Marti Ahtisari je dobio Nobelovu nagradu za mir. To je sada činjenica. Ali, da li su time dobile ideje mira i prestiž Nobelovog komiteta?
Bivši ministar inostranih poslova SR Jugoslavije Živadin Jovanović a sada predsednik „Beogradskog foruma za svet ravnopravnih“ piše o skandaloznoj odluci i blamaži Nobelovog komiteta da se Martiju Ahtisariju dodeli nobelova nagrada za mir.
Martija Ahtisarija poznajem od 1989. godine. Ahtisari je tada bio specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN za Namibiju, a pisac ovih redova predsedavajući Grupe 18 nesvrstanih zemalja u Vindhoku, za nadgledanje procesa nezavisnosti Namibije. Grupa NZ imala je sa Ahtisarijem česte sastanke, još češće telefonske kontakte. Uoči izbora Grupa nesvrstanih je uočila mnoge nepravilnosti na štetu SVAPO-a, kao daleko najuticajnije partije crne većine, a u korist DTA desničarske stranke bele manjine. Sve te nepravilnosti, uključujući i akte drastičnog nasilja prema aktivistima SVAPO-a, Grupa NZ je iznosila Ahtisariju zahtevajući preduzimanje mera. Iako su činjenice bile neoborive i široko poznate u javnosti, Ahtisari ih nije potvrđivao, niti se bilo čime obavezivao. Redovno se ograničavao frazom da će proveriti i da će Grupu NZ naknadno obavestiti o nalazu, što se, po pravilu, nije dešavalo. Uoči odlučujućih izbora koji su, zbog prostranstva zemlje i retke naseljenosti, trajali 3 dana, od punkta Grupe NZ na severu zemlje dobili smo informaciju da se u Kaprivi pojasu (Caprivi strip) i šire iz aviona bacaju leci da SWAPO poziva svoje članove i simpatizere da ne izlaze na glasačka mesta prvog i drugog, već tek trećeg dana glasanja. Iz hotela „Calahari Sands„ u kome je bilo sedište Grupe NZ, pozvao sam Ahtisaria i zamolio ga za zvaničnu informaciju o lecima. Ukazao sam da bacanje letaka takve sadržine izaziva smutnju u biračkom telu i da nanesu direktnu štetu SWAPO-u. Ahtisari je odgovorio da je to dezinformacija. Sutradan su mediji potvrdili da je letke avionima rasturala desničarska DTA.
Ahtisari nije sprečavao narušavanje uslova za pravedne i fer izbore u Namibiji. Prelazio je preko kršenja tih uslova od strane DTA tesno povezane sa režimom aparthejda u Južnoj Africi, američkim, britanskim i holandskim kapitalom. Njegov cilj je bio da učini sve što je potrebno da Sam Nujoma i SVAPO ne dobiju više od dve trećine glasova jer u tom slučaju malobrojna belačka DTA ne bi ušla u prvu vladu nezavisne Namibije. Ahtisari je ostvario zadati cilj: SVAPO je bio apsolutni pobednik, ali je bio prinuđen da formira koalicionu vladu sa DTA.
Ipak, najvažniji i najupečatljiviji bio je susret sa Ahtisarijem u Belom Dvoru u Beogradu 2. i 3. juna 1999. godine kada je prezentiran tekst koji će kasnije biti poznat kao dokumenat Milošević – Ahtisari – čeronomirdin a kojim je okončana agresija NATO na Srbiju (SRJ). Učestvovao sam u razgovorima Predsednika Slobodana Miloševića sa Ahtisarijem i černomirdinom, a sa Ahtisarijem sam imao i odvojen razgovor u Starom Dvoru u kome je bila njegova privremena rezidencija.
Zvanični razgovori su vođeni za stolom u trpezariji Belog Dvora. Nakon reči Predsednika Slobodana Miloševića i Milana Milutinovića dobio sam priliku da i sam iznesem zapažanja o sadržini prezentiranog teksta.
Pored ostalog, postavio sam pitanje – zašto se u dokumentu koji je predmet razgovora kao osnov navodi poglavlje 7. Povelje UN koje predviđa akcije za slučaj povrede mira i akata agresije (od strane SRJ!, prim. aut.), a ne poglavlje 6. Povelje UN koje se odnosi na mirno rešavanje sporova, što je bilo dogovoreno u seriji razgovora Milošević-černomirdin koji su prethodili. Ahtisari je lakonski odgovorio:
· Zato što smo se ja i moj brat černomirdin tako dogovorili.
Bilo je to „objašnjenje“ dostojno američkog generala Vesli Klarka, komandanta NATO snaga koje su tada ušle u 72. dan neprekidnog razaranja Srbije, ili nemačkog generala Klausa Nojmana, načelnika Štaba NATO. Ahtisari je ipak,pretendovao da nastupa u ime EU i UN, ne u ime NATO, ili Pentagona.
černomirdin se, bez snebivanja, blago osmehnuo u znak saglasnosti sa svojim „bratom“ (što jedino može da bude naglasak na članstvo neke masonske organizacije, koji se međusobno oslovljavaju braćom). Ni njemu nije smetalo što je prethodnih dana i sedmica više puta ponavljao Slobodanu Miloševiću da je stav Predsednika Borisa Jeljcina, dakle, Rusije, da će se dokument o okončanju agresije pozvati isključivo na glavu 6. Povelje UN i da od toga neće biti odstupanja po cenu ruskog veta u Savetu Bezbednosti UN.
