Srpsko kulturno-umetničko društvo „Oplenac“ iz Toronta, po mnogima najbolje folklorno društvo u srpskoj dijaspori, i jedna od najviše nagrađivanih i od strane Kanađana i kanadskog društva najpoštovanijih organizacija koje nose srpsko ime, ovih dana potresaju događaji koji imaju snagu žestokih detonacija.
Prvo je društvo ostalo bez svog koreografa i umetničkog direktora Miroslava – Bate Marčetića, praktično zaštitnog znaka „Oplenca“, koji je osnovao svoju Akademiju srpske narodne igre, a zatim i bez muzičkog direktora Miće Petrovića, iskusnog muzičara, kažu najboljeg u svojoj struci. On se pridružio Marčetiću u novoosnovanoj akademiji.
Naravno, kao i svaki razlaz, i ovaj je bio bolan, buran i, nažalost, popraćen bujicama optužbi, teških reči i dezinformacija, ali ne u direktnoj komunikaciji između uprave „napuštenog“ „Oplenca“ i dvojice direktora koji su dali ostavke, nego, što je još tužnije, po kuloarima i onako sa „strane“. Vest o previranjima u „Oplencu“ snažno je odjeknula u srpskoj zajednici, roditelje i decu, na čiju se dobrobit pozivaju sve strane, zbunila i u nelagodi ostavila, a svima zajedno nametnula pitanje: zašto se ono što je zaista uspešno, ne može održati i izbeći klasična srpska priča razdora?
Šansa za dokazivanje
Marčetić smatra da će i „Oplenac“, kome želi sve najbolje, i njegova novoosnovana škola imati sve šanse da se pokažu i dokažu u budućnosti. Akademiju srpske narodne igre upisalo je (upis još traje) stotinak polaznika. Treba reći da je većina prvog i drugog ansambla prešla iz „Oplenca“ za svojim učiteljem, a takođe i većina rekreativaca. Došli su i potpuno novi članovi, oni koji se nikad nisu bavili folklorom. Akademija ima i orkestar čiji je muzički direktor i vokalni pedagog Mića Petrović, a prvo predstavljanje škole biće već 2. oktobra u Misisagi, pred gradonačelnicom Hejzel Mekkalion u Burnamtorp komjuniti centru.
Nakon podužeg ćutanja, a na učestale zahteve javnosti, uprava „Oplenca oglasila se saopštenjem u kome se između ostalog kaže:
„Obzirom na to da koreograf društva nije prihvatio ugovor koji mu je bio ponuđen na razmatranje, već je odlučio da napusti klub i počne sa privatnom školom, u javnosti se pojavljuje dosta dezinformacija. Na taj način se prikazuje trenutna situacija u iskrivljenom ogledalu, gde se SKUD „Oplenac“ i njegova uprava prikazuju kao krivci i optužuju da su oterali koreografa iz kluba. Svakom dobronamernom čoveku je jasno da naš klub nije ni najmanje doprineo nastaloj situaciji, što potvrđuje i činjenica da se „Oplenac“ našao u situaciji da nema koreografa za početak nove školske godine… Učitelji i nastavnici dolaze i odlaze, a škola ostaje škola. Uprava i predsednik se menjaju, ali „Oplenac“ ostaje da bude škola srpskog folklora, srpske kulture, srpskog jezika i istorije. Na ovaj način hteli smo da kažemo istinu srpskoj zajednici, i u isto vreme poželimo, sada bivšem koreografu, puno uspeha u njegovim novim izazovima i budućem radu“.
Miroslav Bato Marčetić, koreograf zavidnog znanja i ogromnog profesionalnog iskustva, nekadašnji prvak ansambla i koreograf u beogradskom „Kolu“, i sam potresen događajima, a kao neko ko je u svemu ovome najviše optuživan i nazivan najpogrdnijim rečima, za „Vesti“ objašnjava:
– Otišao sam iz „Oplenca“ u kome sam proveo 11 godina kada smo uprava i ja došli do tačke u kojoj smo imali poptunu različito viđenje koncepcije rada i napretka kluba. Fokus uprave usmerio se na zgradu koju su kupili, na otplatu kredita, a moj je ostao na folkloru, na unapređivanju naše kulture i tradicije. Nikakvog razgovora oko ugovora nije bilo, samo potpiši, a u njemu je bilo stvari koje nisam mogao da prihvatim jer su direktno atakovale na moje profesionalno i umetničko dostojanstvo.To je bilo kao u Rambujeu – dajemo ti ugovor i unapred znamo da nećeš potpisati, jer znaju da ispod nekog minimuma dostojanstva nikad ne bih išao.. Između ostalog, bio mi je zabranjen i kontakt sa medijima (ni običnu izjavu nakon koncerta ne bih mogao da dam). Da ne pričam o tome da kao koreograf nisam uopšte konsultovan pri kupovini nošnji. U nameštanje pločica i kupatila nikad se i nisam mešao, jer to nije moj posao. Najviše sam optuživan u svemu ovome, a zaista se pitam za šta: za silne nagrade i priznanja koje je „Oplenac“ dobio (samo u posledljnjoj godini završni koncert, koji je bio za pamćenje i po umetničkom kvalitetu i po materijalnoj dobiti koje je društvo ostvarilo, pobeda na Kivanis festivalu, na činu…).
