoratom pariske Sorbone, pisac mnogih knjiga, objavljenih na srpskom, francuskom, engleskom i nemackom jeziku, od kojih istorija Jugoslavije na francuskom (Yougoslavie. Nations, religions, ideologies) odavno sluzi kao prirucnik na mnogim francuskim univerzitetima, a istorija Kosova na engleskom (The Kosovo Chronicles) predstavlja vec klasicno delo o ovom pitanju.
Donedavno predavac na Filozofskom fakultetu u Beogradu, naucni saradnik Balkanoloskog instituta SANU, medjunarodno priznati strucnjak za kosovsko pitanje, dugogodisnji savetnik Srpske pravoslavne crkve za kosovski problem, politicki je bio angazovan kao predsednik Veca za demokratske promene u Srbiji, organizacije koja je u saradnji s dijasporom aktivno radila na rusenju Milosevicevog rezima i okupljanju demokratskih snaga u zemlji. Od aprila 2001. nas je ambasador u Atini.
Svedok: Od 1. januara ove godine, pa u narednih sest meseci, Grcka je predsedavajuci clan EU. S obzirom na prijateljske veze nase dve zemlje, sta cinite da se SRJ brze ukljuci u evropske ekonomske i politicke tokove? U stvari, na kojim poslovima ste najvise angazovani u nasoj ambasadi u Atini?
Dusan Batakovic: Posao ambasadora u Grckoj, nama bliskoj i duboko prijateljskoj zemlji je odredjen, pre svega, obimom nasih bilateralnih odnosa, a oni su, kao sto je svima znano, i siroki i raznovrsni. Uz redovne, veoma obimne diplomatske poslove koji se svakodnevno umnozavaju, velike napore ulazemo u promociju ekonomskih potencijala nase zemlje, ohrabrujuci grcke investicije u nasu zemlju, sto je jedno od prioritetnih pitanja, podjednaku paznju posvecujemo jacanju kulturnih veza, koje su dobre, ali gde ima mnogo prostora za saradnju i bolje medjusobno upoznavanje.
U sporazumu o kulturnoj i tehnickoj saradnji, na primer, prvi put je zvanicno unesena odredba da cemo zajednicki raditi na zastiti kulturnog blaga manastira Hilandara i obnovi porusenih srpskih spomenika na Kosovu i Metohiji. Najveci domet dosadasnjih napora je realizacija petogodisnjeg razvojnog plana o finansijskoj pomoci Grcke Balkanu. Od ukupno 550 miliona evra, cak 250 pripalo je Srbiji i Crnoj Gori, dok je Kosovu dodeljeno 15 miliona. Sada pomazemo realizaciji tog projekta koji treba da znacajno pomogne obnovu nase putne i elektro-strukture, uz niz pratecih projekata.
Grcka je, politicki gledano, jedini clan Evropske unije i NATO na Balkanu i stoga, de facto, predodredjena za ulogu vaznog regionalnog posrednika u procesu prikljucivanja zemalja zapadnog Balkana evroatlantskim strukturama. Ona ce tokom predsedavanja EU, kako je vec najavljeno, uloziti velike napore da proces prikljucivanja Balkana evropskim institucijama bude intenzivniji nego u prethodnom razdoblju.
S: Sta se dogadja u unutrasnjem zivotu Grcke? Pretpostavljamo da je sve podredjeno organizaciji Olimpijskih igara sledece godine? Uzgred, koliko je boravak u kolevki evropske civilizacije znacajan za Vas kao istoricara, iako se direktno ne bavite antickom kulturom?
D.B: Tacno je da je Grcka jedno veliko gradiliste i da su svi napori usmereni nastojanju da Olimpijske igre 2004, budu uspesne, s obzirom da je ovo jedinstven slucaj da se organizacija igara poveri jednoj relativno maloj zemlji. Pripreme teku dobro i bez zastoja, a uporedo se odrzava i Kulturna olimpijada koja ce Grckoj doneti raznovrsne kulturne dogadjaje. Kad god imam malo vremena, obilazim znacajne spomenike i obnavljam znanje o „grckoj mudrosti“ koja je neiscrpan izvor inspiracije za svakodnevne izazove. Uz anticko nasledje, imam posebnu naklonost za jos zivu i prisutnu vizantijsku bastinu Grcke koju, kao sto je poznato, takodje smatramo zajednickom kulturnom tekovinom, proizaslom iz „vizantijskog komonvelta“. Najvise od svega u Grckoj volim njene ljude, muziku i obicaje koji su nasima toliko slicni, da nema one vrste teske nostalgije koja obicno obuzme ljude koji duze zive u inostranstvu.
