**
PETAR B E R I Ć
Sjaj letnjeg dana
Buđenje
Dragan Đuričić (1961—2003)
I sada blesne u mome sećanju taj prizor koji je iskrsnuo preda mnom toga sanjivog letnjeg popodneva. U senci trešnje, sedi Nataša na niskoj pletenoj stolici u travi i čita neku knjigu. Kroz grane trešnje, probijaju se sunčevi zraci i samo poneki od njih pada na Natašinu sjajnu smeđu kosu, na jedno rame i na njene obline. Kada se okrenula prema meni, učinilo mi se da nema ni trave, ni sunca, ni trešnje, ni knjige, već samo ona i među njenim zubima, blestavim i belim, bledozelena petlja sa dve crvene trešnje i njihov sok na raspuklim, rumenim, nabubrelim mladim usnama. Kakva sreća, pomislio sam toga trenutka, videti je takvu, nabreklu od mladosti i života, i rumenu i bledu u isto vreme, sa nemirnim pramenom kose, koji joj pomalo skriva jedno oko, i talasavom linijom njenih grudi i nogu, što se delimično vide ili samo naslućuju ispod lake letnje haljine.
Iz poglavlja „Leto sa Natašom i zvezdama“
* * *
SVETLOST JEDNOG LETA
U izdanju Kulturnog udruženja „Zavičaj“, iz štampe je izašao roman „Sjaj letnjeg dana“ Petra Berića, profesora književnosti iz Bogatića.
U svom prvom proznom radu ove vrste Petar Berić je večna pitanja čoveka o smislu, ljubavi kao biseru i kamenu života, radu, snovima, lepoti i besu prirode; o mnogim drugim kontraverzama ovozemaljskog postojanja, smestio u period od jedanaest i po meseci života jednog Peđe, večnog sanjara i, očito, u ovo vreme, „čoveka prošlosti“.
Radnja romana počinje u proleće 1999. godine, dan uoči odlaska glavnog junaka u rat. Prvo poglavlje „Nema mira u proleće“ je objašnjenje situacije u kojoj se naša zemlja tada nalazila; o vremenu kada su uništavani životi i materijalna dobra male zemlje ponosnog naroda NATO bombardovanjem. Autor objašnjava nesklad napada 19 zemalja Alijanse najsavremenijom borbenom tehnikom na civilne ciljeve, a sve — kakve li ironije — u ime humanitare akcije…!!!
Možda nekima ovakav početak više liči na politički pledoaje, nego na uvod u roman ljubavi i strepnje, radosti i gorčine, svetlosti i mraka, vedrine i beznađa, ali je, od prve rečenice do poslednje tačke, u krajnjem smislu, neophodan za bolje razumevanje događanja u romanu.
U svim narednim poglavljima: „Leto sa Natašom i zvezdama“, „Nemiri, ljubav i strepnja“, „Vreme rastanka“ i „Jedna ptica peva“, tok zbivanja u romanu „Sjaj letnjeg dana“ smešten je u jedanaest i po meseci 1989 i 1990. Možda, i poslednje godine relativnog mira i, za naše uslove, blagostanja većeg broja stanovništva u nekadašnjoj Jugoslaviji.
