Obren Jović Savin (1944)

**
PODSETNIK

OBREN JOVIĆ SAVIN
IZVODI IZ BIOGRAFIJE I BIBLIOGRAFIJE

Zovem se Obren Jović, sin Save i Danice, rođen 15. marta 1944. u Kiseljaku, opština Zvornik, Republika Srpska.

Već u šestoj godini ostao sam bez oca, koji je stradao od ustaških odmetnika. Uskoro mi se i majka povredila na mašini za šivenje, dobila sepsu i umrla. Tako sam u rasponu od nekoliko meseci izgubio oba roditelja. Mene i sestru vlasti zatim šalju po domovima ratne siročadi kao žrtve fašističkog terora. Uslovi odrastanja po tim sirotištima bili su užasni. Patrijarhalne navike koje sam poneo iz kuće nestaju, ikonu sveca na zidu rodne kuće zamenjuju meni nepoznati likovi. U meni se postepeno stvara bunt prema tom novom načinu življenja, mada sam bio premlad da shvatim gde se nalazim, i zašto.

Nestalo je roditeljske topline, i osećaja da me neko štiti. Nije više bilo ni jutarnjih ni večernjih molitvi — umesto toga, prilagođavanje koje nikako da prihvatim. Nakon završenog trećeg razreda osnovne škole, sa još nekoliko drugova bežim zato iz Doma ratne siročadi u Bosanskoj Kostajnici. Kuda, nije bilo važno već samo osloboditi se stalnog batinjanja za najmanju sitnicu, i stalnog ubijanja u pojam. No istog dana predveče stigla nas je milicijska patrola nadomak nekog sela preko puta Jasenovca i vratila u Kostajnicu. Od tada kažnjavanja i gladovanja postaju sve češća. To u meni pojačava otpor: poredeći se sa vršnjacima koji su odrastali u svojim porodicama, primećujem da se umnogome razlikujem od njih. Mi, odrasli po sirotištima, bili smo kao osakaćeni.

Nakon domova u Gračanici i Bosanskoj Kostajnici, a po završetku četvrtog razreda osnovne, vraćaju me u moj srez — u Đački dom u Zvorniku. Tu završavam nižu gimnaziju a zatim, živeći u jednom od sarajevskih internata, pohađam Školu za primenjenu umetnost. Potom uporedo radim i studiram na Sarajevskoj likovnoj akademiji, kod slikarke Nade Pivac. Pri polaganju Vajarstva dolazim u sukob sa profesorom Zdenkom Grgićem, što on kvalifikuje kao moj “‘nacionalistički ispad”‘, te mi šef katedre, Nada Pivac, saopštava da moram napustiti Akademiju. Pokušavam da pređem na beogradsku Akademiju ali bivam odbijen. Očajan, obraćam se beogradskoj Pedagoškoj akademiji ali me ni oni, verovatno zbog loših karakteristika, ne primaju.

Nastavljam raditi, no već me novembra 1965. privode u kancelariju Državne bezbednosti na informativni razgovor, gde saznajem da sam ‘”nenarodni, zapadno-orijentisan element”. Godine 1974. dva inspektora državne bezbednosti iz Tuzle, ispostava Zvornik, posećuju me i pretresaju stan. Konačno, 1985. bivam uhapšen i optužen po članu Kaznenog zakona SFRJ 133 (“verbalni delikt”) i po članu 157 (“zaštita imena, lika i dela” Josipa Broza). Ovaj put mi se pripisuje i “kleronacionalizam”, te saradnja sa četničkom emigracijom u inostranstvu. Kao “velikosrpski nacionalista” u istrazi stoga gubim i ono malo prava koja su imala ostala optužena lica.

U istrazi provodim preko sedam meseci. Tada počinje ubrzano slabljenje moga vida, ugroženog očnim pritiskom (glaukomom), najverovatnije nastalim usled duhovnih i telesnih muka kojima sam stalno bio izložen. Lekovi za očni pritisak mi se uskraćuju; zatvorski policajac mi jednom oduzima bočicu sa tabletama koje rasipa po hodniku govoreći: “Hajde četničino, ako ti trebaju, izađi pa ih pokupi”. No, da sam i korak istupio preko praga ćelije sledilo bi batinjanje, uz poziv interventnom vodu da me sapetog poteraju u samicu.

