Novica Sovrlić (1956)

*
Intervju:

NOVICA SOVRLIĆ, PJESNIK SA KOSOVA I METOHIJA
Razgovaramo sa Novicom Sovrlićem, pjesnikom i piscem koji je rođen u Kosovskoj Mitrovici, gdje i danas živi sa svojom porodicom, aktuelni je predsjednik Književnog društva Kosova i Metohije i novi potpredsjednik Udruženja književnika Srbije.

U književnosti je poznat po zavidnom broju zbirki pjesama i pripovijedaka, kao i po zastupljenosti u brojnim antologijama.

Dobitnik je Zlatne značke KPZ Republike Srbije za doprinos u kulturi, “Pera despota Stefana Lazarevića” u Gračanici 2003. godine, nagrade “Grigorije Božović” u Zvečanu, “Lazar Vučković” u Gračanici 2012. godine, “Zlatna struna” u Smederevu 2014. godine. Njegovo životno opredjeljenje je da ostane na Kosmetu, sve dok je ljudskog roda, …da živimo i da se rađamo zajedno sa travkama i božurima Kosmetskim.”

Velika je radost i čast razgovarati sa “pravim kosmetskim pjesnikom”, a naš Momir Vojvodić je tako nazivao vas, koji nijeste otišli iz našeg duhovnog zavičaja. Pisali ste i poručivali sa barikada da ste dobro i zdravo. Opstali ste na Kosmetu i opstaćete?

■ Radost je i čast govoriti za Srpske novine koje verno oslikavaju život u našoj jednoj i jedinoj, nikada i ničim deljivoj otadžbini ― otadžbini koju je Momir Vojvodić umeo lepo da nazove jezik srpski. Činjenica da uprkos svemu još uvek živimo na Staroj zemlji, našem duhovnom ishodištu, ne znači sama po sebi da smo “pravi”, autentični kosmetski pesnici. Doduše, trudimo se čitavim bićem da “pevamo zemlju” koja peva o nama od kada se naše, srpsko ime, zahvaljujući ljubavi prema njoj i slobodi, u nebesku knjigu upisalo. To kosmetsko natpevavanje čoveka i Polja uobičajena je pojava. Od prve jutarnje molitve, kad se zvona sa hiljadu bogomolja oglase i nebo siđe međ ljude, otpočne zbor čoveka i duha svetopoljskog koji se može osetiti na svakom koraku i mestu. I pesma nastaje… čak i na barikadama koje ste uzgred pomenuli. Tu zemlja najpre progovori. Na pesniku stoji samo obaveza da je oslušne i zapisuje reči. A one su oduvek bile razumljive, jasne. Poručuju: “Ostajte ovde” …Jesmo li poslušali, zemlju, srce, dušu svoju, amanet ili kletvu Lazarevu ― ne znam…

Činjenica je da smo još uvek tu gde jesmo, u zajednici sa zemljom koja je nebo svih Srba, na Kosovu i Metohiji. Naša zakletva i vera su utkani u tvrdo opredeljenje da ostanemo ovde i nastavimo, sve dok je ljudskog roda, da živimo i da se rađamo zajedno sa travkama i božurima Kosmetskim.

Zar postoji išta prirodnije na svetu od želje za životom i rađanjem na svojoj zemlji?

Svojim slovom ste najbliži kosovskoj misli i misiji?

■ Naša bit, tradicija, narodna književnost i sveukupna kosovska misao može se tumačiti u neprolaznosti Vidovdana koji je vazda prisutni poetski fenomen. Tako je bilo kroz vekove. Nekad je dominantniji i izražajniji motiv, nekad manje forsiran. Često je u senci nekih drugih, novijih preokupacija i imperativa vremena. Činjenica je da se kod pisaca, koji i danas žive i stvaraju na Kosovu i Metohiji Vidovdan javlja i kao sinonim za žrtvu i veliko stradanje, ali i kao vrhunsko merilo etičnosti i opstanka.

Velika tema, bez obzira koliko se otimala, sakriva iza sebe zahteve koje nudi savremeno duštvo. I savremena poetika, zašto i to da se ne kaže. Kosovskometohijska književnost u matičnim krugovima plaćala je i plaća svoj danak upravo zbog ovakvih i sličnih tema onda kada nam vidovdanstvo nije zajednički imenitelj.

