OSMEH LEčI MOJU SRBIJU

Zahvaljujući 53-godišnjem LJubomiru Gušatoviću mnogi Danci su čuli za Timočku Krajinu, Gamzigradsku banju, Kladovo, a u njegovo rodno mesto LJubičevac sve više dolaze gosti iz Evrope.
Kada je pre 37 godina krenuo u pečalbu, tada golobradi 16-godišnjak, nije ni sanjao da će jednoga dana postati dobrotvor mnogih ustanova u Timočkoj Krajini, ali i šire. Od tada ima i dve velike ljubavi – Danicu, životnu saputnicu i Dansku, zemlju u kojoj je proveo veći deo života.

– Obreo sam se na dalekom severu, radio najgore i najteže poslove i, moram priznati, pomišljao na trenutke kako ću sve to izdržati. Ipak, vremenom sam se uklopio, snalazio i na kraju, kao profesionalni vozač stigao i do penzije – priča LJubomir koga kao humanitarca poznaju gotovo svi u danskom gradu Hilerodu.
– Ne libim se da pokucam na bilo koja vrata ako znam da nekome na taj način mogu pomoći. Uvek me je vodila dobra volja i dobra namera i to su, na sreću, uvek umeli da prepoznaju i Danci – tvrdi LJubomir koji se humanitarnim radom bavi već desetak godina, a kao predsednik Društva dansko-srpskog prijateljstva “Timok”, u otadžbinu je za to vreme doneo pomoć u vrednosti 11 miliona evra!

– Sve je počelo u Kladovu 1996. kada sam doveo oca u bolnicu i video da im nedostaje gotovo sve. Tada sam obećao načelniku da ću iz Danske dopremiti pomoć. Doktor se nasmejao i rekao da su to isto mnogi pre mene govorili. Za razliku od drugih, obećanje sam ispunio, i prvi put doneo 700 hirurških instrumenata koji se i danas koriste.
To je bio samo početak, a danas je ova bolnica dobrim delom opremljena baš zahvaljujući humanitarnom radu LJubomira Gušatovića i njegovog udruženja, koga ne pamte po dobru samo u toj zdravstvenoj ustanovi. Gotovo da nema bolnice u Timočkoj Krajini koja ne koristi bar neki od aparata pristigao posredstvom “Timoka”, a pomoć je nedavno dobio i Kliničko-bolnički centar Srbije.

Za sve to Gušatovića je otadžbina odlikovala ordenom čovekoljublje, a volonterski radi i kao poverenik Vlade Srbije za Dansku. I danas LJuba ne može ni bez Hileroda, ali ni bez rodne grude. Zato je, valjda, put od Hileroda do LJubičevca koji, kako kaže, traje ravno 35 sati, premerio ravno 101 put. I nije mu teško.

– Radim to za svoju dušu, ispunjava me misao da pomažem svom narodu, da jednom kada i ova Srbija stane na svoje noge mogu da kažem da sam i ja pomogao koliko sam mogao. Jer, ne mogu da zaboravim rodni kraj i nisam od onih koji teže da samo njima bude dobro. Za sebe imam koliko mi je potrebno, ali ono što me čini bogatim jeste to što su mi sva vrata otvorena, i što me svuda dočekuju sa osmehom. A osmeh, valjda, i jeste ono što je mojoj Srbiji danas najpotrebnije – veruje dobrotvor iz LJubičevca.