Alarmno zvono upaljeno je u Parizu. Dopunska nastava mora da se i dalje odvija i da broj dece raste, ali kako sada stoje stvari, najveći i teško premostiv kamen spoticanja su prostorije, koje u mnogim opštinama zavise od mesnih redovnih škola, a one nemaju više nameru da izdaju dozvole za korišćenje svojih prostorija ukoliko tu istu školu ne pohađaju i polaznici dopunske nastave na srpskom jeziku. Nažalost, takvih ili nema ili je premalo.
Zbog toga je u Parizu, u završnici protekle školske godine, ovaj problem, takoreći, upao u osinjak, oko čega se vode silni pregovori kako bi se iznašao izlaz, jer je jasno da bez prostorija nema ni nastave.
O problemu obezbeđenja školskog prostora na nedavnoj Pariskoj skupštine dijaspore govorila je i konzul Milka Burkić, ističući ozbiljnost situacije, koja za sada od strane domaćina nema odgovora, ali i nadanje da će se situacija ipak rešiti.
BITKA ZA TREćU GENERACIJU
U našoj školskoj stvarnosti, postoji i naredni veoma drastičan problem, koji se odnosi na nedovoljan broja đaka u dopunskim školama. Učenici koji pohađaju tu nastavu su marljivi, daju lepe rezultate, ali je njihov broj nedovoljan i upravo zbog toga učitelji, kao i drugi aktivisti, „udaraju na sva zvona“ tražeći izlaz.
– Naš prioritetni zadatak je škola i moramo joj posvetiti veću pažnju. Obuka dece na srpskom jeziku je neophodna, jer bez toga, na primer, neće biti ni glasanja.
Integracija i asimilacija
– Vuk je rekao da je jezik čuvar naroda, odnosno, „koliko traje jezik, traje i njegov narod“. Zato smatram da je naš najveći zadatak dopunska nastava na srpskom jeziku. A treba razlikovati i dobru integraciju od asimilacije. U tom pravcu, odnosno, za dobrobit naših učenika, mora da se angažuje svaki građanin. I predlažem da se na dnevni red narednog sastanka Pariske skupštine dijaspore kao zasebna i glavna tačka stavi – Dopunska škola! – tako smatra roditelj Vesna Jovović.
Danas je procenat uključivanja dece u školu ispod jedan odsto. A naglasio bih: „Narod koji ubija svoj jezik, nema budućnost“, tako i nama preti opasnost da sami sebe uništimo – razlaže dr Momčilo Vučić, jedan od tri učitelja u pariskoj dopunskoj nastavi na srpskom jeziku.
Dr Vučić dalje kaže:
– Mi moramo da vodimo bitku za treću generaciju, jer smo ustanovili da druga generacija nije ni tamo ni ovamo. Istina, treća generacija će biti ovde, ali ne integrisana, već asimilirana, što, iskreno, ne želimo. Znači, u svakom pogledu se moramo posvetiti većoj organizovanosti nastave.
SVAKI KLUB – ŠKOLA
Sa okupljanjem dece oko svog jezika i škole, prema dr Vučiću, treba krenuti odmah, i to od komšija, od prijatelja…
– Mi u KUD Kozara smo uzeli Vuka Karadžića i azbuku kao simbole na posterima. To je već krenulo, pa smo sročili tekst koji treba da dirne i u ona najtvrđa roditeljska srca. Obratili smo se poštovanim dekama, bakama, roditeljima i đacima, sa: „Sećate se vaših livada detinjstva, ne oklevajte, upišite vaše dete u Dopunsku školu, jedinu zvaničnu. Ne poznavati jezik majke, jezik pradedova je kao drvo bez korena koje se brzo osuši. Ne budite u svojoj zemlji stranac, već ponosni sa svojima. Pridružite nam se i bićemo jači i srećniji“ – prepričava dr Vučić.
Naš sagovornik ističe i ulogu sredstava informisanja, posebno je pohvalio „Vesti“ za saradnju sa Dopunskom školom, potom podvlači da se mora mnogo raditi na roditeljima druge generacije, koji pokazuju sve više nezainteresovanosti za veze sa maternjim jezikom, a primećuje i ovo:
– Svaki klub je svojevrsna dopunske škola!
Dr Vučić ističe da je nauka dokazala da je u francuskim školama dopunska nastava od nemerljive koristi, jer se takva deca bolje integrišu, istakao je i da naše udžbenike treba preformulisati za specifični sistem školovanja dijaspore!