Napokon sam osuđen na šest i po godina strogog zatvora, a po spajanju dva člana Kaznenog zakona SFRJ u jedinstvenu kaznu od pet i po godina. Uskoro sam iz istražnog zatvora upućen na izdržavanje kazne u Fočansku robijašnicu, gde mi vid još rapidnije slabi. Uzalud tražim da me upute u sarajevsku ili beogradsku Očnu kliniku, te započinjem štrajk glađu. Posle pet dana me ubeđuju da prestanem a pošto ne pristajem obećavaju lečenje. Prvo me vode na sarajevsku Očnu kliniku, gde profesor oftamologije Rizo Alajbegović predlaže da se hitno uputim u Beograd, kod profesora Dobrice Cvetkovića. Na beogradskoj Očnoj klinici profesor Cvetković zaključuje da mi je vid krajnje ugrožen i zadržava me dvadesetak dana na odelenju.

Isto se ponavlja oko pola godine kasnije: štrajk, pa ponovni odlazak na Kliniku. Trećega jula 1987. vraćaju me u Kazneno-popravni dom u Foči da bi mi sutradan, 4. jula kazali da me je Savezno predsedništvo SFRJ pomilovalo i oslobodilo daljeg izdržavanja kazne. No posle godinu dana boravka u Drinjači kod Zvornika, gde sam do zatvora živeo i radio, pod tihom pritiskom opštinskih vlasti i drugih faktora, sa porodicom napuštam Bosnu i prelazim u Srbiju. Posle mnogih nevolja naseljavamo se u Mladenovcu u kome živim već 21 godinu.

Brojni su udari koji su na nama, a posebno na supruzi, ostavili traga, tako da 2006. ona umire od srčanog udara. Nekoliko godina pre njene smrti obe ćerke su se udale tako da od te, 2006, mada slep živim potpuno sam. Istina, radnim danom na dva sata dolazi mi geronto-domaćica — nedovoljno, ali ipak bolje nego niko.

U nemogućnosti da slikam počinjem se intenzivnije baviti pisanjem. Već 1994. objavljujem prvu knjigu, autobiografski roman Satanini sinovi u dva izdanja. Recezenti su mi Ratko Božović, Arči Milisavljević, Jovica Stojanović, Vojislav Lubarda i Momčilo Selić.

Godine 1997. izlazi moja prva knjiga poezije Čistilište. Tu su mi recezenti Matija Bećković, Pero Zubac i Duško Trifunović.

Sledi zbirka pesama za decu 1999. pod nazivom Rosa nad cvatima, posvećena mom prvom unuku Stevanu. Recezenti su Dobrica Erić, Duško Trifunović i Pero Zubac.
 
Roman Sunce umire na zapadu objavljujem 2000. na temu ratnih zbivanja u Bosni. Recezent Moma Dimić.

Sledi autobiografski spjev U maglama Ponta, 2001. Recezent Slobodan Rakitić.
 
Naredna knjiga je Tihovanje, 2002, posvećena je dvehiljaditoj godišnjici Hrišćanstva, i bavi se našim manastirima, srednjovekovnim gradovima i vladarima. Recezent Dobrica Erić.

Godine 2003. izlazi moja druga knjiga pesama za decu, Luka po jevanđelju, posvećena mom drugom unuku Luki. Recezenti Duško Trifunović i Pero Zubac.

Dve hiljade četvrte objavljujem antologiju Dvanaest srpskih pesnika u kojoj su zastupljeni sledeći autori: Matija Bećković, Dragomir Brajković, Milovan Danojlić, Moma Dimić, Dobrica Erić, Pero Zubac, Bratislav Bata Milanović, Rajko Petrov Nogo, Stevan Raičković, Slobodan Rakitić i Duško Trifunović.

Naredna knjiga je roman Tajna Pustinjskog pergamenta, 2008. Recezenti su Maja Stepanović i Petar Arbutina.

