Oseca se razocaranje u srpskoj dijaspori

Biznismen. Roden ‘36. na Dorcolu. Diplomirao prava u Beogradu, prirodne nauke na „Berkliju“, menadžment u San Francisku. Magistrirao na „Standfordu“. Direktor je osiguravajuceg društva „Capital Guaranty Spanec Inc.“ i osnivac „American Express Variable Annutz Inc.“ – banke za jugositocnu Evropu. Prvi je predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja. Njegovo ime je u leksikonu „Who is Who in America“. Bio je i reprezentativac u košarci (do ‘56). Kad se povuce u sebe, piše poeziju. Prvi utisak o novoj Srbiji, iz njegovog ugla:

„Diplomatija ne sme da bude arogantna. Ni vode. Privatno, covek može sebi da je dozvoli. I sam placa. Ali, kad su funkcioneri arogantni, placa narod. Ovo se najbolje videlo u prethodnom režimu.“

Da li je i sadašnji arogantan?
– Arogancija nije nestala. Oseca se u kontaktima koje Kongres ima sa novom vlašcu.

Dvanćst godina radite na promenama u Srbiji. Šta ste postigli?
– Mnogo, ali ovde se ne zna. Nemerljiv je naš dorpinos u održavanju matice u vreme sankcija. Milijarde dolara su tada stizale u Srbiju. I sada je tako – godišnje.

Na konkretne adrese?
– Da, na adrese rodaka, prijatelja… Ali, to je nevidljivo. Ovde se na velika zvona udara kad neko izmoli 50 miliona dolara kredita, a ta suma nedeljno stiže od dijaspore.

Koliko ima Srba u dijaspori i šta je sa njihovim pravom politickog glasa?
– Ko god ima prava, ima i obaveze. U dijaspori se oseca razocaranje jer evo ima godinu dana kako se državljanstvo ne vraca onima kojima je komunistickim dekretom oduzeto. Imovina takode. Niko tacno ne zna koliko ima Srba u dijaspori. Matica upravo radi na popisu. Prema procenama Ministarstva spoljnih poslova, ima nas oko tri i po miliona. Prema našim, oko dva i po. Rec je možda o trecini srpskog nacionalnog korpusa. Znacajna brojka jer srpska nacija iscezava: kroz belu kugu, iseljavanja… Citam pre neki dan da ima više pobacaja nego rodenih. Stari umiru, a bebe se ne radaju. Za pedeset godina Srbi bi mogli biti manjina u svojoj državi…

Delite li mišljenje onih koji tvrde da država propada, da je narod u depresiji, a zdravstveno stanje nacije loše?
– Nas zabrinjava podatak da je sve više neglasaca, dakle onih koji su digli ruke od angažovanja za promene. To nije dobro. Jer reforme ovakvog dometa i znacaja moraju da imaju podršku u narodu. Narodu se mora dati energija i nada u bolje sutra. Iako bolni, neki potezi Vlade su veoma hrabri.

Na koje poteze mislite?
– Na uvodenje poreza, otvaranje tržišta… Prvi koraci koji nisu laki, štaviše nepopularni su, ali nužni za zemlju koja je bila u izolaciji. Nas u dijaspori zabrinjava posebno to što ne vidimo konkretne poteze Vlade koji ce konacno pomoci zemlji da pocne da proizvodi.

Imate li vi konkretne ideje kako?
– Korišcenjem iskustava iz zemalja koje su pre nas ušle u tranziciju. U prednosti smo jer vidimo šta se drugima dogodilo. Moj zakljucak je da je nužan konsenzus da bi se narodna energija preusmerila na rad. Druga ideja je da što pre oživi mala privreda. Napravljena je greška što su moge male banke uništene, iako je ucinjen pomak što su velike banke koje su pomagale Miloševicevom režimu da opstane – likvidirane. Trebalo je pomoci male banke da ulažu u malu privredu, a ova da pokrene zemlju.

Da li je tacno da je srpska dijaspora nezadovoljna predstavnicima srpskog naroda u svetu?
– Jugoslovenska diplomatija je istina za kratko vreme uspela da povrati zemlju u tokove medunarodnih zbivanja. Ali, naša diplomatija nije organizovana. Ona je kao santa leda. Kao i u drugim strukturama u državi: vide se promene na vrhu, a ispod, dole, skoro sve je isto. Narednih dvadeset godina diplomatija ce biti jedna od najznacajnijih aktivnosti za Srbiji. Za to su potrebni novi ljudi sa novim idejama. Ne vidim strateško razmišljanje u tom pravcu.

