Prvi telefonski razgovor u Beogradu, obavljen je 14. marta 1883. godine i za sve je kriv jedan Panta
Reklama
Mesto: Beograd, 13. mart 1883. godine. Prostorije Ministarstva vojnog, na uglu Aleksandrove i MilošaVelikog, zgrada čuvene kafane Tri lista duvana
Akteri: Tihomilj Teša Nikolić, ministar vojni i Panta Mihajlović, TT mehaničar.
Tema: Predlog da se u Beogradu uvede telefonska linija za potrebe vojske.
Ministar ga pažljivo sasluša, pa ga povede do prozora i pokaže mu u dvorištu tri konjanika.
-Vidiš li ti ove?
– Vidim. Konjanici…
– E, to ti je. Šta će mi taj tvoj telefon, kad ovi konjanici za tri minuta stignu do grada i jave šta treba. Kakav telefon…
Ovo nije sprečilo Pantu, te ode do pukovnika Koste Radosavljevića, i sa njim se dogovori da na svoju ruku postavi telefonsku liniju od Geodetskog odeljenja Ministarstva vojnog do inženjerijske kasarne, udaljene 300 metara niz današnju Takovsku ulicu.
Sutradan, u tri časa po podne, eto Teše. Stao pa gleda.
– Je li to telefon?
– Jeste, – rekoh.
– Pa kako mu to ide?
Rastumačih napreskok, ukratko. On i onako nije ništa razumeo.
– Pa dobro, – reče meni ministar Teša – a ko to govori?
– Pa onaj na drugom kraju. U inženjerijskoj kasarni…
Teša se podiže, otvori vrata širom pa dozva sve ostale oficire koji su bili po kancelarijama
– Gospodo! ajde da vidite čudo neviđeno; telefon.
Ovo nije deo nekog dramskog teksta, već zapis jednog od aktera Pante Mihajlovića, entuzijaste koji je sa velikom upornošću i naporom, ulažući sve svoje snage, krivac što je beogradsko alo zazvučalo samo sedam godina posle svetske premijere Belovog pronalaska.
Od prvog telefonskog razgovora i Pantinih bezuspešnih pokušaja pa do uspostavljanja javnog telefonskog saobraćaja u Srbiji, bilo je potrebno da prođe gotovo čitava jedna decenija.
A ko je bio Panta Mihajlović?
Pantelejmon Panta Mihajlović bio je krajnje neobičan čovek. Rođen je u selu Bogatić sredinom 19. veka. Njegova prva ljubav bio je telegraf, za koji se zainteresovao prilikom jedne školske posete Šapcu. Snove mladog Pante prepoznao je lokalni trgovac Damnjanović, koji mu pomaže da školovanje za elektro-mehaničara završi u Beču. Put ga dalje vodi u Švajcarsku, pa u Berlin gde se zapošljava u firmi Simens-Halske, gde radi na projektu generatora jednosmerne struje. 1873. godine dospeva na Novi kontinent, gde postaje šef Simensove filijale u Njujorku.
Mesto ga ne drži dugo. Želeći da pomogne Srbiji, 1875. godine u osvit Srpsko-turskog rata, vraća se u domovinu gde radi na održavanju telegrafa Glavnog štaba Srpske vojske i pri Vojnoj fabrici u Kragujevcu. Poznanstvo sa vojnim inženjercima pomoći će mu par godina kasnije u ostvarenju sna o telefonu. Još jedan odlazak u Njujork uslediće 1877. godine, gde sklapa prijateljstvo sa Mihailom Pupinom i biva fasciniran otkrićem Aleksandra Grejma Bela. U narednim godinama živeće u Novom Sadu, gde se ženi Milevom Teodorović, te Budimpešti, gde upoznaje još jednog poznatog naučnika – Nikolu Teslu, ali uvođenje telefona u Srbiju postaje njegova životna misija.
Prvo Alo! u Beogradu
Stekavši izvestan kapital, a tome je pomogao i Milevin miraz, i poznajući dobro sve prednosti i probleme telefonskih uređaja, Mihajlović je pokušao da i u Srbiji uvede telefonske veze. Zahvaljujući neumornom lobiranju kod kralja Milana, svoju zamisao je realizovao. Ukazom od 27. novembra 1882, dobio je povlasticu za podizanje telefonskih štacija u Beogradu, odnosno u Srbiji.