S: Pre ste, kao istoricar, analizirali dogadjaje, a danas ste u prilici da ih kao diplomata kreirate. Sta je od ta dva posla teze i kako ste, zapravo, usli u diplomatiju?
D.B: Zanat istoricara koji je decenijama citao diplomatske depese iz raznih perioda, znacajno mi je pomogao da se bolje snadjem u novom poslu. Danas su tehnoloski uslovi znatno uznapredovali, ali je tehnika diplomatije ostala, u zanatskom smislu, malo razlicita od one u prethodnim razdobljima. Kako sam se, do pada Milosevica, bavio vrstom alternativne diplomatije, nije mi bilo tesko da se uklopim u novi ambijent koji zahteva i druge sposobnosti. Znanje istoricara vam, medjutim, daje siru perspektivu za razumevanje dugorocnih procesa i jednu vrstu sigurnosti koja je bitna da se na odgovarajuci nacin reaguje na izvesne pojave ili procese.
S: Eksperti EU, kao npr. Robert Kuper, lansirali su termin „postmoderni imperijalizam“. Kuperova teza je da sada „nailazi vreme neuspeha nacionalnih drzava“, zbog kojih su se nekada vodece svetske imperije i raspale. Verujete li u nestajanje jednih i stvaranje novih drzava, pogotovo u obnovu imperija?
D.B: Danas su u opticaju mnoge ideje koje se lansiraju kako bi se proverila validnost savremenih integracionih procesa. Ova koju pominjete nije mi blize poznata, ali je sigurno da se suverenost nacionalnih drzava vremenom smanjuje s obzirom na to da prevagu dobijaju regionalna ili, ako hocete, kontinentalna udruzivanja, kakva je Evropska unija. Evropa nudi jedinstvo u razlicitosti, gde ce se ocuvati nacionalne i kulturne osobenosti svake zemlje, a da se pri tom prihvati veliki broj zajednickih zakonskih, ekonomskih i politickih obaveza koje ce sprecavati medjusobna rivalstva i davati svima osecanje sigurnosti i perspektivu razvoja.
Grcka je dobar primer drzave koja se, postepeno uspesno evropeizovala, a da pri tom nije izgubila nista od glavnih kulturoloskih, verskih i tradicijskih osobenosti. Ne bih, zato, takve procese zvao imperijalnom ideologijom, jer na primeru EU nije u pitanju teznja za tom vrstom dominacije, nego pre o sabiranju energija i potencijala radi boljih ekonomskih i socijalnih performansi svake od clanica. Nejednakost, pre svega u stepenu ekonomske razvijenosti, s druge strane, nemoguce je izbeci, ali je vazno uociti da ce se ona, u jednom takvom ambijentu, vremenom smanjivati. Isto tako, ne treba imati iluzija, bice i drugih, novih vrsta, problema, koji ce se, razumljivo, resavati kako budu nailazili.
S: O genezi kosmetskog problema pisali ste u radovima vrlo detaljno. Kako danas gledate na status Kosova i Metohije, kada je ono pod protektoratom velikih sila i pritiscima lokalnog albanskog stanovnistva za nezavisnoscu?
D.B: U nasem narodu postoji jedna vrsta malodusnosti, cini mi se novijeg datuma, malodusnosti koja kod malih naroda moze da bude veoma negativna po posledicama, a to je da se lako odricemo vlastitih interesa pod teretom savremenih iskusenja. Mi smo kao klatno koje oscilira izmedju nerealnih ocekivanja i lakog mirenja s konacnim neuspehom. S tim se mora odlucno raskrstiti i postepeno stvarati drugaciji politicki mentalitet koji ce pocivati na razboritosti, upornosti i spremnosti, na zajednickom politickom konsenzusu, da se ne uzmice od konacnih ciljeva, cak ni onda kada sve izgleda crno i bezizgledno. Na politickoj eliti je da te ciljeve adekvatno formulise, zatim dosledno sprovodi, onim sredstvima koja nece dovoditi u pitanje zasnovanost i verodostojnost nasih ciljeva. Tada ce i drugi umeti da uvazavaju, kao neporecivu politicku cinjenicu, svaki od tih nasih ciljeva.
