Okolnost da su Zečevići u nekoliko generacija bili trgovci i zanatlije bila je više uteha i putokaz prema građanskoj karijeri nego čvrsti oslonac petorici braće koji su ostali siročići posle očeve smrti. Anica Zečević se namučila dok je svoju decu izvela na put.
Reklama
Ipak je uspela da obezbedi novac najstarijem sinu Svetozaru za trgovačku školu u Beču, Bošku za studije, Veljka je uputila u vojsku da postane oficir, Sekulu na zanat a najmlađeg Dušana je zadržala pored sebe.
Sekula je iz rodnog Nevesinja krenuo u Metliku u Sloveniji da kod gospodina Fuksa nauči trgovački zanat.
U vreme neposredno pred Veliki rat, zatekao se u Beču, gde je najpre studirao a onda počeo da se bavi trgovinom. Nevesinjac srcem blizak svojim sunarodnicima u Srbiji nije oklevao da se nađe na strani koja će uskoro biti napadnuta. Prijavio se u vojsku i raspoređen je među hiljadu trista kaplara – đaka čije će junaštvo postati slavno.
Kraj rata je dočekao u Marseju gde se sreće sa automobilom i polaže vozački ispit. Borac je u Marseju učio farmaciju. Usled operacija na Solunskom fontu srpska vojska je trpela veliku oskudicu lekova. Sekula je od srpske vlade dobio ovlašćenje da nabavi lekove ali pod uslovom da od Francuza sam dobije i kredit.
Uzdajući se manje u svoje oskudno farmaceutsko znanje koje je baš tada sticao i skromno trgovačko iskustvo iz Beča, a najviše u veliku hrabrost, prvo je otišao kod dvojice braće Francuza marsejskih fabrikanata lekova. Objasnio da para nema ali da će isporuka na kredit biti sigurno isplaćena jer srpska država u izbeglištvu novaca ima, dogod se o tome stara i u Francuskoj znani srspki ministar finansija Laza Paču.
Najveći problem je bio sam prevoz lekova brodom kroz Mediteran u čijem su vodama stalno vrebale nemačke podmornice. Poverenje francuskih dobavljača bilo je opravdano jer ga je sreća poslužila pa je brod do Soluna doplovio bez posledica. Sekula se vratio sa novcem i tada daleko lakše dogovorio isporuku još dva broda potrebnih lekova.
Zahvaljujući trgovačkoj veštini Sekula Zečević je za učinjenu patriotsku uslugu stekao prvi kapital pomoću koga je po dolasku u oslobođeni Beograd otvorio firmu Velauto, sažetu od reči VELosiped i AUTO mobil, pri čemu su bicikli u početku bili glavni artikli. Zastupao je najpre Ševrolet, pa francusku fabriku Panhard koja će se u međuvremenu ugasiti, kasnije Citroen, nemački BMW, ali je najveće poslove napravio od 1924. godine kao predstavnik prodaje američkih kola Dodž.
Dok se posao razvijao a vlasnik sticao ugled i uvažavanje nespornog doajena u poslu, njegov brak se raspadao.
Suzanu, Francuskinju iz Marseja je Sekula upoznao za vreme izbeglištva. Ćerka jedinica bogatih roditelja, tretirana kao malo vode na dlanu, nije doživela novu sredinu sebi bliskom, nego naprotiv kao pravo mučilište. Beograd u koji se posle rata doselila sa mužem bio je razrušena kasaba, ni nalik njenim dotadašnjim predstavama o gradu. Dok je Sekula po ceo dan bio posvećen poslu i sticanju, u kući je zavedena stroga štednja. Činjenica da supruga ne može često da posećuje svoju domovinu i tamo kupuje skupe stvari do mile volje, čak tako nešto nije mogla da čini ni u mrskom Beograda, je sve više uticala da postane nesrećna i netrpeljiva. Spakovala se i sa jedinim sinom Markom, zauvek napustila Beograd.
Nakon majčine smrti se dvanaestogodišnji Marko vratio kod oca u Beograd. Kao i sam prvi brak i sin je bio nesrećne sudbine. Tokom lečenja tuberkuloze je pred sam rat otišao u sanatoriju na Golnik. Kad su borbe počele, pokušao je da se vrati u Beograd, ustaše su ga zarobile i zatvorile u meljivi zatvor, gde se bolest pogoršala u galopirajući oblik od čega je ubrzo umro.
Kad je Suzana naprasno napustila svoga muža i vratila sa u Francusku, Sekula je postao stalni gost Auto-kluba gde su dvadesetih godina vladali belosvetski maniri: koketne mlade dame, suknjice, šeširići, šampanjac, luksuz. Sekula je noćima viđan u društvu i sa po pet šindivila „što im igraju oči na zejtinu”.
Ko zna dokle bi stigao u toj svojoj strasti da ga svevideći bankari nisu dobronamerno upozorili da noćni provodi mogu biti od velike štete njegovom poslovnom ugledu. Sugestije je shvatio ozbiljno i rešio da se ponovo oženi.
Dokići su bili jedna od najuglednijih srpskih porodica u Hercegovini, daleko cenjeniji od Zečevića. Stari Špiro Dokić bio je predsednik Srpske pravoslavne opštine i dirigent crkvenog hora u Mostaru. Budući tast užasnut idejom da njegova mezimica Dana, diplomirani biolog planira da život nastavi u Americi gde će se zaposliti i raditi kao sav ostali svet, je s velikom radošću dočekao prosca Sekulu Zečevića. Lep i elegantan Sekula se Dani odmah dopao, a ocu Špiri je laknulo što su planovi o životu u Americi konačno pali u vodu.
Sekula i Dana su se skućili u Beogradu u otmenoj spratnoj kući u Krunskoj 85 gde su sa dva sina poživeli lepo u građanskom komforu sve do dolaska ratnog doba u kome je zavladala oskudica. Tokom rata je Danin otac Špira Dokić zajedno sa Zečevićima delio strah i neizvesnost. U iščekivanju kraja ratnih strahota, u kuću je često dolazio Ivo Andrić. Satima i danima je budući nobelovac slušao Špirine mostarske priče i sećanja na događaje i običaje iz starih vremena koje će pisac ugraditi u svoje slavne knjige napisane za vreme rata koje će mu kasnije kad prođu mnoge godine, doneti uvažavanje širom sveta.
Izvor: FB grupa Bio jednom jedan Beograd