Svesni te činjenice, mi ovde, i drugi koji su raseljeni, svoje pevanje i dalje temeljimo na tradiciji, zavičaju i zavičajnosti, progonu i egzilu ili na neslobodi kao najtežoj ljudskoj kazni prema čoveku i narodu.

Uprkos svim teškoćama, kao Književno društvo Kosova i Metohije održavate godišnje nekoliko prestižnih kulturnih manifestacija, od Gračanice, preko Zvečana do Banjske. Kako uspijevate u vremenu finansijske krize? Kolika je podrška zvaničnog Beograda?

■ Pre bi moglo da se kaže da aktivno učestvujemo i podupiremo sve književne manifestacije na Kosovu i Metohiji nego da smo njihovi organizatori.

Zvanično, mi organizujemo samo jedan književni praznik u toku godine. Na dan 25.07. u manastiru Devina voda kod Zvečana, dodeljujemo godišnju nagradu “Grigorije Božović”.

Društvo tradicionalno, već 20 godina, nagrađuje autora najbolje knjige na srpskom jeziku objavljene u prethodnoj godini. Na svim drugim manifestacijama, diljem Kosmeta ― Književno društvo Kosova i Metohije je po prirodi stvari sveukupno prisutno obzirom da su organizatori i učesnici svakog programa uglavnom njegovi članovi. Nema kulturnog dešavanja u kojem naše članstvo ne učestvuje. To ne znači da su ta dešavanja zatvorenog tipa, rezervisana samo za pisce sa KiM-a. Naprotiv, čitava plejada književnih stvaralaca iz svih bivših republika, bivše nam i zajedničke države prisutna je na skoro svakom događaju. U zavisnosti od veličine manifestacije broj učesnika i zastupljenost pisaca varira. Nagrade i dešavanja su brojna. Svakako najznačajnijeje su: “Vidovdansko pesničko bdenije”, manifestacija u Gračanici, a tamošnja najprestižnija nagrada nosi naziv “Zlatni krst kneza Lazara”. Slede: “Pero despota Stefana Lazarevića”, “Kondir kosovke devojke” i “Vidovdanska povelja”. Treba još pomenuti pesničke nagrade “Lazar Vučković” koju dodeljuje NIP Jedinstvo kao i “Pesničko uspenije” i “Pesnička Povelja” u Zvečanu, gde se dodeljuje i likovna nagrada “Sveti Luka”.

Sva kulturna dešavanja finansijski podupire Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Naravno da kriza utiče na njihov obim, ali nijedna nije ukinuta. I neće biti ukinuta.

Kako funkcioniše “trougao” Književno društvo Kosova i Metohije, Udruženje književnika Srbije i Udruženje književnika Crne Gore?

■ Komunikacija i saradnja sa Udruženjem Književnika Srbije je stalna i neprekidna. Ponekad svakodnevna. Zavisi od potrebe i dešavanja na terenu. Voleo bih da odgovorim potvrdno i kad je u pitanju Udruženje književnika Crne Gore, zaista, ali bi me stvarnost demantovala. Trougao postoji, no kretanje unutar trougla je jednosmerno. Od 1999. godine skoro da nije bilo književnog susreta u našoj pokrajini bez pesnika iz Crne Gore. Nabrojaću nekoliko imena: Momir Vojvodić, Ranko Jovović, Ratko Deletić, Slobo Vučinić, Vukman Otašević, Velimir Ralević, Milutin Mićović, Milica Bakrač, Radomir Uljarević… I makar još desetak imena. Neki od njih su i nosioci priznanja koje dodeljujemo za književno stvaralaštvo. Ali se zato u Crnoj Gori na prste može izbrojati broj učesnika sa Kosmeta…

Za poslednjih 14 godina na adresu našeg Društva stigao je JEDAN zvanični poziv za učešće u programu, i to iz Nikšića, gde su naši pisci bili gosti u Parohijskom domu, i DRUGI, od Srpskog nacionalnog saveta iz Podgorice. Razlozi za nesaradnju nam nisu poznati. To je pitanje na koje bi odgovor trebali da potražite od UKCG? Mi ćemo i dalje nastaviti saradnju sa piscima iz Crne Gore i spremni smo da se odazovemo svakom njihovom pozivu.

Bratska se ruka ne odbija.

Ono što neizostavno moramo pomenuti ― dosta dragih i dobrih naših pisaca živi u enklavama. Da li kao predsjednik udruženja imate informaciju kakav je njihov položaj i status? Nije riječ samo o piscima, već o celokupnom srpskom življu. Kako obilazite enklave?