Umesto toga, kod nas se u proteklom veku, a posebno u zavrsnim godinama njegove druge polovine, odomacila trgovina nacionalnim interesima koji se, obicno izneseni u jednom ekstremistickom vidu radi trenutne politicke dobiti, kod prvog veceg izazova lako napustaju. Milosevicev rezim je bio paradigma takvog pristupa nacionalnom pitanju. Sve to onda stvara razumljivu odvratnost kod onih koji sa nama u ime medjunarodne zajednice resavaju pomenute probleme. Kako bilo kome objasniti da se vodio rat za Krajinu, da bi se na kraju dopustilo da citav jedan narod bude proteran. Da ne govorim o pljackaski motivisanim zlocinima (kojih je naravno bilo na svim stranama), a koji su ukaljali casno srpsko ime. Kaznjavanje takvih pojava je zato neophodno da bismo dosegli moralno prociscenje bez kojeg nece biti neophodne katarze.
To ne znaci, medjutim, da se svo zlo koje nas je zahvatilo vezuje samo za dolazak Milosevica. Kao istoricar, dobro znam da su koreni toga zla u osnovama komunisticke ideologije, koja je generacije Jugoslovena ucila da zlocini mogu proci nekaznjeno ako iza njih stoji drzavna, odnosno ideoloska podrska. Kultura nasilja, odsustvo politicke kulture, dvosmislen i viseznacan nacionalni identitet, ucinili su da Srbi kao narod budu potpuno dezorjentisani, skloni svim vrstama manipulacije koje su dovele do olakog odricanja od vaznih politickih interesa i dugorocnih nacionalnih ciljeva.
Uzmimo primer Albanaca, naroda koji je kod nas olako potcenjivan. Njihove vodje, uz masovnu podrsku naroda, borili su se, najmanje pola veka, raznim sredstvima, da zadobiju onaj status koji danas imaju na Kosovu i Metohiji, a koji jos smatraju samo prelaznim. Da ne idem dalje u istoriju, njihovi politicki ciljevi su, kao sto je poznato, znatno starijeg datuma. Zasto bismo se mi, sada kada je za nas narod situacija na Kosmetu nepovoljnija nego sto je bila pod Turcima, odricali svake dalje borbe za ravnopravnost, pravnu drzavu, povratak izbeglica, pre nego sto se pristupi bilo kakvim razgovorima o statusu. Danas oni koji su donedavno zakrvavljenih ociju dovikivali da nikada nece dati Kosovo, i koji su kritikovali neke moje predloge za mirno i medjusobno prihvatljivo resavanje tog problema (kantonizacija), olako odmahuju rukom i rezignirano tvrde da je sve izgubljeno. Taj, porazni mentalitet je uzrok mnogih nasih nedaca, ali i za njega postoje, vec gore pomenuta istorijska objasnjenja.
S: Primajuci proslog leta jednu nagradu, filozof Mihailo Djuric je rekao: „Na stranicama nase istorije krupnim slovima je upisano vise gorkih poraza nego sjajnih pobeda“. Koliko slice, a koliko se razlikuju pogledi jednog filozofa i jednog istoricara, kada se osvrcu na proslost svog naroda?
D.B: U nasoj istoriji, kao i kod drugih naroda, ima mnogo blistavih pobeda i strasnih poraza. Pitanje je, samo, kakve su, dugorocno, bile njihove posledice. Mnoge su pobede bile Pirove. U Prvom svetskom ratu jesmo pobedili, ali su stradanja civilnog stanovnistva bila tolika da se Srbija od njih nije nikada kasnije oporavila. Drugi svetski rat, za koji mnogi jos pogresno misle da smo dobili, mi smo kao Srbi glatko izgubili: unistena nam je i pobijena elita, unizene tradicionalne institucije, oduzete politicke slobode, smanjena teritorija i uspostavljena neka vrsta pola veka dugog protektorata zbog navodnih grehova tzv. velikosrpske burzoazije.
