Već šest godina, roditelji ubijene dece u Goraždevcu čekaju pravdu. Ne čekaju sreću dečjeg osmeha, ne prave tortu za rođendane, ne nadaju se unucima… čekaju običnu ljudsku pravdu.
Već šest godina ubice njihove dece mirno se šetaju Kosovom. O čemu se radi? O nesposobnosti međunarodne policije, o nameri da se do krajnjih granica zaplaši preostalo srpsko stanovništvo na Kosmetu?!
Zvanična Srbija će i ove godine uputiti proteste međunarodnoj zajednici, ali sve će to da ode u vetar. Predstavnici Euleksa će da obećaju da će učiniti sve da pronađu krivce, tzv. premijer Hašim Tači će naliti neki novi temelj za kuću povratnika, slikati se i sve će da se slegne za nekoliko dana. Ništa konstruktivno neće biti urađeno da bi se osigurala bezbednost za preostale Srbe na Kosovu, oni će nastaviti da žive u atmosferi nasilja i nerešenih računa, a vlastima u Beogradu će poslužiti samo kao paravan za parole o privrženosti nacionalnom ponosu.
Razmrsiti kosovski čvor je posao za naredna pokoljenja i stvaranje normalnih odnosa biće nezamislivo teško. Zločini nad civilima su bili strašni, a suočavanje sa njima tek predstoji i Srbima i Albancima. Koliko Beograđana je uopšte spremno da priča o sedamnaestoro albanske dece zakopano u masovnoj grobnici u Batajnici? Koliko Albanaca je spremno da prihvati odgovornost za zločine OVK terorista? Ima li nade za normalan život? Ko će da preuzme odgovornost i započne ozbiljne razgovore, pa makar i sa crnim đavlom, da bi Srbi na Kosovu mogli da izađu iz geta?
Pre nekoliko godina sam pokušavao da objasnim jednom strancu šta za nas Srbe znači Kosovo… i te pijane večeri smo se svađali do duboko u noć, nije mu bilo jasno zašto se Srbi ne odreknu Kosovo… Nisam mu pričao o tapijama, manastirima, demografiji, pričao sam mu o duhu jednog naroda i neizbrisivom žigu. Ispričao sam mu priču o jednom od najvećih srpskih pesnika, inače Rumunu iz jednog sela pored Vršca. Citirao sam mu Vaska Popu i najlepšu pesmu o Kosovu polju.
Polje kao nijedno
nad njim nebo
Pod njim nebo…
Nije shvatio šta mu govorim, a mislim da nikad i neće.