Vaš stav o procesu imenovanja ambasadora u Vašingtonu?
– To je katastrofa, s dozom arogancije koju spomenuh na pocetku razgovora. Imenovati ambasadora u Vanšingtonu bez konsultacija sa dijasporom ne bi sebi dopustila nijedna zemlja.

Možete li biti konkretniji?
– Neodgovorno je i neoprostivo da smo šest meseci bez ambasadora u najvažnijoj prestonici na planeti. Neprihvatljivo je da politicke partijice biraju ambasadora. Da jedan glas rešava hoce li to biti Stojan Cerovic.

Da li je tacno da se dijaspora protivi imenovanju Stojana Cerovica za amabasadora u Vašingtonu? Da li zaista prikuplja njegove izjave koje, navodno, nisu patriotske?
– Ne poznajem licno Cerovica. O njegovom intelektualnom kapacitetu cuo sam povoljne komentare. Žao mi je što moram kriticki da govorim o coveku koga ne poznajem. Ali, jedno znam, iako ne znam iz kojih razloga i pobuda: cinio je ogromne štete svojim izjavama i srpskom narodu i dijaspori koja se teško borila protiv satanizacije Srba, i ogavne propagande protiv Srbije. Tokom ‘94, ‘95 i ‘96, Cerovic i još neki, poput Sonje Biserko, na svojim putešestvima po Americi, držali su govore u kojima je glavna tema bila da su Srbi za sve krivi. Time su uspešno podsticali muslimansko-hrvatsku i antisrpsku propagandu. Shvatam ja da se Cerovic promenio, covek ima pravo da se menja. Ali, u suptilnoj poziciji ambasadora u Vašingtonu, bez kooperacije sa dijasporom, kao gradanima Amerike koji su na najbolji nacin informisani i na najbolji nacin mogu da uticu na svoju vladu, osoba kakva je Cerovic, sa kontroverznim izjavama, mislim da ne bi mogla biti efikasna. Dakle, dijaspora misli da Cerovic ne može da uradi posao koji treba da uradi.

Ima li dijaspora svog kandidata?
– Ima mnogo sposobnih ljudi. Ne mogu da verujem da nacija od deset miliona stanovnika ne uspeva da pronade pravu licnost.

Kako je pronaci?
– Konkursom. Kao što se radi u Americi. Napravi se uži izbor i na komitetu u parlamentu ispitaju se sposobnosti kandidata. Ambasador u Americi ne može biti efikasan ako ne postoji nacionalna politika i strategija. On mora da zna šta brani. Nije bilo nacionalne politike, bila je miološevicevska politika. Sada imamo dosovsku. Tako se država ne vodi.

Šta dijasporu u ovom trenutku najviše muci?
– To što nema komunikacije. Nadmenost o kojoj sam vec govorio. U memorandumu „Mostovi obnove i razvitka“ još u septembru smo dali predlog predsedniku Koštunici kako zapoceti taj neophodan proces i za dijasporu i za maticu. Verujem da matica ne može brzo i efikasno da se uzdigne bez pomoci dijaspore, kao što verujem da dijaspora ne može da se održi kao deo matice bez komunikacije s njom.

Šta prvo treba srediti u svojoj kuci?
– Aljakvost i nesposobnost sprecavaju državu da postane valjana.

Doprinose li tom neredu dnevne razmirice politicara? Ostaju li kljucni problemi – Kosovo, Crna Gora i Haški tribunal?
– Proslavljajuci pad Miloševica, u americkom Ministarstvu inostranih poslova, jedan kljucni covek me je pitao koji problemi u Jugoslaviji ostaju. Samouvereno, odmah sam mu izložio neke probleme koje i vi spominjete. Ne bih zaboravio ni Srbe preko Drine. To jest: kako održati Republiku Srpsku.

Rec je o drugoj državi.
– Prekodrinski Srbi jesu momentalno u drugoj državi, ali ostaju deo našeg naroda. Možda cemo jednog dana opet biti svi u jednoj državi, kad udemo u Evropu… Moj sagovornik mi rece potom da pre svih pomenutih problema ima jedan koji mora odmah da se reši: uticaj kriminalnih radnji u vlasti posle 5. oktobra. Dakle, Srbija ima pet problema.

Kako Srbija može da bude onda stub regiona sa tolikim unutrašnjim problemima?
– Može, ako se krene iznutra, obnovom privrede i izgradnjom novog morala.

(Visited 1 times, 1 visits today)