Srbi u sluzbi komunizma, gde je nesumnjivo bilo i cestitih, ali duboko zavedenih ljudi, vise su, uglavnom zbog neumerenog rusofilstva, verovali jednom beskrupuloznom diktatoru i njegovim causima nego najboljim ljudima u svom narodu, koji su poput Slobodana Jovanovica, proglaseni ratnim zlocincima. Da s tim nismo do kraja rascistili, dobro svedoci i cinjenica da niko i ne pokusava da ucini jedan hriscanski, ljudski i simbolicki vrlo vazan gest: da otkrije grob generala Draze Mihailovica, ma kako se pojedinci prema njegovom nasledju odredjivali. Kakva su to cudovista ljudi koji o tome sve znaju, ali i danas samozadovoljno cute. Zamislite Francusku da se ne zna gde je grob De Gola, vodje demokratskog pokreta otpora protiv nacista. To mnogo govori i o nasoj zemlji i o narodu, o nasem, cesto nedostojnom odnosu prema vlastitim tradicijama.
S: Pretapanje Kraljevine Srbije u Kraljevinu SHS, akademik Ljubomir Stojanovic, prvak Republikanske stranke, tumacio je ne kao gresku srpskog vodjstva, nego kao hrvatsku i slovenacku obmanu, dok je srpsko opredeljenje za zajednicku drzavu Slobodan Jovanovic shvatao kao izraz „teske politicke nuzde“. U kakvoj smo situaciji danas, kada stvaramo novu srpsko-crnogorsku zajednicu? D.B: Stvaranje Jugoslavije jeste bio izraz politicke nuzde, ali je napravljena greska sto nije sproveden Pasicev koncept da se najpre stvori ujedinjena Srbija, da se, kako je govorio, kocicima omedji dokle je nase, pa da se onda obrazuje federalna drzava sa Hrvatima i Slovencima. Nikola Pasic je, da podsetim, smatrao da sa Srbijom, uz Crnu Goru i Vojvodinu, treba da se, voljom naroda, ujedine jos Bosna i Hercegovina (sto je bilo u toku, uoci 1. decembra 1918), pa da se onda pristupi ujedinjenju s Hrvatima i Slovencima,
Danasnja zajednica sa Crnom Gorom je druga vrsta drzave, jer se radi o narodu sa zajednickim poreklom, jezikom i tradicijama, sto je neporeciva istorijska cinjenica, kao sto je i realnost da danas ima Crnogoraca koji novi identitet ostro suprotstavljaju nesumnjivom srpskom poreklu. Uvazavam svacije pravo da se izjasnjava onako kako se oseca, ali se ostro protivim svakom izvrtanju i falsifikovanju istorije iz aktuelnih politickih razloga, ne samo zato sto sam istoricar, nego i zbog toga sto se to na duzu stazu, politicki uvek lose svrsi.
Da je zajednica potrebna i Srbiji i Crnoj Gori ne treba dodatno objasnjavati, to se, da se izrazim kolokvijalno, vidi golim okom iz aviona, dovoljno je reci da bi se razdvajanju obradovali samo oni koji nam ne misle dobro, a najvise ekstremisti na Kosovu, mada mnoge sadasnje teskoce, koje se tesko i sporo prevazilaze, mogu da upute na suprotan zakljucak. Ova je zajednica plod visevekovnog napora koji se ne bi smeo olako, mimo autenticne demokratske procedure i bez uzimanja u obzir dugorocnih interesa, prokockati. Vazno da se, u razmisljanjima na ovu temu koja su uvek obelezena politickim trenutkom, jasno razdvoji pozitivna vizija zajednicke buducnosti koja je jasna i nedvosmislena, od tekucih problema koji su, objektivno, ipak rezultat zaostalog komunistickog nasledja.
S: Koliko je ispravno mislio Slobodan Jovanovic kada je tvrdio da je moguce biti „srpski nacionalista“ i u isto vreme borac za „jugoslovensku drzavnu ideju“? U vasoj knjizi „Nova istorija srpskog naroda“, ima pozivanja na njegova gledista.