Na oglas u listu Videlo, za četiri meseca, javila se samo jedna osoba, industrijalac Đorđe Vajfert. Uplašen da bi mogao da ostane bez koncesije, okreće se svom prijatelju iz vojnih dana, pukovniku Radosavljeviću, kako bi ispunio zahteve koncesije i odobrovoljio ministra vojnog. Prvi telefonski razgovor u Beogradu, obavljen je, dakle, 14. marta 1883. godine.
Posle početnog oduševljenja, u Beograd su uvedene još samo dve državne telefonske linije: od Narodne skupštine do Ministarstva unutrašnjih dela, i od Kapetan Mišinog zdanja do Požarne čete. Jedini privatni pretplatnik, Vajfert, za svoje potrebe je zatražio pet linija.
Od telefona do elektrike
Razočarani Panta, 1885. godine diže ruke od telefona. U narednim godinama radio je u Srpskoj železnici na poslovima vezanim za održavanje i kontrolu telegrafskog sistema železnice, i na promovisanju novog tehničkog čuda svog prijatelja Tesle – električne energije. Zajedno sa Đorđem Stanojevićem radi na izgradnji prve srpske hidrocentrale na Đetinji, a zatim u Gamzigradu i Svetoj Petki kod Niša. Zbog svog prethodnog iskustva sa radom u Simensu, preporučio je Simensove višefazne generatore, a u svim ovim slučajevima je insistirao da bude član komisije za tehnički prijem. Neki smatraju da je upravo on, na lični zahtev kralja Petra I, instalirao dvorsku električnu centralu, a ono što je ostalo zabeleženo je da je do Velikog rata radio na njenom održavanju.
I u burnim ratnim godinama, njegova ljubav prema elektrici i patriotizam nisu posustajali. Naime, Austrijanci su planirali da prilikom ulaska u Beograd razruše električnu centralu, kako bi dodatno onesposobili srpsku vojsku, ali ih je Panta u pregovorima, pozivajući se na svoje veliko iskustvo i radu u Simensu, ubedio u suprotno. Iako je Beogradska električna centrala preživela okupaciju, Panta nije mogao da gleda okupiranu domovinu. Te iste godine zajedno sa suprugom odlazi put Soluna. Posle rata je penzionisan zbog lošeg zdravlja.
Ovaj zaboravljeni pionir srpske telefonije i elektrifikacije, preminuo je 1932. godine i sahranjen je na Novom groblju.
Telefonija u službi birokratije
Zahvaljujući upornosti i entuzijazmu Pante Mihajlovića, Beograd je dobio prvu telefonsku liniju samo sedam godina posle Belovog pronalaska, ali je proces ubeđivanja varoši beogradske u korisnost ovog neobičnog pronalaska bio spor. Tradicionalno sumnjičavi Beograđani nisu se lako privikavali na ovo čudo tehnike, sem Đorđa Vajferta, koji je prvi uvideo korisnost brze komunikacije između svojih brojnih fabrika. Ali nisu svi bili Vajfert, a ni država.
Telefonija u korist birokratije
Kao što smo spomenuli u prethodnom tekstu, pored prve linije koja je bila uspostavljena između zgrade nekadašnje kafane Tri lista duvana i Inženjerijske kasarne, tristotinak metara niz Takovsku ulicu, u Beogradu je uspostavljeno još nekoliko telefonskih linija u službi države. Jedna je bila uspostavljena između zgrade Velike škole (Kapetan-Mišinog zdanja) i Požarne komande, zatim između Dvora i Uprava grada, Narodne skupštine i Ministarstva unutrašnjih dela, te i Narodne banke i Ministarstva finansija. U to vreme nije postojala jedinstvena telefonska centrala, tako da je komunikacija bila moguća samo između službi na oba kraja telefonske linije.
Drugi grad koji je dobio telefon u Srbiji bio je Niš, a istorija beleži da je prva međumesna telefonska linija uspostavljena sredinom januara 1886. Povod je bilo nezadovoljstvo Vrhovne komande brzinom otpremanja depeša, potrebnih za uspešno vođenje gorućeg Srpsko-bugarskog rata. Prvi telefonski razgovor između ova dva grada vodili su kralj Milan Obrenović i Milutin Garašanin, predsednik vlade i ministar spoljnih poslova. Zbog lošeg kvaliteta veza, ostalo je zabeleženo da je Garašanin, na opasku da se ne čuje, odgovorio kralju, koji se u tom trenutku nalazio u Nišu: „Veličanstvo, ja govorim tako jako, da kad bi se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me morali čuti u Nišu i bez telefona”.
