Beograd je meni ostao isti, cak je i nešto gori nego kad sam pre tri godine otišla. LJudi iz mog društva su se promenili, ima puno ljubomore i prepricavanja traceva, što je meni krajnje nezanimljivo. Ostalo je ipak pet-šest odabranih, pravih drugara sa kojima se družim i redovno dopisujem. Ako je za utehu, Irska, koju sam unapred obožavala zbog muzike i svega ostalog, takode je bila svojevrsno razocaranje – prvo je što o utiscima posle trogodišnjeg izbivanja iz rodnog Beograda kaže Iva Trajkovic Karu (21), studentkinja slikarstva iz Turlesa, gradica na jugu Republike Irske.
Pre tri godine, nekoliko dana pre nego što ce poceti bombardovanje, krenula je za bratom na Maltu, da se skloni od užasa i nešto uradi sa svojim životom. Irska je tada bila samo deo njenih fantazija, koje ce se sticajem okolnosti pretvoriti u realnost.
– Imala sam tada osamnćst godina i bilo mi je na Malti super. Konobarisala sam i ucila jezik. Na tom malom ostrvu našao se poprilican broj naših mladih ljudi, mada ne toliko iz Beograda. Potpuno mi je nejasno kako i zašto, ali najviše ih je bilo iz istocne Srbije, mislim da se ceo Kostolac bio preselio tamo. Tako da je društva bila na pretek, kao i sunca, mora… Nije bilo razloga da se cezne za bilo cim.
Pružena šansa
– Ovde nije tako teško upisati likovnu akademiju kao kod nas, gde se na klasu prima po pet-šest studenata. Sa mnom je godinu upisalo njih 150, jer je to trend na Zapadu, da se svima pruži šansa da studiraju i završe ono što žele, a posle ce „tržište“ vec sve da postavi na svoje mesto. Ko ne bude mogao da preživi kao umetnik, morace da smisli šta ce da radi – objašnjava Iva, a na pitanje da li veruje da ce ona uspeti da živi od slikarstva, odgovara:
– Ne da verujem, znam da hocu! Pitajte one koji me poznaju. Do sada je bar tako bilo, sve što sam htela ja sam i ostvarila.
Stigla sam, evo, i u Irsku, zemlju o kojoj sam toliko maštala, i to onda kada je najveci problem bio otici bilo kuda.
Na Maltu je jednoga dana došao da provede odmor i Alen Karu, mladic sa juga Irske. Slucaj ih je upoznao, a ljubav ucinila da Iva postane irska snaja, a od ovog semestra i student slikarstva u toj zemlji.
– Ako je nekad i bila to, Irska danas sigurno nije ono što smo mi o njoj mislili; mesto gde se živi romanticno, boemski, svakodnevno druženje u prepunim pabovima i slicno. U poslednjih pet godina ova zemlja je doživela ekonomski bum i to je iz osnova promenilo njenu sliku. Život se odvija po klasicnom zapadnom modelu, pa se i ovde, uglavnom, juri karijera, posao, novac. Logicna posledica je da vremena za gluvarenje ima sve manje, pa su za uzvrat pabovi opusteli. Mada, Irci ce vam reci da je tako zato što je pice isuviše poskupelo. Tacno, kao što je i sve ostalo preskupo, ali i pored toga Irci više ne voze krntije, vec ganc nove aute kvalitetnih svetskih marki! Bice, ipak, da su samo prioriteti promenjeni i da Irac danas radije naporno radi i štedi da priuštiskupocen auto i sve drugo što zapadni standard po prirodi stvari namece.
Kako god bilo, viši standard i jagma za zaradom, ucinili su da poslovicno druželjubivi i boemštini nastrojeni Irac danas je uzdržan, okrenut zatvorenom krugu svojih poslovnih i porodicnih ambicija. I mada je to neki prosek i standard, Iva kaže da ona ipak „fura svoj fazon“ i živi kao što bi i u Beogradu.
Uzor – Dali
Školovanje u Irskoj nije besplatno, ali oni imaju jednu drugu dobru i povoljnu, a besplatnu instituciju – jednogodišnju pripremu za studije. Tako se posle gimnazije svi (pa i ovako pridošli stranci) godinu dana pripremaju za odredene studije, gde ce se u stvari isprobati i definitivno utvrditi da li je to „ono pravo“. Iva sebe vidi u modernoj umetnosti, a medu slikarima favorit joj je Dali.
– Moje okruženje, moji prijatelji i poznanici su iz sveta umetnosti, a taj svet je, kao i svuda na kugli zemaljskoj, osobit.
Mi se družimo svakodnevno, banemo jedni kod drugih u kucne posete i u kasne sate, okupljamo po pabovima. U tom smislu, ja licno nisam zakinuta. Iako sam udata, ja ovde vodim studentski život i uopšte nisam domacica – konstatuje Iva, bez prizvuka „neke male ženske pobede“, a još manje samokritike. Samo iznosi cinjenicu koja govori da joj je baš sve onako kako bi htela.
Ako se izuzme pocetno razocaranje, Iva i dalje misli i tvrdi da je Irska jedna prelepa zemlja koju neizostavno treba videti.
Iako je sunce izuzetno retka pojava na tim meridijanima, Irci ni malo ne ceznu za njim. Oni, naprotiv, obožavaju svoju kišu i prelepu vegetaciju koju im ona daruje. Tako je i Iva prestala da nosi kišobran i kapu, jer ovde se od kiše ne krije.
– Irkinja slabo koristi fen, vec mokre, tek oprane kose, u sred zime, izlazi na ulicu. Tamo je i onako cekanovi tuš! – ilustruje Iva.
Iako je skocio standard, Irci se, slicno kao i Beogradani, stalno žale na gradski prevoz, na vozove koji kasne i, naravno, visoke cene.
– Dablin je na nedavno objavljenoj skali deveti najskuplji grad na svetu, u tom pogledu je na nivou Londona, a te „londonske“ cene su prakticno i u svim drugim malim mestima Irske. Pa, ipak, uocljiv je jedan novi trend: Amerikanci irskog porekla se u poslednje vreme masovno vracaju. Na njihova pradedovska imanja i napuštene kuce stigao je zapadni standard, za kojim su nekad davno otišli u pecalbu – primecuje Iva, a na primedbu da ce se možda slicna pojava desiti uskoro i nama, kaže:
– Volela bih da je tako, ali ono što sam ovog leta u Beogradu videla, ne uliva mi veliku nadu da ce se to uskoro dogoditi.