D.B: U datim okolnostima on je nacelno bio u pravu, jer je Jugoslavija ipak bila okvir u kojem je moglo, bar u medjuratnom periodu, da se bolje usklade obe ideje. Mi za to nismo imali ni dovoljno snage, ni politicke mudrosti, niti su nam medjunarodne okolnosti isle na ruku. Desilo se najgore, a to je da se drzavna ideja stavlja iznad nacionalne i da se u makazama dvojnog identiteta (ne zaboravimo da je kod Srba, bar donedavno, drzava smatrana svetinjom) nacionalni interesi podredjuju losim resenjima po ukupne srpske interese. Mi smo vec 1929, zarad ocuvanja drzave, prestali da negujemo demokratsku politicku kulturu sto je dugorocno imalo katastrofalne posledice, jer bez demokratskog konsenzusa svako resavanje srpskog pitanja vodi u propast. Resenja nametnuta na kraju Drugog svetskog rata, kao i savremeni primeri, to dobro odslikavaju.
Na dodatne, iznijansirane odgovore na ovu vrstu pitanja citaoci mogu, kako ste lepo primetili, da naidju u knjizi „Nova istorija srpskog naroda“ koja je, zamisljena kao opsti prirucnik kroz srpsku istoriju, upravo, bez ikakve reklame, dozivela drugo, neznatno dopunjeno izdanje, a koju sam zamislio, redigovao i napisao uz saradnju mojih uglednih kolega i dragih prijatelja, Milana St. Protica, Nikole Samardzica i Aleksandra Fotica. Posebno sam bio zadovoljan cinjenicom da je interaktivan koncept ove knjige, a znacajnim delom i njen sadrzaj, veoma, rekao bih cak i pozitivno, iako ne uvek i u dovoljnoj meri, uticao na pisce novih skolskih udzbenika. Znam iz bezbrojnih reakcija prijatelja, kolega, studenata i poznanika da je ova knjiga za njih imala odlucujuci uticaj u razumevanju mnogih savremenih tokova, jer sam (s izuzetkom dve strane o ustavnom razvoju) napisao sva poglavlja koja se odnose na razdoblje posle 1941. Posebno sam zadovoljan sto se, na moju inicijativu, u knjizi nasao i veliki broj citata Slobodana Jovanovica, koji je (uz Stojana Novakovica i Vladimira Corovica), moj naucni uzor i duhovna inspiracija u svim poduhvatima na polju istorije.
Lekovita i dalekovida upozorenja Slobodana Jovanovica, koja u njegovim voluminoznim sabranim delima ostaju nekako nedostupna siroj publici, sada su, u nadam se dobrom odbiru, dostupna u „Novoj srpskoj istoriji“.
S: Ove godine navrsice se 100 godina od Majskog prevrata. Kako iz sagledavate taj krupni dogadjaj u srpskoj istoriji 20. veka i da li ima nesto novo sto bi trebalo reci u vezi sa ljudima koji su taj prevrat izvrsili?
D.B: Majski prevrat bio je jedan od vaznih dogadjaja u nasoj istoriji jer je, posle pretezno vojnog puca, uspostavljena, umesto licne diktature, jedna autenticno demokratska vlast pod vladarom koji je postovao Ustav i demokratske ustanove. Lose je bilo to sto su kralj Aleksandar Obrenovic i kraljica Draga bili brutalno iskasapljeni i baceni obnazeni kroz prozor dvorske vile, sto je Srbiji, vec tada, zahvaljujuci skandalima poslednjih Obrenovica, percipiranoj u Evropi kao operetska balkanska drzava, dodatno snizilo medjunarodni ugled. Danas se zaboravlja da je Srbija od 1903. do 1906, kada su na zahtev Evrope, pre svega britanske krune, penzionisani glavni zaverenici, bila pod trogodisnjim diplomatskim sankcijama, pa su na krunisanju kralja Petra I Karadjordjevica 1904, uz rodjake iz crnogorske dinastije, bili jos samo predstavnici tada vazalne Bugarske.
