Profesorka književnosti iz Karlovačke gimnazije, dr Jovana Reba, pretvorila je „lukavstvo” sa sinom u seriju slikovnica koje su prodate u više od 28.000 primeraka, a odlomci iz njih ušli su u školski udžbenike. U ekskluzivnom intervjuu za Rasejanje.info, otkriva kako humor, ilustracije i dečiji komentari čine srpsku istoriju živom za predškolsku decu u Evropi, boreći se protiv asimilacije. Njena najnovija knjiga o ikoni Trojeručici, sa blagoslovom Hilandara, povezuje veru, ljubav i prošlost sa današnjim putnicima.
Reklama
Kako ste odlučili da napišete slikovnice za decu i šta Vas je inspirisalo da se bavite tom vrstom književnosti?
– Kada je moj sin Bogdan bio mali, nisam se baš snalazila u „dečačkim” igrama, jer sam oduvek bila knjiški moljac: čitanje knjiga mi je bila najzabavnija aktivnost. Zato sam pribegla lukavstvu i jednog dana mu rekla: „Znaš kako se zovu ove figurice superheroja koje skupljaš? Ovaj je Stefan Nemanja, pa car Dušan, a ovo je Sveti Sava…Hoćeš da ti ispričam priču o njima? ”. Satima bismo se igrali, a ja bih mu pričala o dinastiji Nemanjića, o borbama i o srednjem veku…To je potrajalo neko vreme, ali jednoga dana se moj sin vratio iz vrtića besan i rekao: „Ti mene lažeš! Ovaj se ne zove Stefan Nemanja – to je Spajdermen!!”. Tada sam odlučila, kad već nemamo figurice sa likovima iz naše istorije, da pronađem knjige sa tom tematikom, ali nisam našla ništa za decu predškolskog uzrasta! Upravo tada, u knjižari, dobila sam snažan nalet inspiracije i upitala se: „A zašto ja ne bih pokušala da ih napišem? ”. Uskoro sam našla sjajnog ilustratora, koji je delio moju viziju. Ustajala sam pre šest ujutru, dok svi još ukućani spavaju, i pisala do polaska na posao, svaki dan, mesecima… Godine 2013. je izašla moja prva edicija, „Slikovnice o dinastiji Nemanjića”, koje su i danas moje najpopularnije knjige.
Imate više od 24.000 prodatih knjiga – koja je vaša najomiljenija priča?
– Moram da se pohvalim da se u međuvremenu broj popeo na 28.000 – činjenica da toliko dece ima želju da lista moje knjige, uči iz njih ili uživa u ilustracijama čini me beskrajno zahvalnom. Moja omiljena knjiga je „Upoznajmo Vuka i Dositeja!”, pre svega zato što sam biografije naših velikana uokvirila fantazijom (šta bi se desilo da danas ožive spomenici Vuka i Dositeja? Kako bi reagovali na 21. vek?) i humorom – cilj je bio da se na duhovit i bajkovit način predstave ne samo njihovi životi, već i da se deci objasni i značaj njihovih prethodnika o kojima šturo uče u školi, a izuzetno su važni za srpsku kulturu: Gavril Stefanović Venclović, Jernej Kopitar, Sava Mrkalj…
Odlomci iz Vaših knjiga su u čitankama za 4., 5. i 6. razred – kako birate teme iz srpske istorije, kulture i vere da budu privlačne deci? Da li su neku Vašu priču promenila deca svojim komentarima?
– Pre svega polazim od pitanja – o kojim slavnim ličnostima ne postoje knjige za decu, ili se nije pisalo dovoljno? Tako su nastale priče o Nemanjićima, potom slikovnice o vladarkama: „Carica Milica”, „Kneginja Ljubica Obrenović”, „Kraljica Marija Karađorđević”, a potom i „Upoznajmo Vuka i Dositeja! ” i „Mihajlo Pupin”. Da bih napisala knjigu za decu od 4 do 11 godina, prvo se posvetim naučnom istraživanju, a potom konsultujem univerzitetske profesore za datu oblast. Onda ide najvažniji deo – organizujem čitanje teksta pred decom, koja iskreno i detaljno komentarišu, kritikuju, i sugerišu: „Ovo ti je dosadno! Ne razumem tu reč! E, ovo je baš smešno!”…Bez dečijih recenzenata, moje knjige nikada ne bi bile prihvaćene među dečijom publikom! Razlog zašto su odlomci iz knjiga postali deo zvaničnih čitanki, te udžbenika za fiziku (o Pupinu), vezan je za istorijsko-naučnu tačnost i verujem, sažetost mog teksta.
