Da li je bilo teško navići se na život u Nemačkoj, u Berlinu? Sa kakvim strepnjama i željama ste otišli u Berlin?
Život u Nemačkoj mi je bio donekle poznat, jer sam 90-ih godina bila na Au-pair programu (čuvanje dece u nemačkoj porodici), baš u Berlinu.To je bilo vreme bez interneta i besplatnog telefoniranja, tako da sam bila apsolutno usmerena na posmatranje njihovog načina života, razmišljanja (sve je još bilo sveže od ujedinjenja zemlje), razlike u jeziku između istočnih i zapadnih Nemaca…
Moji prijatelji kažu da je bila hrabrost otići u zemlju i grad gde nemate nikoga iz domovine. Ja tada o tome uopšte nisam tako razmišljala. Bila sam 4 godine u vezi i brak je došao kao logična posledica. Spakovala sam se i krenula gde me je srce vodilo.
Ruku na srce, nadala sam se da ću uspeti da svog supruga nagovorim da odemo u Srbiju, ali to je u tom trenutku bilo birokratski skoro nemoguće, tako da sam ostala u Nemačkoj.
Sa sugrađanima koji su iz Srbije jedva da sam imala ikakve kontakte. Moje okruženje je bilo pre svega nemačko, ali sam spontano upoznavala ponekog iz moje zemlje.
U Beogradu ste radili u Turističkoj organizaciji Beograda (TOB), a ukazala Vam se prilika da ostanete u turizmu i da se poslom turističkog vodiča bavite u novoj domovini, kako je do toga došlo?
Neplanirano. U TOB-u sam radila na promociji grada u inostranstvu, u zemljama nemačkog govornog područja. Kada sam se preselila u Berlin, kolege su počele da me povezuju sa grupama i pojedincima kojima je trebalo da pokažem grad. Ja sam ozbiljno shvatila taj zadatak, jer je Berlin istorijski važan i interesantan grad. Mada, sebe ne doživljam samo kao vodiča, već kao nekoga ko želi da taj grad i zemlju što više približi našim ljudima. Rado delim informacije o svakodnevnom životu u Berlinu i drugim gradovima u Nemačkoj na društvenim mrežama, odnosno na FB stranici Kroz Berlin-otkrijte i uživajte. Mnogima to znači.
Kako izgledaju susreti sa našim ljudima, jesu li iznenađeni Berlinom, možda razočarani…? U čemu je lepota i specifičnost Vašeg posla?
Divno je raditi sa ljudima koji su željni da upoznaju Berlin. Često im kažem da mi njihova pažnja daje vetar u leđa da pričam još, i još… Ne čudi me što mali broj turista ima predstavu o Berlinu, jer se on kao turistička destinacija jedva ili nikako ne reklamira. I to je izazov.
O Nemačkoj se kod nas govori uglavnom u kontekstu politike, a ja pokušavam da je predstavim kao zemlju u koju je vredno doći turistički. Videti je, čuti nešto o ovom narodu, njegovoj svakodnevici, razlici u odnosu na nas…
Važno je zainteresovati ljude, podstaći ih da se vrate…Lepo je kada maturantima kažem na kraju ture da mi se slobodno jave ako im treba još neka informacija – pretpostavljajući da će me, shodno svom uzrastu, pitati za radnje ili najbližu filijalu Mek Donaldsa, a oni dođu sa pitanjima o tome kako da pronađu neki muzej koji smo pominjali. Ta deca su me zaista slušala i nisu zbog profesora bila mirna. To je divno!
I naravno, izjave zahvalnosti zbog kojih mi često zastane knedla u grlu ili zasuze oči. Prosto vidite da ste ljudima ulepšali i dan i putovanje.
Prva asocijacija na Berlin je svakako Berlinski zid, simbol hladnog rata, čija je tridesetogodišnjica od pada obeležena 9. novembra. Ali, Berlin je, naravno, mnogo više od toga. Šta grad pruža turistima, koje su to znamenitosti koje im pokazujete i preporučujete?
Pokušavam da dočaram da je na par stotina metara ona istorija XX veka koju smo učili u osmom razredu – nacisti, bunker, Drugi svetski rat, ulaz Sovjeta u Berlin, podela grada, hladni rat, pad Zida… Nije samo grad bio podeljen. I ne samo nemački narod. Ta čelična zavesa je delila kontinent. U Berlinu je akcenat istorijski svakako na tom periodu.
Ali tu su i svetski poznati klubovi zbog kojih mladi dolaze. Moda, berlinska alternativa i umetnička scena je nešto za šta treba izdvojiti vreme i doživeti je.
Volite li muzeje? Od njih 180, sigurno će vas neki zainteresovati. Filmofili odlaze u filmski park Babelsberg gde je snimala Marlen Ditrih, a u novije doba Met Dejmon, Tom Henks, Tom Kruz, kao i druga mesta po gradu gde su filmovi snimani.
Kad ogladnite, tu su čuvene berlinske kobasice sa kari sosom (Currywurst) i neobično crveno ili zeleno pivo (Berliner Weiße).
Ili opuštanje u prirodi, u jednoj od mnogobrojnih vožnji brodom, plivanje u nekom jezeru, šetnja po šumama i parkovima…
Malo je nezgodno ovo pitanje, vidite da mi je opet teško da stanem sa pričom.
Suprug Vam je Nemac. U prilici ste da izbliza upoređujete, uviđate sličnosti i razlike u načinu života i razmišljanja između srpskog i nemačkog naroda. Koje su Vaše asocijacije kada je reč o tome?
Ja: „Dolazim za pet minuta"
On: „Srpskih ili nemačkih?"
Nemci su tačni i precizni kako u poslu, tako i u izražavanju. Ekološka svest im je izuzetno izražena. Razmišljaju o društvu kao celini. Uzdržani su. Retko ima spontanosti, smeha, druženja, kao što je to svojstveno našem narodu.
Šta se Vašem suprugu dopada u Srbiji, da li rado dolazi?
Srbija mu je bila totalno nepoznata zemlja. Bio je skeptičan, ali se vrlo brzo opustio i sa osmehom pominje Srbiju. Voli našu otvorenost, stalnu spremnost za šalu. O hrani i da ne govorim.
Ne možemo a da ne pomenemo 30 godina od pada Berlinskog zida. Na koji način je taj događaj obeležen u Nemačkoj (Berlinu) i propraćen u medijima?
U Berlinu je proslava trajala 5 dana. Sve je pucalo od emocija, što je i razumljivo. Bilo je oko 200 raznih događaja po gradu, instalacija, video projekcija. Razni intervjui, dokumentarni snimci i ankete su emitovani na televiziji…
Sve se završilo velikim slavljem ispred Brandenburške kapije. Na ulici ispred kapije bio je raznobojni tepih sa preko 30.000 cedulja na kojima su ljudi iz celog sveta ispisali svoje želje i nade. Instalacija je imala naziv „Vizije u pokretu" i nalazila se iznad glava pešaka. Bilo je zaista lepo naći se u tom trenutku tamo.
