Dragan Kolundžija (1938)

*

LIRIK SREĆNOG UDESA
Po jednoj Miljkovićevoj, nimalo slučajnoj, podeli, postoje dve vrste pesnika: Oni koji prave i oni koji stvaraju pesmu. Prvi, u koje je delimice ubrajao i sebe, puni su lektire, knjiga i drugih pesnika. “To ulazi u mene i moj stih i mislim da je dobro što ulazi, ali mislim i da mi smeta, mislim da ponekad pravim pesmu”, vajkao se Branko Petru Džadžiću. Na pitanje — kad stvara, odgovorio je: “Dođe nešto kao vatra, kao groznica. To je nešto drugo, različito”. Na komentar da je to u celini problem svakog pesnika, Miljković je rakao da nije. A na pitanje — ko ne pravi već stvara pesmu, Branko je “kao iz topa odvalio: Dragan Kolundžija!”.

Pesnik čije biće neprestano treperi i upija slike sveta, javio se sa svojim pravim pesmama, kao remboovski darovit adolescent, 1955. godine u časopisu “Delo” i bio više nego primećen. Dve godine potom, sedamnaestogodišnjak Dragan Kolundžija objavljuje u “Nolitu” svoju prvu izvanrednu knjigu “Zatvorenik u ruži” čiji zažareno ukleti jezičci gotovo da se nikad neće ponoviti u tako nepatvorenom obliku. Zatim je usledilo šesnaest poetički razuđenih i tematski raznovrsnih knjiga.

Ovih dana pojavile su se dve knjige poezije Dragana Kolundžije: “Prozor otvoren na plavo” i “Pesme u vremenu”. U prvoj su “izabrane i nove ljubavne pesme 1954—1998”. U drugoj, pak, “izabrana i nova rodoljubiva poezija u stihu i prozi 1957—1998”. Knjigu ljubavne poezije otvaraju nadahnuti eseji Dragana Nedeljkovića i Dragomira Brajkovića. Čitalac će odmah, prelistavajući ovaj izbor, uočiti da je Kolundžija redak srpski, i uopšte, pesnik koji gotovo svu svoju ljubavnu liriku posvećuje ženi s kojom živi nepune četiri decenije. Od Zmaja naovamo ne znamo za sličan primer: Pesnik se neprestano zaljubljuje u istu ženu! Dakle: “Jedna jedina, supruga i majka, bez odstupnice” (S. Lukić). Svoju ljubav pesnik iskazuje bezrezervno i gromko: “Pristala da bude najvoljenija u Srbiji”. A onda: “Nama je malo jedan život”.

Nisu, međutim, Kolundžijine pesme transparenti i patetični izlivi ljubavi kako bi se to u prvi mah ponegde moglo učiniti. One su složenijih i dubljih stilsko-jezičkih valera i ontoloških svojstava i razloga. Raspon “ograničenog” tematsko-motivskog i doživljajnog registra je velik. Odvija se u najmanje tri ravni: žena beatričinske lelujavosti, svakodnevna žena u kući i žena — nadljubavna himera. U stihovima to izgleda ovako: “Ona je ispod kuće naše, tužna/ I već bez tela, prolazila”, zatim, “Zaustavljam ženu u pranju tanjira./ Kuhinja puna ljubavi…/ Guramo napred”, “Ona nema prstiju kao mi. O, nemoguće!”, ili, “Primi me za svoj sto i udri”.