Kako ste postigli balans između zabave i edukacije u slikovnicama, posebno kada se radi o istorijskim ili verskim temama?
– Smatram da knjiga može da bude živa samo ako je njen sadržaj iskren, sažet i zabavan! Onda čitaoci postaju aktivni učesnici priče, ulaze u nju i ona postaje deo njihovog unutrašnjeg sveta. Pišući o teškim ili problematičnim istorijskim temama, neophodno je tragati za suštinom, kako bi deca mogla da razumeju razliku između dobra i zla, te da razviju zdrav kritički odnos prema događajima iz prošlosti. Cilj je da zavole i poštuju svoju zemlju, slaveći ono najbolje, ali i razumevajući njene greške, sa željom da se one ne ponavljaju u budućnosti.
Foto: J. Reba /Rasejanje.info
Šta mislite kroz koju emociju je najlakše učite decu srpsku tradiciju?
– Tekst mora da bude emocionalno živ – sa obiljem dijaloga, zapleta, pažljivo izabranih termina koje oni razumeju, i opisa koji su funkcionalni, ali ne opterećuju radnju. Humor je najbrži put ka dečijoj pažnji. Takođe, veoma je važno predstaviti slavne ličnosti kao ljude sa manama i vrlinama, čija su iskustva bliska dečijim – kroz porodične situacije, odrastanje, suočavanje sa teškim emocijama: strahom, usamljenošću, tugom, besom, zavišću… Veoma mi je važno da deca mogu da se poistovete sa junacima, te da ih oni inspirišu da budu hrabriji, samouvereniji i nežniji prema drugima.
Ilustracija je tu izuzetno bitna, pogotovo za mlađu decu. Ilustrator Mladen Mutavdžić već godinama oslikava moje priče. S obzirom na to da je on ujedno i slikar i kreator video igrica, on savršeno dobro zna da pogodi ukus dece, da stvori živu, dinamičnu, duhovitu i upečatljivu ilustraciju, koje se deci izuzetno dopadaju, jer podsećaju na junake iz animiranih filmova.
Upravo ste napisali još jednu slikovnicu za decu. Hoćete da nam kažete o kojoj istorijskog ličnosti je reč?
– Sa blagoslovom manastira Hilandara, upravo sam završila slikovnicu o neverovatnom putovanju naše najsvetije ikone Trojeručice, kroz vreme i prostor: od 8. veka u Siriji do danas i njenog položaja kao igumanije u Hilandaru. Knjiga je sazdana na istorijskim činjenicama i pričama koje povezuju mnogobrojne čuvene ličnosti iz prošlosti, na prvom mestu Nemanjiće. „Čudesna Trojeručica” je knjiga za decu koja ih uči pre svega o moći ljubavi i praštanja, o našoj veri i tradiciji, i zato se nadam da će je čitati zajedno sa svojim roditeljima, bakama i dekama.
Kao profesorka književnosti u Karlovačkoj gimnaziji, primećujete li razliku između dece koja čitaju vaše slikovnice i one koja ne čitaju?
– Svaki put mi srce poskoči kada mi novi učenici kažu: „Pa ja imam Vaše knjige, čitali su mi ih mama i tata kad smo bili mali!”. Moje knjige im pomognu da rano savladaju sve važne činjenice iz istorije i kulture srpskog naroda, i onda sa tim znanjem ne samo da lako dobijaju petice iz srpskog i istorije, već su u stanju da zrelije analiziraju istorijske događaje i da razvijaju kritičko mišljenje. Ali, iznad svega, iz knjiga nose lekciju o ljubavi prema svojoj državi, kao i poštovanje prema svima drugima. Jedno bez drugog ne može postojati.
Koja je najveća lekcija koju ste naučili od dece tokom procesa pisanja i recenziranja Vaših knjiga?
