Zdravković
Iz Manhajma, u Nemačkoj, g. Zoran Zdravković bi hteo da sazna nešto više o svom poreklu. On i njegov otac Jovan su rođeni u Beogradu, u koji se deda Panta doselio iz Pirota. Krsna slava porodice je Sv. Nikola. Interesuje da i poreklo supruge Velinke, rođene Lepir, kao i poznanika Gostimirovića. Za njih bi, kao što smo mnogo puta isticali, trebalo ponovo da nam piše /pravilo – „jedno pismo -jedno prezime“). Zato odgovaramo samo na pitanje o poreklu Zdravkovića.
U Gornjoj Moravi i Izmorniku (oblast između Skopske crne gore i novobrdskog kraja na Kosovu), u selu Klokotu postoje Zdravkovi, preseljeni početkom 19. veka na čitluk Imer-bega Prištevca iz Cernice. Napominjemo da porodice u južnim srpskim oblastima svojim prezimenima nisu dodavale nastavke -ić i-ović ili su im, „kao srpski“, zabranjivani u vreme „vladajuće“ bugarske egzarhije. Tako je bilo i u Vojvodini, pod Austrijom. Sva tri domaćinstva Zdravkova, početkom 20. veka, slavila su Sv. Nikolu. U istom kraju, u selu Gošica, na obali istoimene reke, bila je i kuća Zdravkovića, doseljenika iz Kočure (Preševo) na kupljeno imanje, a starinom iz Grgurovca u Jablanici. Slavila je Sv. Nikolu i Sv. Dimitrija.
Zdravkovići su sasvim sigurno potekli sa juga Srbije, ali su se pred Šiptarima u tursko doba raspršili ili bili odvedeni kao čivčije na aginska imanja, sve do Prištine, u severnu Makedoniju ili današnju Bugarsku (Šopluk). I Jovan Cvijić je tvrdio (u vreme svojih antropogeografskih ispitivanja krajem 19. i početkom 20. veka) da su Srbi, sa očuvanom nacionalnom svešću, bili jedino pravoslavno stanovništvo sve do Veleske klisure na Vardaru, koja je bila severni međaš nekadašnje Makedonije.
U oblasti između Leskovca i Vranja, do Vinogošta i Klisure, u celom južnomoravskom slivu, nalazimo Zdravkoviće koji su se posle oslobođenja od Turaka vraćali na svoja imanja. U Klisuri se spominje izvesni Mijo Zdravković, doseljen iz sela Streška, koji je slavio Sv. Nikolu, a u istu oblast na svoju šumu i livadu, koju je dotle držao neki Arnautin, doselio se Gorča Zdravković, takođe „nikoljštak“. U selo Tumba, u istom kraju, vratili su se iz Krive Feje na svoje imanje braća Miloš i Krsta Zdravković. Početkom 20. veka živeli su u dva domaćinstva i slavili Sv. Nikolu.
U beogradskoj okolini, u Rakovici, među starosedeocima početkom 20. veka bilo je čak 15 domaćinstava Zdravkovića, potomaka izvesnog Zdravka koji se sa petoricom sinova – Nikolom, Stevanom, Krstom, Lazarom i Jovanom – doselio još polovinom 19. veka iz Krčimira u vlasotinačkom srezu. Slavili su Sv. Nikolu. Nije isključeno da su bili rođaci dede našeg čitaoca koji se preselio u Beograd. Između dva rata, Zdravkovići iz Beograda su bili imućni industrijalci, vlasnici „Gvožđare“ u Karađorđevoj ulici, višespratnica na potezu prema savskom pristaništu, nekoliko porodičnih kuća na Topčiderskom brdu i letnjikovca na Senjaku.
Prezime je patronimičko, ali je karakteristično da se u starija vremena ne sreće u zapadnim srpskim oblastima. Postoji hipoteza da je ime Zdravko, sa izrazito zaštitnom, magijskom funkcijom, nastajalo kod nas tek sa pojavom Turaka, najpre u južnim krajevima – prema omiljenom turskom imenu Selman. Ali tako što je iz stranog jezika uzimana ne sama reč već njeno značenje, smisao, pa je Selman postao Zdravko.
