Nijesmo valjda šugavi …

Naša dijspora, a posebno vlada u Srbiji, moraju da shvate da je istina o dešavanju našem narodu u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu najvažniji i prvi stepenik za istinski povratak Srbije i srpskog naroda u Evropu

Razgovarao: R. Dimitrov

Gospodine Janiću, u Srbiji skoro svakodnevno se govori o neophodnosti da se general Mladić preda ili da se uhapsi i izruči haškom tribunalu. Nasuprot tome vi ste na švedskom radiju nedavno izjavili da ste mišljenja da Mladić ne bi trebalo da se preda, a da kontinuirani pritisak zapada na Srbiju nema osnove u međunarodnom pravu niti ima veze sa demokratskim principima..

Vi postavljate pitanje o Mladiću kao da vam je on prvi komšija koga srećete svaki dan ili kao da on jutarnju kafu pije sa predstavnicima srpske vlasti, koji ga ne hapse. Ni u jednoj od zemalja, koje skoro deceniju uslovljavaju i ucenjuju Srbiju, niko nije snosio neke posledice za krivicu koja mu nije dokazana. Ne vidim zašto se dozvoljava i prihvata da Srbija snosi krivicu što je Mladić na slobodi i da se ona kontinuirano kažnjava što neko predpostavlja da se on krije u Srbiji? Rokovi za eventualno hapšenje Mladića, i to u Srbiji, pomeraju se neprestano i spreman sam da prihvatim i eventualnu mogućnost, da se često radi o nečijim političkim i drugim interesima u matici, a ne isključivo o interesu Amerike, zemalja Evropske unije ili pravde.

Da li vi lično verujete da se Mladić nalazi u Srbiji?

Da li vi verujete ako vam kažem da se Mladić nalazi u jednoj od zemalja Evropske unije? Predpostavljam da ne verujete, a to je verovatnije od mogućnosti da se on poslednje tri godine krije u objektima vojske Srbije i Crne Gore. Tragedija naše matice u mnogo čemu je bila i ostala posledica nelogičnog i neverovatnog. Svakodnevno slušamo izjave ministara Srbije i Crne Gore da će Mladić biti uhapšen do ”određenog datuma”. Šta se i ko se sve krije u Bosni i šta se dešava u Republici Srpskoj država Srbija može da ne zna ili da zna i da samo posmatra, a nikako da se u to meša. Ako je zapad siguran da je Mladić u Srbiji, zašto onda njihove vojne i policijske snage u Bosni često pokreću akcije u cilju hapšenja Mladića ili Karadžića, koje sigurno nisu ”dimne zavese”? Zašto zvanična Srbija i njena dijaspora godinama ne ukazuju na tu činjenicu? A ako je general Mladić ipak u jednoj zemlji članici Evropskle unije, ne vidim kako će onda Srbija da ga hapsi unutar granica članice Nato alijanse i da se i zbog te nemogućnosti optužuje da ne ispunjava dogovor o ”saradjnji sa Hagom”?

Vi ste kategorični u tome da se general Mladić ne nalazi u Srbiji i Crnoj Gori?

Priča sa gospodinom generalom Ratkom Mladićem slična je mađioničarskom novčiću: Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš. Jednog momenta je u šaci leve, a sledećeg trenutka u šaci desne ruke. Na kraju, pred zadivljenim gledalištem, mađioničar taj zlatni novčić pronalazi iza uha ”zapanjenog” saradnika koga je on slučajno iz publike izveo na pozornicu. Dakle, da li će Mladića uhvatiti, gde će ga uhvatiti ili da li će se on odlučiti na predaju ili na samoubistvo, niko ne može sa sigurnošću da prognozira i niko ne može da mu, što je još gore, savetuje da se ubije ili da se samovoljno preda. Bilo kakav da bude kraj drame ”Srbija i general Mladić”, on će biti onakav kako je njen autor to odlučio, a ulogu mađioničara odigraće oni kojim se ta uloga poveri od režisera eventualne tragedije. Govoreći na švedskom radiju o eventualnoj predaju generala Mladića ja nisam nista njemu poručivao, već sam izneo lični stav da smatram da ne bi trebalo da se preda i da ne verujem da bi njegova eventualna predaja u mnogome (a kamo li drastično, kako se govori) promenila stav EZ prema Srbiji i Kosmetu. Moje mišljenje zasnovano je i na činjenici da se većina visokih Srpskih političara i oficira, koji su se dobrovoljno predali, ipak godinama nalazi u Hagu gde i dalje čekaju početak suđenja, što je takođe suprotno dogovoru o saradnji. Svakodnevne izjave srpskih političara, da će ”Srbija ispoštovati dogovor o saradnji sa Hagom” i uhapsiti generala, krajnje su neodgovorne. One za Srbiju nemaju nekog velikog pozitivnog efekta, kako se obaveštava javnost. Takve izjave više doprinose legitimitetu papagajskim izjavama Karle del Ponte i, delimično na osnovu njenih tvrdnji, kontinuiranom, navodno ”opravdanom” kažnjavanju isključivo građana Srbije, a retko i Crne Gore.