– Najvažnija lekcija je da treba pisati samo o onim temama koje me uzbuđuju i provociraju, koje me navode da menjam mišljenje ili da manje sudim, a dublje razumem stvari sa kojima se ne slažem. Deca traže iskrenost, jednostavnost i dobru poentu. Traže logična objašnjenja i jasne argumente. Te lekcije se trudim da prenesem i na život, a ne samo na stvaralački proces.
Da li planirate serijal slikovnica ili prelazak na duže priče za stariju decu?
– Upravo pišem knjigu za decu o našem nobelovcu Ivi Andriću, za Muzej grada Beograda. Knjiga će biti specifična, jer će objediniti ne samo njegovu biografiju i ogroman značaj, već će osvetliti i vrlo dinamično vreme u kojem je stvarao, kao i književna dela koja će decu inspirisati i pripremiti na čitanje.
U kontekstu srpskih škola i dečjih manifestacija u Evropi, kako vidite ulogu knjiga o našoj istoriji u borbi protiv asimilacije dece u srpskom rasejanju?
– Mislim da je knjiga: kao predmet i kao audio sredstvo – najvažnija za očuvanje srpskog jezika kod dece u dijaspori, i da ništa ne može da ga zameni. Upravo sam se vratila sa promocija na severu Nemačke i zaključila da je roditeljima, koji mnogo rade i, kao i svugde, nemaju mnogo vremena za razgovor sa decom, čak iako sve vreme u kući govore srpski – veoma teško da im pruže dodatna znanja u vezi sa srpskom istorijom i kulturom. Isto kao i u Srbiji – koliko roditelja se na dnevnom nivou posvećuje istorijskim i književnim temama u razgovoru sa decom?? Spektar onoga o čemu pričamo se uglavnom zasniva na: šta je bilo u školi, da li si jeo, koje aktivnosti imaš i slično. Upravo zato knjiga radi ovaj posao umesto nas roditelja na najlepši i najsnažniji način, jer čitanjem automatski usvajamo reči, fraze, gramatiku, saznajemo nove stvari i razvijamo maštu. Isto to rade i audio knjige, pogotovo što dodatno decu uče kako da izgovaraju i akcentuju srpske reči.
Planirate li uskoro najave za promocije Vaših knjiga u zemljama sa velikim srpskim zajednicama, poput Nemačke, Austrije ili Holandije, i kako možemo podržati takva kulturna događanja?
– Moja iskustva sa promocija u Hamburgu i Flensburgu u okviru dopunskih srpskih škola i u Hildeshajmu u okviru naše pravoslavne crkve – bila su izuzetno dirljiva i emotivna. Divno je videti naše ljude i decu, kako, usred zemlje koja nam je strana i daleka, neguju svoj jezik i poštuju svoje običaje. Bilo je prekrasno slušati pitanja dece o Nemanjićima, o carici Milici ili o Pupinu i Vuku…Sada sam prvi put bila na ovakvom putovanju i planiram da u budućnosti posetim još mnogo srpskih dopunskih škola u Nemačkoj, Švajcarskoj, zemljama Skandinavije – gde god ima želje za ovakvim književnim radionicama i mojim knjigama. Ako je neko zainteresovan za saradnju, ja stojim na raspolaganju. Mogu mi se javiti na mejl: jovanaq@gmail.com i lako ćemo uspostaviti dogovor za promociju, književne radionice ili za onlajn predavanje.
Koje nove knjige ili projekte o srpskoj istoriji planirate, i da li vidite mogućnost saradnje sa srpskim udruženjima u rasejanju za distribuciju ili prevode?
– Prvo mi predstoji objavljivanje već pomenute knjige „Čudesna Trojeručica” i audio-vizualna verzija na platformi jutjub. Planiram i da svoje 3 slikovnice o srpskim vladarkama objedinim u jednu knjigu, koja bi decu upoznala sa srpskom istorijom, ali sa jedinstvenom perspektivom: iz ugla života znamenitih Srpkinja, kao i njihovih slavnijih muževa i očeva. Veoma je važno decu učiti da istorija nije muškog pola, niti zbir imena i godina – već živa nit gde se lekcije o dobru i zlu stalno prepliću. Posle prelepog iskustva na radionicama u Hamburgu, Flensburgu i Hildeshajmu, volela bih da nastavim da sarađujem sa Srpskim dopunskim školama, pravoslavnim crkvama, i srpskim udruženjima, i da deci koja žele da uče srpski jezik i o srpskoj kulturi – predstavljam svoje knjige. S obzirom na to sam pasionirana putnica, i neprestano istražujem nove zemlje i gradove, za mene su radionice o književnosti u dijaspori savršen spoj.