Kolundžijin doživljaj žene je uvek u sprezi sa prirodom i snom. U njemu dominira rajsko osećanje sveta i strasti. Sve diše i kipti u svetkovini i svetlosti postojanja. U “lepi život” utkivaju se zlatne čarolije sna koji se “nekim nekontrolisanim putem izlio u jeziku” (S. Tontić). Ali, Kolundžijini onirički vrtlozi često su suprotni dionizijskoj proslavi žene. Iz usplahirene podsvesti oni iznose na površinu i drugačiji svet: “Vukovi smrti pevaju ti na kolenima”, “Njom vlada smrt poljubaca”, ili, “Porim curu. Bosnu jednu iz tela joj vadim”. Ovakva suprotnost svetlu žene i ljubavi, zapravo, jeste poluga kojom se izjednačavaju sile erosa i tanatosa. Ljubavna poezija Dragana Kolundžije, dakle, nosi ambivalentne ambleme života i smrti. Taman kad se učini da trijumfuju sjaj i bezmerna erupcija lepote i užitka, doživljaj se preokreće u svoju suprotnost i osviće “u mulju zgažene vatre”. To svojstvo čini Kolundžiju pesnikom razornih lirskih moći, koji se ne zaustavlja na Amorovom znaku ljubavnog pohoda, već u jeziku gradi energetski višak prizora koji potamnjuju i relativizuju prvotni blesak: “Tako, tako celim telom i dojkama radi,/ kad te sečem, kad te komadam./ Crno drvo duboko u zemlju usadi/ i prostor će se brzo zacrneti hladom.” Manifest ovakvog pogleda mogao bi stati u jedan Kolundžijin stih: “U grobu bedara raj”. Ili: “O ružom zaklana bojo”.

Ruža i cvet nisu samo simboli ljubavi i srca. Ruža u Kolundžijinoj poeziji predstavlja simbol preobraženja i dosezanja nemogućeg. Cvet, pak, simbol je detinjstva i povratka u zavičaj i praiskonsko stanje. Prikazan u većim količinama (“Ljubavna pesma iz Sežane”), cvet označava neizrecivo savršenstvo i besmrtnost spram prolaznih zemaljskih užitaka. Dodamo li ovome i zlatnu boju, tako čestu u Kolundžijinim pesmama, onda se simbolika širi na polje plodnosti, svetlosti, stvaralačkih moći i spoznaja.

Knjiga rodoljubive poezije, “Pesme u vremenu”, posudila je naslov iz jedne Miljkovićeve rečenice: “Pesma ostaje ako je ispevana u vremenu”. I ova knjiga sadrži dva sjajna teksta iz pera Petra Džadžića i Vladete Jerotića. “Pesme u vremenu” obuhvataju tematski krug obeležen toposima: Vodičevo, Pogleđevo, Kozara, Krajina, Bosna, zatim, Čukarica, Banovo Brdo, Beograd, Kraljevo, Kragujevac, Šumadija, Kosovo, Srbija i Evropa. Iako ovakva mapa gdegde odvlači u mogućnost prigodničarskog pevanja, Kolundžija obdržava sebe kao pesnika u njima. Uvek je tu negde „zlatni zrak” ranog sveta i talenta. “Pesme u vremenu”, takođe, nose dvosekli semantički štit. Spram magijske opijenosti čarima zavičaja, predaka i istorije, izvija se razjapljena čeljust smrti sa teškim fantazmama detinjstva. “Doživljaj straha koji je prodro do srži kostiju i tamo ostao za ceo život usađen da bi, povremeno, hrupio u krv, a iz krvi u svest” (V. Jerotić). Pesnik pribira tri opsesivna motiva: vreme, telo i strah. “O, vreme u telu”, “Ne znam u kom to delu tela sam vreme”, “Strah me je da se obrem”, “Crni strah svačeg”, “Rat otvara lice neba. Zvezde imaju puške” i “Oh, kuljavi nadolazi bol”. Izvore strahu i bolu pronalazimo, kako se može i pretpostaviti, u detinjstvu, ali u osobenim najranijim godinama života koje uokviruju ratna pohara i užas: Zapaljena rodna kuća od suve jelovine na Kozari, majka mokra od znoja i nesreće, smrt pred očima i pod grlom, nemogućnost polaska na ma koju stranu — nigde.

Centralna figura znatnog broja pesama u ovoj knjizi jeste otac, Simo Kolundžija, Solunac, pre toga rudar u Čikagu koji je na vest o ratu s početka veka krenuo u Srbiju. Otac koji je “pričao sa smehom”, iz kojeg je “ljubav dolazila u mlazevima”, kojem se “mali vinograd pod teretom krvi skrio”. Otac čiji je rođeni brat u Italiji austrijski vojnik što u džepu sve vreme nosi Simino pismo: “Tešo, ti služiš Franju. Nemoj pucati u Srbijance, pucaćeš u brata — ja sam se javio u srpske dobrovoljce”. Otac koji je posle Drugog svetskog rata, uz rakiju, na Kozari sebi na gluvo uvo — “cvet” sa Kajmakčalana znao zapevati: “Kralju Petre, srce naše, ne daj, brate, da nas Nijemci pate”. Zapevati, ali potom nekoliko puta i u zatvor otići.