Jasno je, dakle, da Marti Ahtisari juna 1999. godine nije bio u funkciji evropskog političara, diplomate-mirotvorca, pa ni pregovarača, već donosilac ultimatuma SAD i NATO-a. U tandemu sa černomordinom, kao ojačanjem. Ahtisari, kao da je želeo da maljem zakuca – Rusi na koje vi toliko računate, nisu više vaša slovenska, pravoslavna braća, već naši, proijatelji Zapada, Klintona, Talbota… Iako je više godina proveo na dužnosti zamenika Generalnog sekretara UN, nije mu smetalo što je radeći za račun SAD i NATO-a opravdavao agresiju, kršenje Povelje UN i uloge Saveta bezbednosti.
A kakav odnos Ahtisari ima prema datoj reči, koja je uz to napisana i odštampana, neka ilustruje citat iz njegove knjige „Misija u Beogradu“ („Filip Višnjić“, Beograd, 2003.). U toj knjizi (str. 44 i 45.) Marti Ahtisari, pored ostalog, kaže:
„U stvari, po mom mišljenju, bilo bi korisno da se, za razliku od Rambujea, držimo toga da Kosovo ostane deo Srbije sa širokom autonomijom. Nezavisnost bi narušila osetljivu ravnotežu na Balkanu… Akobi se Kosovo otcepilo od Srbije, uspostavilo bi nekakve odnose sa Albanijom. To bi se moglo desiti tako što bi se Kosovo ili sjedinilo sa Albanijom ili Albanija sa Kosovom. Smatrao sam da bi ma koju kombinaciju izabrali rezultat predstavljao smrtnu opasnost za Srbiju na čijoj teritoriji je živeo i dalje živi veliki broj etničkih Albanaca. U Makedoniji takođe živi veliki broj Albanaca i oni ne bi bili zadovoljni svojim položajem ukoliko bi iza njene granice nastala nezavisna albanska država. U tom slučaju jedini način da Jugoslavija postigne ravnotežu bilo bi priključenje srpskih oblasti Bosne Srbiji. To bi izazvalo lančanu reakciju zbog koje bi se raspao čitav Balkan i sve bi se moralo raditi ispočetka“.
Tako napisa Ahtisari 2002. Samo tri godine kasnije, uz veliko angažovanje njegovih američkih prijatelja, Ahtisari kao predstavnik UN, počinje svoju ulogu navodnog posrednika u pregovorima Beograda i Prištine o statusu Kosmeta. Pregovori se formalno vode na osnovu rezolucije SB 1244 (1999.), u Beču, a u praksi, protiv njene suštine. Ahtisari zaboravlja šta je napisao. Sastanci se održavaju pod snažnom presijom neobjašnjivo kratkih rokova koje diktiraju Vašington, London i Brisel. U stvari, simulacija pregovora pri čemu jedna, srpska strana, od runde do runde, snižava prag svojih interesa, a druga, albanska, mirno sluša, posmatra i čeka da vreme istekne i dobije na tanjiru ono što joj je obećano još februara 1999.
Bečki susreti se pokazuju kao inovirana repriza Rambujea. Ahtisari je preuzeo ulogu Amerikanca Kristofera Hila, a Austrijanac Alber Roan ulogu svog zemljaka Volfganga Petriča. Ovoga puta susreti su bez senke „naređenja za akciju“ NATO-a (ACTORD), ali pod pretnjom da su Albanci frustrirani, može doći do novog pogroma Srba za koje će biti odgovorna Vlada u Beogradu, da Srbija svojom nefleksibilnošću gubi tempo na putu ka evro-atlantskim integracijama, da njen pregovarački tim ne vodi računa o potrebi boljeg života svojih građana. I sve tako dok Ahtisari nije prezentirao plan za otcepljenje Kosmeta od Srbije. Ko ga je i gde sastavio, na stranu, ali Ahtisari mu spremno pozajmljuje svoje ime i tako, ulazi u istoriju kao arhitekta i tehnolog „kontrolisane nezavisnosti“ Kosova i Metohije. Drugačije rečeno – razbijanja Srbije. Doslednost u ulozi koja je začeta juna 1999. prezentacijom ultimatuma Srbiji (SRJ) u ime SAD i NATO-a odgovornih za agresiju, Ahtisari 2007. ispoljava na tako što ponovo krši univerzalne principe međunarodnog prava, Povelje UN i Završnog dokumenta OEBS-a i prezentuje ultimatum za jednostranu secesiju, čime doprinosi ostvarivanju osnovnog cilja oružane agresije.
Nedvosmisleni je zaključak da Ahtisari ima visoke zasluge za doprinos ostvarivanju interesa SAD i NATO, ne samo na Balkanu i u Evropi, već i inače. Da li je to osnov da dobije Nobelovu nagradu za mir pitanje je utoliko osnovanije što su se i SAD i NATO širom globusa kompromitovali ne kao faktori mira, već kao faktori zastrašivanja, agresije, okupacije i destabilizacije pod lažnim izgovorima. Ne govori li o tome, makar indirektno, i rezultat nedavnog glasanja u Generalnoj skupštini UN o predlogu srpske rezolucije da se o jednostranoj secesiji Kosova i Metohije izjasni Međunarodni sud pravde u Hagu.
Priština likuje. Njeni pokrovitelji takođe. Srbija, za razliku od albanskog separatističko-terorističkog rukovodstva, sigurno nema razloga da u najnovijoj odluci Nobelovog komiteta vidi znak ohrabrenja, ili afirmaciju evropskih vrednosti u koje veruje. Zato, ne sme da ćuti, jer će biti pogrešno shvaćena. Ili, još gore, može, daleko bilo, biti ponovo prinuđena da polaže crveni tepih nekom novom Ahtisariju, Roanu, Kacinu…