Veoma sam srećna što imam distributera u Nemačkoj za sve svoje knjige, preko čije onlajn knjižare sve mogu da se naruče. Dovoljno je samo ukucati moje ime i prezime, i pojaviće se naslovi i kratak opis svake knjige. Da bih olakšala deci u dijaspori koja ne znaju dobro ćirilicu, ja sam knjige o Nemanjićima, Pupinu, Vuku i Dositeju odštampala i na latinici, jer verujem da će čitanjem bez zastoja (zbog nepoznavanja ćirilice) lakše uživati u pričama iz naše istorije i kulture, a to će ih sigurno podstaći da se zainteresuju i za ćirilicu, jer motivacija uvek dolazi iz ljubavi.
U eri digitalnih izazova za decu, kako Vaša dela pomažu srpskoj deci u rasejanju da bolje razumeju svoju baštinu kroz igru i ilustracije?
– Digitalna zavisnost je globalan problem za koji samo roditelj ima rešenje i moć da to promeni! Ko deci da telefon dok još i ne progovore, ko određuje koliko vremena sme dete da provede na društvenim mrežama? Roditelj je taj koji plaća i telefon, i internet i račune – samim tim, ima moć i da donese pravu odluku kada je um njegovog deteta u pitanju. Knjiga je tu najbolji mogući alat, samo treba početi na vreme, već oko prve godine i čitati deci bar do 9. godine. Dovoljno je i 15 minuta dnevno!! Na taj način roditelji i deca stvaraju svoj prekrasni zajednički ritual, a dete razvija maštu, intelekt, čak i sopstvene ambicije, jer kroz dobre knjige stiče i iskustvo o svetu.
Kroz koje priče iz Vaših knjiga biste poručili deci u rasejanju da su Srbi uvek bili putnici koji nose svoju kulturu sa sobom, baš kao njihovi roditelji?
– Kada pričamo o životu u inostranstvu, meni je uvek na umu primer Mihajla Pupina: kada je upisao američki fakultet Kolumbija, on je insistirao da ga nazivaju Mihajlo Pupin Idvorski. Iako je gotovo ceo život proveo daleko od rodnog kraja, nikada nije zaboravio da je Srbin, da je njegov jezik srpski a vera pravoslavna i izuzetno se ponosio svojim malecnim Idvorom, svojom majkom koja ga je vaspitala da veruje u snove. Čovek je srećan i ispunjen samo ako prihvati sebe i svoju prošlost. Ne možemo to odseći od sebe, čak i ako smo prepuni razočarenja, ili želje da se što pre asimilujemo. Upravo tome moje knjige služe: upoznati sopstvenu prošlost, slaviti sve što je bilo dobro, osvestiti ono što je bilo loše i truditi se da se u stranom svetu, baš kao Pupin, istaknemo ne samo radnim i intelektualnim sposobnostima, već i bogatim kulturno-istorijskim nasleđem, kojeg smo uvek deo, i od kojeg ne možemo i ne treba da bežimo.
Jovana Reba je rođena u Novom Sadu 1975. Doktorirala je srpsku i komparativnu književnost. Objavila je knjige za decu: Slikovnice o dinastiji Nemanjića (2013), Srpske princeze i vladarke: Carica Milica, Kneginja Ljubica Obrenović i Kraljica Marija Karađorđević (2015.), Mihajlo Pupin (2014.), Jovan i Agneš (2016.) i Upoznajmo Vuka i Dositeja! (2018.), Fruška bajka (2023), Čudesna Trojeručica (2026). Koautorka je zbirki priča: Pričkice (2022), Za sada bez srećnog kraja (2024), i monografija: Ženski Istok i Zapad (2010), Misticizam Jele Spiridonović Savić (2011). Radi kao profesorka književnosti u Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima.
Izvor: Rasejanje.info
Razgovor vodila Katarina Krstić-Tadić