Ove slike nalaze se u dodatku novim Kolundžijinim izborima. Oba donose pregršt proznih zapisa, crtica, komentara, dnevničkih fragmenata, uspomena i sećanja. Upravo u njima nalaze se psihopoetički zdenci Dragana Kolundžije, autopoetičke šifre i formule njegove lirike. Indikativna je slika iz “Priče iz mog detinjstva”. Dat je autobiografski detalj iz rata, trenutak kad je majka na čas otišla iz kuće, a unutra ostali četvorogodišnji dečak i godinu dana starija sestra. Dečak je plakao sve jače i jače, prevrtao se, lomio noge stolicama, kidao bravu… Sestra ga je umirivala i molila, a potom ustrašena pobegla pod krevet. U nekoj vrsti ludila i sam se dečak iznenada umirio, klonuo, pao na pod i uplašio samog sebe: “Ruke su mi bile krvave, ali me nisu bolele. Osećao sam bol u desnom oku. Sigurno se neka zlatna iskra u njega bila uselila”. U istom tekstu, dalje, stoji: “Desno oko izgledalo je mnogo veće od levog”. Nije li to inicijacijski predznak stihovima iz “Zatvorenika u ruži”? I, nije li se tu i tad “zlatna iskra”, virus pesničkog dara, za sva vremena uselila u dečaka: “U bašti jabuke od zlata. Oko se moje mâlo otvori”. Zatim: “Oko se moje veliko otvori”, ili, “Moje malo i veliko oko otvoreno”. To malo oko ima zemaljske dosege i moći, a veliko božansku dimenzionalnost i snagu. Njihovi se treptaji smenjuju i perceptivno ispomažu. To su magično urokljive oči jednog talenta koji se ne da zauzdati, već se samo može primiriti i odatle vrebati. Ukrštaj ta dva oka tvori viši oblik percepcije, a u liniji koju nazivamo pesnički rukopis postaje „viši oblik pismenosti” (M. Pavlović). Paralele ovih očiju, presečene u nigdini, emituju i sliku onkraja, mističnog područja tik uz naš svet koji postaje snoviljski udvostručen prisustvom takvog predela. Takav ambijent izmiče pojmovima vremena i prostora. Idealni pesnički log!

Malo oko je svedenijih sinteza i opažanja. Ono pripada spoljnjem svetu. Veliko oko je oko srca, ono vlada unutarnjim tajnama bića. Ono vidi Boga, kao što Bog, uzvraćajući, vidi čoveka kojem ono pripada. Ono je time instrument sjedinjenja Boga i duše, principa i stvorenog. Veliko oko je pečat obeleženih, nebeski odabranih i postavljenih, kao što Apolon u galo-rimskim natpisima, ima jedno “dugo oko u glavi”. Veliko oko je opijeno božanskom ili demonskom svrhom, ono se manifestuje kroz jurodiv jezik i gestove.

I, prisetimo se nanovo Miljkovićeve podele na pesnike koji prave i koji stvaraju pesmu. Malo oko, u takvoj podeli svojstava, bilo bi zasnovano na glagolu praviti, a veliko na — stvarati. Lirski pogon “velikog oka” Dragana Kolundžije počiva na transcedentalnom principu čija krila pridržava racionalna geometrija “malog oka”. Naprosto, Kolundžija je pesnik srećnog udesa. Jer, ma kako i ma šta bilo, “igru će dovršiti slepi leptir kojeg ću izmisliti da ne bih ostao sam”. Slepi leptir kao nova kota evolutivne duhovne spirale, kao inicijcijski vrh, simbol lutajuće duše od Homera preko Višnjića do još, uvek, otvorenog “velikog i malog oka” Dragana Kolundžije.

Nenad Grujičić “Polemike i odušci” (polemike, eseji i kritike) | Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004.