Nije valjda došlo dotle da želite da građani Crne Gore doživljavaju isto što se dešava građanima Srbije?

Daleko od toga, već samo da ukažem da se i pored svih zvaničnih izjava političara Evropske zajednice koje su upućene državnoj zajednici SCG, ove dve republike od iste te zajednice praktično tretiraju kao potpuno nezavisne države. Možda s pravom. Granica između Srbije i Crne Gore postoji godinama i ona je čvršća nego što je to danas granica između Bosne i Srbije. Na području Crne Gore ne možete plaćati dinarima već isključivo evrom, a u Srbiji je obratno. Naše ambasade u svetu su ambasade Srbije i Crne Gore, a sada, ako je verovati medijima, gospodin đukanović jednog dana hoće, drugog neće, da iz njih povuče sve ambasadore koji su crnogorski kadar, pa se pitam čiji su interes od ove dve ”države” oni zastupali do sada? Pre nedelju dana, na Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope u Strazburu, deklaraciju u kojoj se od hrvatskih vlasti zahteva da dopuste povratak Srba na svoja ognjišta i da ne krše njihova ljudska prava i slobode potpisale su češka, Jermenija, Rusija, Grčka, Engleska… a ne SCG, odnosno, deo članova delegacije SCG, oni koji pripadaju crnogorskoj vladajućoj koaliciji, odbili su da potpišu zahtev da se prognani Srbi vrate na svoja ognjišta?! Ali ono što je neizmerno tužno, neshvatljivo i nedopustivo, to je da bratski narod u Crnoj Gori, koji je za vreme NATO bombardovanja dizao transparente sa natpisom ”Što ne bombardujete malo i nas, nijesmo valjda šugavi”, i time svakoga dirnuo do suza, danas pasivno prolazi pored zidova kuća u Crnoj Gori na kojima je natpis: ”Srbe na vrbe”. A što se tiče ”preživljavanja i doživljavanja” građana ove dve republike braća Crnogorci, i pored svakakvih afera i drugih dešavanja u Srbiji, sigurno imaju dovoljno razloga da se stide sami sebe i za to im sigurno nije potrebna pomoć Srbije.

Kakvog uticaja sve to ima na našu dijasporu?

Srpsko rasejanje teško shvata sve to što se godinama dešava u maticama, a uglavnom na štetu građana. Kada kažem maticama, mislim i na mnoga neshvatljiva dešavanja u Republici Srpskoj, kao i sa Srbima u Hrvatskoj. Težnje ka štetnim podelama unutar dijaspore postoje i one se moraju pripisati isključivo pojedincima i određenim grupacijama koje prihvataju nečije diktate i prljav posao razbijanja i slabljenja naše dijaspore. Taj posao rade uz logistiku i podršku određenih političkih, stranačkih i medijskih krugova iz matice.

Da li je dijaspora korektno informisana i obaveštena o dešavanjima u matici?

Ne toliko koliko su o svemu obaveštene pojedine obaveštajne službe nekih zapadnih zemalja. Ali mi se zaista trudimo da iz mnogih različitih, pa i suprotnih informacija, koje uglavnom dolaze sa ekrana RTS-a, Pinka ili BK TV, izvučemo što konkretnije zaključke. Međutim, u suprotnom smeru je sve suprotno. Matica je veoma dobro obaveštena o dijaspori ali tretiranje dijaspore i njeno usmeravanje ka zajedničkim angažovanjima u interesu iste te matice uglavnom je nelogično i neproduktivno. Iz tih razloga taj bogat rudnik srpskog znanja i vrednosti ostaje i dalje neiskorišćen i javnosti nepoznat. Međutim krivicu za to ne snose samo neke stranke i njihovi političari već i pojedini urednici, novinari i TV reporteri štampanih i elektronskih medija. Oni koji su godinama izveštavali o tome šta ”čine” vlastima povoljni i prenosili šta im je odozgo rečeno i traženo i od Miloševićevih i od đinđićevih, Koštuničinih i Tadićevih, teško mogu preko noći da zagrizu u jabuku istine i pišu o onome šta je korektno i potrebno. Ovom narodu je neophodno da se za njihov interes angažuju oni koji vide ljude i pejsaže i Šumadije i Pomoravlja, Vojvodine i Raške… Korisni su samo oni koji vide lepotu u celini a ne koji ne vide dalje od kratke suknjice tridesetak i više godina od njih mlađe studentkinje, koja im se podmetne, ili postavljenog stola prepunog svakakvih đakonija kojima se sladi nekolicina. To što možda polovina građana Srbije očekuje dane u kojima će cela porodica svaki dan imati skuvan ručak, za njih je neinteresantna sitnica, isto kao što ih očigledno ne uzbuđuje ni mogućnost da mnogi Srbi na Kosmetu mogu da ostanu i bez stola.