■ Nepobitna je činjenica da srpski narod na Kosovu i Metohiji, naočigled “demokratskog sveta”, živi ograđen bodljikavom žicom i lažima, tih istih demokrata koji su ga u taj savremeni geto i smestili, zarad pravde koja bi trebala da bude univerzalno pravo svakoga čoveka. Pa i nas, Srba.

I tu je kraj sa pravljenjem bilo kakvih razlika među nama. Sasvim je suvišno poređenje, deliti nas na one kojima je teže i one koji žive bolje. Zar će utamničeni ikada reći da mu je dobro bez obzira na težinu kazne? Logor je logor, nesloboda sveopšta pojava i podjednako se deli preostalim Srbima u pokrajini, dakle, na čitavom prostoru. Istine radi, treba reći i to da u okviru Tamnog vilajeta našeg, velike apsane, postoje i ćelije u kojima se teže robija. Ali robijamo svi. Pisci sa narodom i narod sa piscima.

Oni koji su duboko u unutrašnjosti, tvrdo opasani izolovani od ostatka sveta, žive u polusvetu gde su progon i lov na Srbe uobičajena pojava na koju se prečesto blagonaklono gledalo. Lovci nikada nisu odgovarali zbog “krivolova”, ubice zbog ubistava i gole pljačke. A primera je toliko da bi o njima mogla da se napiše knjiga u više tomova. Pisce i narod koji žive u dubokom okruženju i izolaciji obilazimo koliko možemo i koliko nam to prilike ili neprilike unutar grotla u kome smo dopuštaju ili ne dopuštaju.

Još od 1999. godine redovno odlazimo u Veliku Hoču, Orahovac, Goraždevac, Šilovo, Gnjilane… Nekad uz pratnju policije nekad na sopstveni rizik, samoinicijativno. To su potresni susreti. Upečatljivo i veoma dirljivo je druženje pesnika sa decom i meštanima Orahovca.

2000-te godine, desio se susret na kome su i publika i pesnici plakali… svi ― bez izuzetka. Na kraju smo i zapevali, kroz suze.

Svakodnevno slušamo da su Srbima upućene nove prijetnje, recimo u Orahovcu… Na udaru su i svetinje? Bolna tema. Nazire li se kraja srpskim pogromima?

■ Srbi ne dobijaju samo pretnje… oni sada učvršćuju prijateljstva sa ljudima koji su bili uz njih pre, za vreme i posle bombardovanja naše zemlje. Mnogo je takvih veza, susreta, bezbroj dobrih dela. Istina o zločinu nad našim narodom sve je dostupnija, vidljivija, jasnija. Javlja se sve više dobrih ljudi spremnih da nam pomognu. Mnogo je humanista, pisaca, naučnika, običnih ljudi. Da pomenem samo velikog Petera Handkea koji bdi nad Velikom Hočom, svih ovih godina njenog stradanja.

Opšte je poznata stvar da zbog svoje ljubavi i prijateljstva prema Srbima nije dobio Nobelovu nagradu. A one koje dobija poklanja deci Velike Hoče. To nije mali novčani iznos. Njega nisu uspeli da obmanu. On je lično video porušene crkve, bio na zgarištu miniranog i do temelja porušenog manastira Zočište nadomak Velike Hoče. Srpska pravoslavna crkva je pobrojala oko hiljadu spaljenih i porušenih bogomolja na Kosmetu u nedelima posle bombardovanja. Da li je to još uvek mala brojka pa svet još ne može da progleda očima Petera Handkea?

O našim stradanjima, o 17. martu je toliko pisano i rečeno da bi svaka nova reč bila suvišna. Goreli su i zemlja i nebo, Kosmet je stradalničkom vatrom obasjao svet. Muk i tišina bili su jedini odgovor. Sramno za čovečanstvo…

Na kraju, uz zahvalnost, vjerujete li da će nova svjetlost ozariti Kosovo i Metohiju? Da li je preostalo snage i Vjere da će sve biti dobro?

■ Bez obzira na venac stradanja koji zarad Istine i Pravde nosimo ― one su naša svetlost. I ljubav. Verujem, želim i hoću da verujem da će svetlost tih reči obasjati ljudski rod. Zašto ne bi i Kosovo i Metohiju?

Milica Bakrač
(Iz štampanog izdanja magazina “Srpske novine”) Srpske novine