I opet nije sve išlo tako lako, kako bi neko očekivao. Ali se krenulo sa „mrtve telefonske tačke”. Načinjeni su prvi koraci koji su nagoveštavali da će telefon kad-tad postati svakodnevnica. Za potrebe uvođenja telefonske linije za potrebe Ministarstva narodne privrede 1888. godine, odobrena je nabavke opreme kod firme Tajrih i Leopold u Beču, te za nadnice i nepredviđene troškove u ukupnom iznosu od 1600 dinara. Beograd je ovim postao bogatiji za još šest telefona.
Telefon napokon među građanima
Prvi Zakon o telegrafu i telefonu donesen je 3. decembra iste godine i važio je, uz izvesne dopune, sve do 1931. godine. Dve godine kasnije, 1890. godine, donosi se i Pravilo o telefonu. Istovremeno je odobreno štamparu Svetozaru Nikoliću i novinaru Peri Todoroviću da za privatne potrebe mogu podići telefonske linije sa štacijama
Prva telefonska centrala u Beogradu montirana je 1898. godine na prvom spratu Kolarčeve kuće. Telefonska centrala je bila ukupnog kapaciteta 50 brojeva, od kojih je samo 10 bilo rezervisano za privatna lica, dok su ostali i dalje bili namenjeni za državne službe.
A kada je doneta odluka da Beograd treba da ima telefonski saobraćaj, krenulo se u „ozbiljnu” marketinšku kampanju, kako bi danas opisali marketinški magovi plasman prvih telefona u Beograd. Tom prilikom, putem štampe obavešteno je „građanstvo naše prestonice da se za njegovu privatnu upotrebu pruža mogućnost korišćenja telefonskim saobraćajnim sredstvom, tom kulturnom tekovinom novijeg doba, koju imaju svi gradovi u Evropi”. Gotovo ista stvar koju je Panta poručivao 8 godina ranije.
Još jednom su Beograđani pokazali da su tvrdokorna sorta. Odziv je bio loš i na javne pozive se odazvao mali broj građana. Razlog je bio i to što je cena godišnje pretplate bila vrlo visoka za to vreme, i iznosila je 125 dinara, koliko je iznosila mesečna plata jedne službenice. Hotel i radnje su morali da isplate 250 dinara, a ako ste želeli da koristite usluge javnih telefona, to vas je koštalo pola dinara za pet minuta razgovora tokom radnog vremena, a duplo posle. Na to je trebalo dodati još 120 dinara, koliko je koštao jedan komplet mikrotelefonskog aparata.
Upornost službenika PTT u agitovanju građanstva se donekle isplatila, tako da je u septembru 1899. godine Glavna telefonska stanica imala 28 pretplatnika. Ostalo je zabeleženo da je prvi telefonski broj, sa rednim brojem 1, dobio novinar Ljuba Bojović. Od preostalih brojeva dostupnih građanstvu i hotelima, najviše kontroverze je izazvao broj 13, koga niko nije hteo da se prihvati. Slučajno ili ne, na kraju je telefon broj 13 završio kao broj beogradske klanice.
U narednim godinama i decenijama, telefonija se razvijala brzo. 1911. godine podignuta je telefonska centrala u Kosovskoj, danas Muzej PTT, sa 3000 brojeva. 1918. godine osnovano je samostalno Ministarstvo pošta i telegrafa, a 1931. godine Beograd je dobio prvu automatsku central. Danas je telefonski priključak prisutan u svakom domu, iako je u prethodnih desetak godina prepustio primat mobilnoj telefoniji.
Za kraj ove šetnje kroz istoriju telefonije u Beogradu i Srbiji, jedna zanimljivost. Sigurno se pitate kada je naš junak Panta Mihajlović dobio svoj prvi telefonski priključak? Odgovor je, nikad. Naime, posle propasti pokušaja uvođenja telefona u Srbiju, zaposlio se kao telegrafski službenik u Železnici i nikada više nije imao dovoljno novca da uvede telefon i u svoj dom.
Izvor: FB Rojalistički klub