Treću knjigu pesama za decu Plodovi ljubavi, objavljujem 2010. Recezent Mošo Odalović.

I na kraju, za sada, još jedna knjiga poezije za odrasle Plodovi Grijeha, takođe 2010. Recezent Petar Arbutina.

Za poslednjih petnaestak godina objavljeno mi je 11 knjiga a više sam puta izlagao i svoje slike, obično u okviru promocija knjiga. Imao sam četiri izložbe u Mladenovcu, jednom u Sopotu, dvaput u Beogradu a, pre hapšenja i robijanja, izlagao sam i u Zvorniku, Tuzli, Sarajevu, Bijeljini, Brčkom, Loznici, Befervajku (Holandija). Povodom 20 godina Jugoslovensko-holandskog prijateljstva izlagao sam u Amsterdamu.

Izlagao sam na zajedničkim republičkim izložbama likovnih pedagoga Bosne i Hercegovine u Sarajevu i Tuzli, kao i u galeriji Jugoslovenskog pokreta u Tuzli, prilikom otvaranja Doma kulture u Drinjači.
 
Jedan broj mojih slika nalazi se u privatnim zbirkama po Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj, Austriji, Italiji i bivšim jugoslovenskim republikama, najviše u Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Kod sebe imam još oko desetak platana; pre nego sam oslepeo uradio sam oko 250 slika od kojih je 60-tak namerno ili nečijom nebrigom uništeno.

U Domu za nezbrinutu decu u Kiseljaku, opština Zvornik, Republika Srpska, oformio sam biblioteku i darivao joj oko 1000 knjiga. Oko 400 knjiga podario sam Školskoj biblioteci Zvornik i nekoliko stotina knjiga Osnovnoj školi Drinjača.

Sedamdesetih godina osnovao sam prvi Likovni klub Zvornik a potom i Klub umetnosti u tom gradu. Bio sam saorganizator Zvorničkog leta ’73. Tada smo pokrenuli i časopis za kulturu Sazvorja i objavili nekoliko knjiga pesama naših članova.

Od 1987—1989 radio sam u SIZ-u Kulture Zvornik kao referent za kulturu. Tih godina, do hapšenja 1985, organizator sam svih gostovanja pozorišta, horova, muzeja, KUD-ova, likovnih izložbi, književnih večeri i sličnih kulturnih manifestacija u Zvorniku.

Kao đak niže gimnazije u Zvorniku sa još dva druga i profesorom srpskohrvatskog jezika osnovao sam školski list Galeb i njemu bio jedan od urednika i stalni saradnik. Prvo javno čitanje svoje poezije imao sam 1958. povodom nekog državnog praznika, kada su na svečanoj akademiji bili i Andrić, Selimović i Ćopić. Iste godine u Đačkom domu imao sam i prvu samostalnu izložbu slika i crteža.
 
Član sam Udruženja književnika Srbije od Krstovdana 1997.

Status slobodnog umetnika imao sam od 2001. do 2006. Po ženinoj smrti nije više imao ko da mi taj status održava.

U vezi mog rada pravljeni su intervjui u štampi, na radiju i TV i van naše zemlje. O mojim knjigama su javno govorili i pisali Matija Bećković, Dragomir Brajković, Pero Zubac, Duško Trifunović, Dobrica Erić, Bratislav Bata Milanović, Moma Dimić, Ratko Božović, Jovica Stojanović, Zvonko Tarle, Radmilo Gajić, Arči Milisavljević, Slobodan Rakitić, Predrag Bogdanović Ci, Petar Arbutina, Momčilo Selić, Vojislav Lubarda, Maja Stepanović, Boro Šobot, Jasmina Čabrilo, Dušan Stojković, Stevan Raičković, Anđelko Ristić, Aleksa Mikić, Slavko Šantić, Dara Sekulić, Radomir Andrić, Mošo Odalović, Srba Mitrović i drugi.

U svojim knjigama o meni i mom utamničenju pisali su Vuk Drašković, Vojislav Šešelj, Vojislav Lubarda, Atanasije Jeftić, Žarko Gavrilović i drugi.