U dve suprotnosti: mirnog, savesnog, odgovornog i vrednog; ali pomalo svog i različitijeg od sredine koja ga okružuje, Peđu, beznadežno zaljubljenog u zavičaj, u svoju Mačvu, u knjige i zvezde; i njegove supruge Mirjane, savremene ambiciozne žene bez mnogo emocija, sa samo jednom velikom strašću; uspeti u karijeri, na društvenoj letvici, bez obzira na cenu, autor romana je prikazao kontraste života (koji postoje od njenog nastanka), ali u ovovremenskom trajanju, u kome je sve manje ljudi toplih srca i širokih pogleda, zaljubljenika u porodicu i ljude, rodni kraj i prirodne lepote, istoriju i umetnost, u mirise života: od guguta grlice do beskrajnog zvezdanog svoda, a sve više onih sa manjkom emocija, ali sa mnogo rešenosti da, ne birajući sredstva, uspeju u ostvarivanju cilja. U osnovi hladni, proračunati, sebični i egocentrični, ne osvrćući se na okolinu, na druge ljude, grabe i žure u „neki novi svet“. Dok sam isčitavao ovaj uzbudljiv, setan i gorak, nadasve dirljiv roman, palo mi je na pamet, žure u — „novi svetski poredak“, ali sam shvatio da verovatno preterujem. Da li? Čitaoci će o tome dati najbolji sud. Baš kao što će odgovoriti i na autorovo nepostavljeno, a u romanu prisutno pitanje: nestaju li zanavek vrednosti i vrline srpskog naroda kao sto su: porodica, gostoprimstvo, poverenje, čestitost, čast, rodoljublje, emotivnost i — pre svega i iznad svega — ljubav, ljubav kao biser života i smisao postojanja? Ostaje nedorečen i odgovor (bez obzira na autorovo nepristrasno objašnjenje) na razloge napada NATO-a na našu zemlju, na strašna razaranja i žrtve koje je ovaj mali narod podneo, koje, na žalost, još uvek podnosi (a dokle će, ne zna se!!!), na pitanje ZAŠTO? Zašto je nekadašnjim saveznicima iz dva svetska rata, trebalo da razaraju našu zemlju, zašto (sada je mnogima jasnije) žele da nas u dogledno vreme kao mali, ali ponosan narod, izbrišu sa lica zemlje?
U romanu „Sjaj letnjeg dana“ sve to može da se uoči i u unutrašnjem monologu glavnog junaka dok u dugim letnjim noćima, sa psom Lesikom, posmatra beskrajni zvezdani svod i razmišlja o životu. Još mlad (34) svestan je brzine njegove prolaznosti i večne čovekove nesposobnosti da to uoči na vreme i u njemu, u tom dragulju od Gospoda darivanom, prihvati mnogobrojne lepote koje pruža. Ali, čovek ne bi bio čovek, ako ne bi postupao upravo suprotno, u njegovom tračenju, u nepoštednoj trci za materijalnim dobrima, u površnim i praznim ljubavnim vezama, u gubljenju sopstvenih dragocenih vrednosti i vrlina. Zarad! Zarad čega? Dok stigne do tog pitanja, vreme je već prošlo i, umesto ljubavi, ostaju gorčina i jad…
Najsveobuhvatniji, uz glavnog junaka, je lik Nataše, bele golubice iz starostavnih knjiga, mile devojke u kojoj je — nestvarno za ovo vreme — srce lepo koliko i lice i telo. Njena do kraja neispričana, ali naslućena životna priča, jedna je od karakternih vrednosti romana Petra Berića.
Ne mnogo beležena među rečenicama „Sjaja letnjeg dana“, ali sveprisutna je Peđina i Mirjanina kćer Kaća, koja svojom detinjom nevinošću, lepotom i svetlošću, uprkos svemu, budi tračak nade u tami pred nama…
Svako od svojih pet poglavlja Petar Berić počeo je odgovarajućim poetskim zapisima Filipovića, Jesenjina, Crnjanskog, Šćepanovića i Apolinera. To nisu i jedine osobenosti Berićevog romana. Čisti, gotovo besprekorni književni jezik u skladu je sa temom romana, utoliko pre što je prijemčiv za čitaoce iz raznih miljea, od seljaka do akademika; još više u skladu sa autorovim stilom realistično modernističkog pripovedanja.
„Sjaj letnjeg dana“ je u mnogo čemu jedinstven, a prepoznatljiv, u ovom vremenu traganja za sobom i smislom. U ponečemu je i neponovljiv. Koliko je, zaista, umetnički vredan, koliko će „živeti sa nama i među nama“, pokazaće vreme.
Dragan S. Filipović
Napomena: na naslovnoj strani knjige je slika Buđenje akademskog slikara Dragana Đuričića iz Bogatića.
Berić se u dogovoru sa Đuričićem odlučio za ovu, njemu najdražu sliku, bude li ikad objavio knjigu.
Roman je, inače, napisan 2006. tj. tri godine pre slikareve prerane smrti.
[postavljeno 08.12.2007]