Pozder
Iz Milvokija, SAD, g. Marko Pozder nam piše drugi put, ali ne zato što je nestrpljiv, već da nam predoči podatke koje je izostavio. Između ostalog, kaže da je naša rubrika „Koreni“ oduševila i njega i sve čitaoce „Vesti“, sa kojima je u kontaktu. Saopštava da je rođen u Kašiću kod Benkovca, kao i njegovi otac Nikola i deda Lazar, dok za pradedu Davida ne zna da li je odatle ili se doselio, kao što ne zna imena ni ranije pretke. NJihova slava je oduvek Sv. apostol Toma.
Sama reč pozder, kako navodi Vuk u „Rječniku“, znači piljevinu od tučene konoplje. U tom u značenju navodi i primere, narodne izreke, „kao pas na pozderu“ i „upala mu pozderka u oko“. Ovo je svakako slovenska reč, jer se slične, sa različitim značenjem sreću i kod Rusa i Poljaka. Inače, poznato je da se sirotinja u našem narodu u ranije vreme grejala na piljevinu, odnosno otpatke od konoplje.
Logika nam govori da je nadimak Pozder dobio neki davni predak koji je živeo u krajevima oskudnijim šumom, u kojima se gajila i prerađivala konoplja.
Među prezimenima u Lici, Baniji, Kordunu, u „Karlovačkom vladičanstvu“, nema ovog prezimena, ali ni u Bosni, osim u obliku Pozderović, u Tešnju, gde slave Sv. Simeona Bogoprimca. Postoje i Pozderci, muslimani iz Cazina, koji su se posle 1699. godine doselili iz (slavonske) Požege. To su prezime, navodno, dobili po tome što se njihov predak, prilikom bežanije u Bosnu, „krio u pozderu“.
Sasvim je jasno da je prezime Pozderac nastalo od osnovnog Pozder, znači od prezimena ili nadimka poislamljenih Srba. Ovo potvrđuje i mogućnost da je reč o čestom narodskom domišljanju kojem se pribegavalo da bi se „zabašurilo“ ranije versko poreklo, jer je život bio u pitanju. (Jedan Pozderac, Nurija, bio je izuzetno prosrpski orijentisan i kao takav senator nekadašnje Kraljevine Jugoslavije. Kasnije u vreme narodnooslobodilačkog rata postao je predsednik Antifašističkog veća za Bosnu. Poginuo je u bici na Sutjesci, a njegovi pobočni potomci (ne sinovi, imao je samo jednog, lekara) bili su istaknuti rukovodioci u posleratnoj BiH i Jugoslaviji. Direktni potomci se nisu bavili politikom, osim unuka njegove ćerke, sada savetnika predsednika Srbije Borisa Tadića.)
Prema „Leksiku prezimena SR Hrvatske“, do poslednjeg rata, na našim prostorima bilo je Pozdera u Bjelovaru i Podgorcima, Velikoj Pisanici i Puričanima kod Bjelovara, oko Varaždina (Budislavec, Nedeljanec, Papinec, Cargovac i Zamlača), Budrovcu, Sirova Katalena i Miholjanecu (đurđevac), u Delovima (Koprivnica), Dubravi (Zagreb), Gojanecu (Varaždin), Karinu Donjem i Kašiću (Benkovac), Rijeci, Velikoj Glavi (Šibenik), Vojišnici (Vojnić) i Zagrebu. Ubedljivo su najbrojniji u mestu odakle potiče i naš čitalac, u Kašiću kod Benkovca.
Sudeći po islamizovanim Pozdercima i etimologiji njihovog prezimena, pravoslavni Pozderi su ga verovatno dobili najpre kao nadimak, i to još u Zeti ili Crnogorskom primorju i Krajini. A ranije su, verovatno, imali neko sasvim drugo prezime. Ali bi istraživanja veze sa nekom drugom familijom, doseljenom iz nekog južnijeg kraja, zahtevala mnogo više truda i vremena. Tako autori knjige o prezimenima u Crnoj Gori spominju Pozdare u Brajovićima (Budva) još u 14. veku, ali za ovaj podatak nema potvrda u postojećoj literaturi, tako da ga uzimamo sa rezervom. Interesantna je i slava Sv. Toma koju slave porodice rudarskog zanimanja.