Peticije za moje oslobađanje pisali su Gojko Đogo, Vuk Drašković, Vojislav Lubarda i Rajko Petrov Nogo, kao i tridesetak srpskih akademika na čelu sa Dobricom Ćosićem i Antonijem Isakovićem.
 
Moj prvi roman Satanini sinovi snimljen je za zvučnu biblioteku Saveza slepih Srbije i Crne Gore.
 
U vreme moga hapšenja, robijanja i po izlasku iz zatvora o meni je objavljeno preko 600 novinskih članaka na srpskohrvatskom govornom području, a bilo ih je i u slovenačkoj i makedonskoj štampi. Istovremeno je pisano i na Zapadu, pod uticajem Amnesti internešonela. Člancima objavljivanim u Nemačkoj, Engleskoj, Norveškoj, SAD i još nekim zemljama traženo je moje oslobađanje i rehabilitacija. Prilikom susreta moje supruge i predstavnice Amnesti internešonela iz Velike Britanije, ponuđena nam je mesečna novčana pomoć koju smo supruga i ja odbili, zahvalivši se.
 
Otkako sve radim i obavljam sam, sve se teže snalazim, pogotovo pri pripremi knjiga za štampu. Ranije mi je pomagala supruga a sada to čine prijatelji, kada mogu.
 
Godine 1985, pri hapšenju, oduzet mi je veliki broj knjiga, uglavnom poznatih srpskih književnika, a vlasti su mi pripisale da čitam i propagiram “četničku literaturu”. Tom prilikom zaplenjeni su mi i neki pesnički i prozni rukopisi — između ostalih, i za štampu pripremljena zbirka Pesme bez naslova, o Brozu, Partiji i njihovoj diktaturi. I nekim mojim slikama se tada izgubio svaki trag, pošto su ih se pojedinci kao “sumnjivih” na razne načine oslobađali, bojeći se sudbine slične mojoj.

Radeći u SIZ-u Kulture u Zvorniku, u svim mesnim zajednicama opštine osnivao sam kulturno-umetnička društva, sa folklornim, muzičkim, literarnim i likovnim sekcijama, a pomagao i KUD-u Zvornik, uspešan i na međunarodnom planu. Za taj rad sam i nagrađivan, ali mi je prilikom hapšenja mnogo toga oduzeto, da nikada ne bude vraćeno.

Osnivač sam Pokreta mladih gorana opštine Zvornik, i bio Komandant Zvorničke brigade na pošumljavanju prostora Sutjeske i Tjentišta. Te godine je Zvornička brigada proglašena za najbolju, a Goranska brigada pri Osnovnoj školi Drinjača — koju sam ja osnovao i vodio — tri godine zaredom bila je zvanično najbolja u Bosni i Hercegovini.

Ta i sva ostala priznanja, od moje supruge je prilikom suđenja uzeo na “pozajmicu” tuzlanski advokat Vidović, da bi pomoću njih “uticao na visinu kazne”, i nikada ih nije vratio. Napominjem da mi je Vidovića za branioca postavio Tuzlanski sud, pošto je Služba državne bezbednosti fizički onesposobila mog zvaničnog branioca, Velimira Cvetića iz Beograda, da me ne bi dalje zastupao.
 
Najveći oslonac u radu bile su mi supruga i dve ćerke a potom, pogotovu sada, mojih pet unuka: Stevan, Luka, Petar, Dušan i Jovan.

Svakako da je prilično ispušteno iz ovoga teksta.

Stvarao sam u odsustvu svetlosti, pokušavajući da razmaknem tamu. Što je ona postajala gušća, jačala je svetlost u meni.

Mladenovac, jula 2010

Napomene: Otkad mu je umrla supruga, koja mu je zapisivala radove izgovarane “iz glave”, Obren Jović ih je diktirao na diktafon koji su mu dobavile ćerke iz inostranstva. Te fono-zapise bi mu potom neko ad hoc prebacivao na računar bez ikakve njegove mogućnosti normalnog daljeg rada na tekstu. Srpski list