Let iz Amerike sa Swiss-om je baš bio udoban, razbaškarih se na ona srednja četiri sedišta te prespavah taj let preko okeana. Ne volim baš mnogo da znam koja sam tačka u vasioni i gde se nalazim-mislim, na kojoj visini.
Dočeka me rado stara gospođa Evropa i naravno moj Beograd. Posle 5 godina , Beograd je izgledao lepo, sav užurban, u izgradnji, sa nesnosnim gužvama.
Preko Gazele se nije moglo, trotoarima ne možeš proći od parkiranih automobila, a na ulicama sve vrvi, čini se da su svi napolju. Pune ulice, puni kafići, bašte, lepi, mladi svet. To je Beograd koga volim, gužva, mladost, sporost, ali ne i bezbrižnost.
Krenula sam u obilazak rodbine, kumova, prijatelja, grobalja, podelih poklone i pare. Zatim se razbaškarih kod rođenih, uživasmo u iću, piću, da mi Gospod Bog oprosti jer je bio Uskršnji post, vala postiću ceo post čim se vratim. Obiđosmo lepe restorane na zemunskom keju, na Topčideru, i u centru.
Na kraju se razvalih od smeha u pozorištu na Slaviji, Zijah Sokolović je sjajan.
E, sad kretoh u Crnu Goru, ali, i tu se stvari pokreću, umesto drndavog autobusa, sedoh ja u lep ven-Fordov–taksi, pa pravac – Severni Montenegro. Prođoh dobar deo Srbije, tek otopljena od snega i mraza, izgledala je kaljavo, umorno i staro. Staro selo, stari ljudi, stare i zavaljene vrzine, neobrađene i zaparložene njive. Samo Zlatobor zasija čistotom sa pašnjaka i čistotom sa neba.
Od putnika šofer, jedna žena napred, druga pozadi – i ja. Svak se o svom jadu zabavio. Ova gospa pored mene priča o svojima u Beogradu, eh, poznata porodica, rade u Vladi Srbije – jašta, pa gde bi? Eto baš su dobro, puno dece, puna kuća.
Pita šofer kako u Americi, jesu li se i tamo podelili Srbi i Crnogorci? Velim nisu, ali se sećam tog dana kada je bio referendum da su mnogi bili tužni a neki i u neverici.
Kad ti ciknu gospa sa prvog sedišta: Pa šta oni hoće, eto otišli ste u Ameriku, šta vas briga za nas, nestaju države, spajaju se i razdvajaju, kako kad treba, šta vas to briga? Pa ono jeste, šta me briga, ali pročitah negde da u Srbiji najveći priliv deviza u bruto dohodku je od rodbine iz inostranstva, pa rekoh, verovatno je to tako i u Montenegru. Pa šta – šalji pare i ćuti, ciči gospođa sa prvog, pa se udostoji i okrete da je vidim. Stara gospa reče da je bila poslanik kod Mila 20 godina, lekar, penzija, sva joj rodbina u Beogradu, dakako.
Ah, evo i granice i graničara, more sve po zakonu, lepota jedna. Prećutasmo sve do zamagljenog grada, gde ništa ne radi ali uveče blešte šarena svetla sa jednog zamka u centru grada, samo plamti, plamti-crvena, žuta plava zelena boja i obasjava čitav grad. Drema turska kaldrma na čehotini, a svetla samo plamte, plamte….
Kada sam u Cirihu sedala u avion za Ameriku pita me gospođa iz San Dijega da li idem nekome u posetu?
– No, I’m going home.