Dragić
Gospodin Branislav Šćepanović iz Sidneja, Australija, javio se u januaru da dopunskim podacima otkloni zabunu oko Moračana i Rovaca koju je kod nekoga mogao da izazove naš odgovor porodici đokić. Taj njegov smo komentar odmah objavili, ali smo mu ostali dužni objašnjenje porekla Dragića, to jest majčinog devojačkog prezimena. Evo, sada ispunjavamo tu njegovu molbu. Svetoblažja kod đakova. Od majke je čuo da su poreklom iz Like i da im je krsno ime Sv. Ilija.
Prema podacima iz šematizama Srpske pravoslavne crkve za Slavoniju i severnu Hrvatsku, prvo srpsko stanovništvo doselilo se u Svetoblažje (ime je dobilo po katoličkoj crkvi Sv. Blaža), najranije u vreme raspada turske uprave krajem 17. veka. U susedno selo Hrkanovci Srbi iz Bosne naselili su se 1696. godine, mada su prvi austrijski popisi rađeni tek 1702. Prema podacima iz tog popisa ovde je bilo 18 srpskih kuća. Jedna od njih je porodica Zaviše Dragića. Iako nemamo podataka o krsnoj slavi ove porodice, ne sumnjamo da su to bili preci našeg čitaoca, mada, naravno, ne možemo to da tvrdimo sa stopostotnom sigurnošću. Smatramo da su u Svetoblažje doseljeni kasnije. Uzgred da navedemo i zanimljivu činjenicu da su u Svetoblažju prvobitno bili nastanjeni i preci patrijarha srpskog Pavla (Stojčevića).
Interesantno je, međutim, da Dragića sa slavom Ilindan nema u „Karlovačkom vladičanstvu“, ali ima ih sa druge dve – đurđevdan i Jovanjdan. Slično je i sa prezimenom Dragić u Bosni, iz koje su se Dragići – kako se tvrdi u izvorima za Slavoniju – doselili u Svetoblažje. U šematizmima dabrobosanske mitropolije Srpske pravoslavne crkve, Dragići su tamo zabeleženi u velikom broju mesta i sa mnogim slavama – osim Ilindana.
Ni u Hercegovini ih nismo pronašli tragove, mada to može da znači i nešto drugo. Naime, da su se ili svi iselili u Bosnu, a potom u Slavoniju, ili da su daljom starinom iz Crne Gore. I zaista, Dragića ima u Mojkovcu, Gornjoj Morači, Podgorici, Kotoru i Boki. Da bismo definitivno mogli da utvrdimo tačno njihovo poreklo potrebno bi bilo još mnogo više istraživanja za koja ovde nemamo dovoljno prostora (a u ovoj prilici ni vremena). Ukoliko želi da se prodube ova istraživanja, g. Šćepanović, kao i svi drugi koje interesuju dodatne informacije, može da nam se obrati telefonom ili pismom na našu adresu.
Božunović
Vida Balić, rođena Božunović, koja je iz Donje Ilove, kod Prnjavora, sada u Esenu, moli nas da objasnimo najpre poreklo njenog, kako kaže, „curskog“ (devojačkog) prezimena. Ali joj to nije jedina želja: „Ako možete, rastumačite i moje udato prezime.“ Sve se može kad se hoće, a naravno, pod uslovom da se ima građe. Za odgovor o Božunovićima je lako, navela je dovoljno podataka, uključujući krsnu slavu, Petrovdan, a za Baliće – teško, jer o njima nije poslala ni slovce. Očekujemo zato da nam se za njih javi novim pismom.