Majski prevrat je otvorio perspektivu burnom demokratskom razvoju Srbije, ali je istovremeno, otvorio i pitanje odnosa civilnih i vojnih vlasti, koji je, kao sto je poznato, razresen na veoma ruzan nacin, u senci svetskog sukoba i na stranom tlu, na zloglasnom Solunskom procesu 1917. Odnos vojske prema drzavnim institucijama u drustvu u previranju nije bio samo srpski fenomen, ali je ukupna demokratija, bila veoma krhka, u dobu koje se, uprkos navedenim preprekama, s pravom naziva „zlatnim dobom Srbije“. Istovremeno, bilo je vazno da vojska ostane u ustavnim okvirima, a ne organizacija kojom dominira ultrapatriotska, ali pretorijanski nastrojena grupa bivsih zaverenika iz 1903, na celu sa harizmatskim Dragutinom Dimitrijevicem Apisom. Strasno je za jednu zemlju da sef njen vojne kontraobavestajne sluzbe, a pri tom i vodja tajne organizacije (Ujedinjenje ili smrt, popularnije Crna ruka) mimo znanja vlade, a u stvari nasuprot njenim interesima, pomaze organizaciju atentata u drugoj zemlji, i to onaj atentat u Sarajevu koji Srbiju, jos neoporavljenu od balkanskih ratova, uvodi u nova, znatno strasnija iskusenja i stradanja Prvog svetskog rata. Pred streljanje u Mikri, tadasnjem predgradju Soluna, gde je danas solunski ćrodrom, pukovnik Apis je uskliknuo: Zivela Velika Srbija, Zivela Jugoslavija!, cije je ostvarenje, sticajem ukupnih istorijskih okolnosti, zahtevalo i njegovu glavu, u skladu sa imenom njegove organizacije da dilema „Ujedinjenje ili smrt“ nije samo retoricka figura.
APIS, PA MILOSEVIC
– Danas je malo poznato da je, do pojave Milosevica, glavni, i to negativni lik iz srpske istorije, koji se pominjao u svim svetskim udzbenicima, bio upravo pukovnik Apis, a ne, kako bismo ocekivali, Sv. Sava, Stefan Dusan, knez Lazar, Dositej, Vuk, Karadjordje, Crnjanski, Nikolaj Velimirovic, Tesla, Mesa Selimovic ili Ivo Andric. Apis je jednodusno ocenjivan kao podstrekac svetskog rata u kojem je nestalo 20 miliona ljudi.
Mi znamo da atentat u Sarajevu nije bio uzrok nego povod „Velikom ratu“, ali je takva ocena jos preovladjujuca, uz propratno objasnjenje da je u pitanju bio, po danasnjim merilima, terorizam koji sponzorise jedna suverena drzava. Kada je poceo raspad Jugoslavije 1990, svi negativni sterotipi o Srbima, nasledjeni jos iz doba koje se vezuje za Apisa, oziveli su i, nazalost, u mnogim elementima, dobili dodatne potvrde – smatra dr Dusan T. Batakovic.
ZA POCETAK JEDINSTVENO BALKANSKO TRZISTE
S: Kao resenje za nestabilne odnose na Balkanu, neki strani instituti predlazu formiranje balkanske konfederacije, koja bi u buducnosti trebalo da ima cak i zajednicke vojne snage. Koliko je to politicki realno i da li je slicnih predloga bilo i ranije?
D.B: Istorija poznaje mnogo projekata, cesto utopistickih i to uglavnom iz 19. veka, o balkanskoj federaciji, kao nacinu prevazilazenja regionalne usitnjenosti u svetu u kojem se politicki i ekonomski potencijali neprestano ukrupnjavaju. Citav Balkan danas ima jasnu evropsku perpsektivu i u toku su napori da se, putem serije uzajamnih sporazuma o slobodnoj trgovini, stvori jedinstveno balkansko trziste, kao preduslov njegove buduce evropske integracije.
Jednovremeno, dobro se razvijaju i mnoge regionalne inicijative koje zblizavaju balkanske zemlje, koje sada sve uspesnije koordinisu napore za suzbijanje zajednickih problema, od trgovine ljudi do organizovanog kriminala, preko kontrole granica, policijske saradnje… Sve to znacajno doprinosi jacanju politicke saradnje.
