Sve je sam napravio, kovao, kuckao, rezao, tesao, prikupljao, prao, čistio i glancao kako bi njegova pokojna majka Vemija dobila muzej posvećen samo njoj. Tako je Parižanin Rade Šipčić, poreklom sa vrha Durmitora i iz sela Mala Crna Gora, najvišeg sela na Balkanu, uradio ono što je želeo više od svega – da u trpezariji, u izložbenoj vitrini ima sve o svojoj majci, umrloj pre 26 godina.
Večernja molitva
– Moja majka nikad nije legla u krevet, a da se nije okrenula prema istoku, prekrstila se i pomolila Bogu. Nikad se nije izjasnila koga od dece najviše voli, ali ja mislim da joj je slaba tačka bio Vladimir. Godine 1957. su proglasili da je poginuo, ali ga od porodice niko nije video mrtvog. Knjigu „Poslednji kraljev vojnik u otadžbini Vladimir Šipčić“, objavljenu 1984, posvetio sam bratu i svim kraljevim vojnicima – saopštava Rade.
– Rođena je 1898. u selu Pišce na Durmitoru, a umrla 1982. u Sarajevu. Grob joj se nalazi u pravoslavnom selu Hreša, između Pala i Sarajeva. Toliko sam majku voleo da sam, posle njene smrti, mislio da me sunce više nikad neće ogrejati, ali vreme sve leči – sa mnogo pijeteta u razgovor ulazi brkajlija Rade, čija je majka imala pet sinova i kćerku.
– Volela je sve ljude na svetu, stoga su je i svi neizmerno poštovali. Imala je težak život. Kad sam napunio godinu dana, oca su mi ubili komunisti. Bio sam najmlađi. Moja Vemija preuzela je i ulogu oca. Povela nas je u Bosnu, među katolike, muslimane, Jevreje, pravoslavce i nevernike. Tamo smo bili bolje poštovani nego u Crnoj Gori, u kojoj smo imali veliku zemlju. Da bi nas prehranila, morala je komad po komad zemlje da prodaje.
Voljenoj Francuskinji
Za svoj trud uložen u „majčin muzej“ Rade umnogome zahvaljuje svojoj voljenoj Francuskinji Mariz. – Moja Maruška mi je rodila sina Iliju (33), arhitektu koji radi doktorat i Nikolu (30), diplomiranog ekonomistu i inženjera informatike, koji se nedavno oženio preslatkom Ruskinjicom. Srećna smo porodica, a i zbog toga majci hvala! – zaključio je Rade.
– Pekar DŽemo davao nam je hleb na veresiju. I drugi su nam pomagali. Stanovali smo na Babića bašti. Mnogo smo siromašno živeli. Na nogama sam godinama imao gumene opanke, pravljene na Baščaršiji od automobilskih guma. Kad mi je snaha kupila prve cipele, samo sam u njih gledao… U kući smo jedanput mesečno jeli meso, a krompira sam pojeo celu kompoziciju voza od Sarajeva do Zenice. Od tada ga očima ne mogu videti – veli se Rade koji se tada školovao za mašinbravara..
– Majci sve dugujem. Zbog toga sam želeo i da svi koji mi dođu u kuću budu u društvu moje Vemije. Majka je čudo, niko je ne može zameniti. Oca ne znam. Posle njene smrti prikupio sam njene najdraže stvari. Celi život nosila je crnu maramu, evo je, u vitrini. Tu su njene naočari, pleteće igle, čakijica, izvezena košulja, ikonica, novčanik, njena poslednja, nedovršena kutija cigara „morave“ i upaljač, peškir, njena pisma i u zdelici – zemlja sa njenog groba.
Dok nabraja i pokazuje, oči mu blistaju: „Kad ovo gledam, srećan sam. Bože, koliko je ona bila pametna žena! I danas, kad god nešto treba da odlučim, spojim ruke i pitam: ‘Majko moja, kako bi ti ovo rešila?’ I uvek nađem pravi izlaz.“