Piše da su, po saznanju i predanju dedova, Božunovići starosedeoci u ovom kraju, sada u sastavu Republike Srpske, ali je slušala i druge priče, da imaju nešto „vezano sa Crnom Gorom“. Najstariji preci za koje zna su njen pradeda i njegova dva brata od kojih su, odnosno od njihovih sinova, nastala tri ogranka sa posebnim prezimenima – Aksentić, Galić i đukarić. G-đa Vida, međutim, ne spominje kome ogranku pripada njena uža porodica.
Kao zanimljivost i neobjašnjivu činjenicu navodi da Božunovića, i to sa istom slavom, Petrovdan, ima i u dva susedna sela (ili zaseoka) Grabik-Ilova i Šereg-Ilova, ali svi kategorički tvrde da „nisu familija“. Mi, smo pak, apsolutno sigurni i to, takođe „kategorički“ tvrdimo, da je to samo posledica razrođavanja koje često dalje vodi u netrpljivost i negiranje srodstva i zajedničkog porekla. Tome u prilog govori i podatak da ne slave baš svi Petrovdan, nego neke porodice i, takođe letnju slavu, mesec dana kasnijeg Sv. Panteliju!
Inače, prostrana i veoma razbacana grupa zaselaka sa osnovom Ilova (između drugih i Velika Ilova), postoji tako izdeljena kao nasleđe i iz turskih vremena, kada su, administrativno, bili odvojeni posedi pojedinih spahija, a zapravo su jedno veliko selo. Takvih primera u ovom delu Bosne ima još, a posebno je karakteristična čečava, kod relativno nedalekog Teslića.
Naglasimo da Božunovića stvarno i nema ne samo u drugim naseljima u Bosni i Hercegovini, već ni u drugim krajevima u kojima je živeo ili i danas živi srpski narod. Nema ih, dakle, ni u Crnoj Gori. I prezime ne možemo objasniti: oblikom može biti i patronimičko i matronimičko, ali u knjizi „Rečnik ličnih imena kod Srba“ ima i muških i ženskih Božana i Božena, kao i Božica, pa muških Boženko, Božeta, Božijan, Božil i Božilo, te Božin, Božina, Božul i Božur i Božurin. Jedino nema Božuna.
Ali, ima Božanovića. Poreklom su iz stare Crne Gore, iz sela Božanovići u Piperima, a potiču od Lužana, jednog najstarijeg srpskog plemena u ovim krajevima, pored Janića i Lalića. Po predanju, čukununuk njihovog zajedničkog petka Andrije, Radosav, imao je sinove Krcalina i Božana. Od Božana nastanu Božanovići, dok su Krcalinovi potomci dobili prezime Janići po njegovoj udovici Jani koja je sama odgajila četiri sina. Slavili su Aranđelovdan, a prisluživali Ilindan. Ali, i Petrovdan bosanskih Božunovića ima svoje korene. U Piperima su neka druga bratstva slavila najpre praznik Sv. Petra (i Pavla), pa posle uzela za slavu Sabor Sv. Arhanđela Mihaila.
Istraživač Pipera, naš veliki etnolog J. Erdeljanović verovao je u obrnuto – da su Petrovdan uzeli za prislužbu. Prevideo je, međutim, da je i ovaj praznik bio značajan u životu stočara, jer su od tog dana prelazili na ispaše u više planine. Pored toga, praznovanje usred leta, 12. jula, kada je kosidba bila u punom jeku, stvaralo je mnoge teškoće. Mnogi su išli i u dalja sela, da zarade kosidbom, pa su morali da prekidaju posao i vraćaju se kući da proslave krsno ime. Da olakšaju život, promenili su praznik, ali nisu izneverili svetitelja – uzeli su zimske časne verige Sv. apostola Petra (29. januara), a staru letnju slavu (9. avgusta) zadržali za preslavu. Oni drugi, Božunovići, prešli su na kasniji praznik.
Razlika u jednom glasu u prezimenu, sigurni smo, nastala je ili iz nepažnje sveštenika, pisara ili nekog službenog lica, i to upravo negde oko Prnjavora: umesto Božanović zabeležio Božunović, pa se to ponovljalo u raznim prilikama, tako da je nakon nekog vremena i familija to prihvatila.
