Vidovdan je dan u kome se sagledava sva srpska prošlost, sadašnjost i buducnost, i zato bezvremeno traje i trajace zauvek!
Ovo je na svecanoj Vidovdanskoj akademiji u sali Saborne crkve Svetog vaskresenja Hristovog u Cikagu, rekao dr Srda Trifkovic, poznati analiticar i publicista.
Posle vecernjeg bogosluženja i vidovdanskog parastosa, svecanosti su prisustvovali njegovo visoko preosveštenstvo, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, njegovo preosveštenstvo, vladika zapadnoamericki Longin, savezni sekretar za vere Bogoljub Šijakovic, brojni sveštenici i clanovi ove crkve.
Prigodan vidovdanski program priredili su ucenici Akademije „Sokrat-Sveti Sava“ i Nedeljne škole, hor „Branko Radicevic“ i Folklorna grupa „Soko“.
Uvek se vracamo Kosovu
– Cesto smo otudeni od sebe i svog opredeljenja – rekao je mitropolit Amfilohije – ali nekim cudom božijim vracamo se sebi, kao u onim stihovima: „Kud god da idem, ponovo, tebi se vracam Kosovo“.
Dr Srda Trifkovic je, govoreci o Vidovdanu, izmedu ostalog naglasio:
– Taj dan nas je istorijski odredio, zauvek definisao ko smo, kao narod svestan besmisla postojanja ako ono nije slobodno, viteško i osmišljeno u Hristu. Srpska istorija tokom vekova koji su usledili bila je duga, ponekad jalova, cesto krvava, ali uvek oplemenjujuca vidovdanska žrtva. Ima bivših Srba koji veruju da je taj put pogrešan, i da takozvana mitska svest mora još jednom da ustukne pred takozvanom inormatskom svešcu i odvede nas u pravi svet, u Partnerstvo za mir, Svetsku banku, NATO i ostale enklave postmodernog Zapada. I kažu da samo tako možemo da živimo kao sav normalan svet. Za njih je Vidovdan recidiv mitomanskog nasledstva, a normalan svet je onaj koji je Beograd zasipao bombama u sedam navrata tokom 20. veka, koji troši više na droge nego na lekove, koji biološki odumire, a duhovno je vec mrtav. Oni koji bi da nas po tom modelu enormne svesni su da je odricanje od Vidovdana ravno odricanju od svog imena, svojih predaka, svoje krvi i svog ognjišta. I oni znaju da bez Kosova nema ni nas, i zato nas danas teraju da se Vidovdana odreknemo. A nama nema preceg zadatka nego da spoznamo da je tako, odgonetnemo zašto je tako i pronademo nacin da se tom zlu odupremo.
Prisutnima se veoma nadahnutim i potresnim govorom o stanju na Kosovu obratio i njegovo visokopreosveštenstvo, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, cest i veoma drag gost cikaških Srba:
– Jedino Srbi imaju Vidovdan, iako svaki narod ima svoje velike ljude i svoje velike praznike. Eto, jedino mi proslavljamo svetog mucenika Vida, proslavljamo poraz i velikomucenika Lazara i druge stradalnike, slavimo ih kao svoj praznik, ali verujem da nismo jedini, vec smo zajedno sa svakim covekom koji se klanja Hristovom raspecu, koji celiva onu plocu na koju je bilo položeno njegovo telo, svaki taj covek ima osecanje za žrtvu i stradanje, za ono što je naš Kosovski zavet. Jer, ako je Novi zavet zavet u krvi Hristovoj, Kosovski zavet je potvrda krvlju tog Hristovog novog zaveta. Nema jaceg svedocanstva od svedocanstva u krvi, nema vece ljubavi od raspete ljubavi, jer nas ona otkriva u tajni Hristovog raspeca.
– Veliki su naši porazi, i ne znamo je li veci onaj iz 1389. ili onaj iz 1999. Koji je strašniji? Možda ovaj ciji smo ucesnici, ocevici, i krivci za njega. Taj poraz je toliko vidljiv, cak i odavde, gde sam veceras sa vama, dok svojim srcem gledam manastir u Decanima koji je priv put u istoriji ostao bez svojih Srba. Oko Decana ni jednog jedinog Srbina danas nema, a kralja decanskoga cuva jedno malo jato srpskih kaludera.
đakovica je prvi put ostala bez daka, a po njima je dobila ime. U staroj crkvi dakovickoj, u Srpskoj ulici, je jedna bivša uciteljica sa pet starica, i one su jedine ostale na tom podrucju, da cuvaju srce Kosova. Nema više Bogoslovije u Prizrenu, veliki broj Srba je poklan, nekoliko kaluderica danas cuva srce naše Pecke patrijaršije, okolo su žice, tenkovi i bunkeri ih cuvaju, i bez njih ne bi ostao kamen na kamenu, i ona bi doživela sudbinu onih 110 porušenih hramova, srušenih pred licem cele Evrope i sveta od 1999. godine. Bezbroj je ovakvih prica, na koje, nažalost, i zvanicni Beograd zatvara oci.
Kosovo je naša najskuplja rec, Kosovo smo mi, to je naše opredeljenje i naš veciti krst. Ali, nema vaskrsenja bez smrti, tu tajnu smo doživeli na Kosovu, nosimo je u svojim kostima ma gde bili, a od nas ce zavisiti kud cemo i kako cemo. Krst nositi nama je sudeno – rekao je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.