Vi ste jedan od retkih koji se usuđuje da uputi tako oštre reči kritike medijima, pa me interesuje…

Mediji su izuzetno moćna vlast, ali nemojte izgubiti iz vida da ja ne kritikujem ni sve političare, ni sve medije. Kritikujem pojedine i siguran sam da među tim novinarima, reporterima i urednicima koji se prepoznaju u rečima kritike ima i onih koji se u mraku svoje sobe, noću preznojavaju i bore sa savešću. Ali ljudski je i ne biti toliko jak da bi uspravno gledali svakoj sili u oči i za ono što se od vas traži rekli: ne, ja to neću i ne mogu. Ljudi su različiti i to uvek treba imati u vidu i razumeti, bez obzira o kome govorili ili o čemu diskutovali. Međutim, kada se radi o našem poreklu i budućnosti svih nas, a jednako i o interesu dece onih koji prećute istinu ili svesno napišu laž, onda su pasivnost i ćutanje greh… Prekinuo sam vas kada ste rekli da vas interesuje…

Interesuje me da li vi imate nekih konkretnih dokaza da su ti novinari i reporteri koje kritikujete zaista informisali nekorektno i štetno po narod i državu.

Naravno da imam. Daću vam nekoliko primera, a stepen štete koju su naneli takvim (ne)radom kreće se od manjih potresa pa do posledica katastrofalno razornih cunamija. Mislite li da nije štetno, kada TV reporter u svojim emisijama godinama predstavlja jednog čoveka kao ”Srbina dobročinitelja čija će firma da izgradi 250 kuća za Srbe na Kosovu”, a da ni posle više godina ne obaveštava javnost da dotični gospodin, odnosno, njegova firma, nije stavila ni jedan jedini crep na krov neke uđerice koja prokišnjava!? Po meni ovo je neprihvatljiv dokaz profesionalnog i ljudskog nemorala. Kada je urednik državne televizije i čija redakcija januara 2006. godine izveštava o potrebi angažovanja dijaspore za Kosovo ista osoba, koja je više od tri godine odbijala da objavi apele organizacija naše dijaspore da je egzistencijalna neophodnost Srbije da se svi uključimo u informisanje Zapada o dešavanjima na Kosovu, da li je to korsno ili štetno? Srbi na Kosmetu i Srbija, po mojoj proceni, izgubili su, zbog takvih anomalija, izuzetno mnogo baš zbog izostalog informisanja o svim srpskim stradanjima i istorijskim, političkim i realnim dešavanjima, posebno zadnjih šest godina, vezanim za Kosmet.

Slažem se da je to neodgovorno, ali vi kažete da se danas u istim redakcijama govori o aktivnostima Ministarstva za dijasporu koje će uz pomoć Instituta Srbije i Crne Gore u Briselu angažovati dijasporu da bi doprinela ostanku Kosova u Srbiji.

U odnosu na primere reportera i urednika, koja sam naveo, a oboje su iz iste redakcije RTS-a, smatram da je to što se sada dešava u mnogim novinskim i TV redakcijama ravno cunami talasu koji će, ako hitno na to ne reaguju i matica i rasejanje, potopiti mnoga eventualna i korisna angažovanja dijaspore u pokušaju da doprinese što povoljnijem ishodu pregovora o budućem rešenju statusa Kosova. Tvrdim da se u matici ni danas ne informiše korektno po ovom pitanju, što je neshvatljivo i neodgovorno. O izostalom informisanju i važnosti informisanja govori se uglavnom kada kritika dolazi iz drugih, a ne srpskih usta. Dnevni list Politika je, na primer, pre nekoliko nedelja objavila razgovor sa američkim novinarom Piterom Brokom, fantastičnim čovekom koji između ostalog kaže da po pitanju stvorenog imidža o Srbima kao ”lošim momcima”, srpske zvanične strukture nisu ništa uradile da bi se takav imidž promenio i da je ”opoziciona štampa” učinila malo da srpska priča stigne do spoljneg sveta”. Piter je divan i moralan čovek i novinar sa kojim sam jos 1994. godine učestvovao na višednevnoj konferenciji o Balkanu u Geteborgu. Inače, na toj konferenciji Roj Gutman, dobitnik pulicerove nagrade za njegovo izveštavanje o srpskim ”koncentracionim logorima”, u diskusiji i dijalogu priznao je da nije imao dokaze za mnoge optužbe koje je u toj knjizi izneo na račun bosanskih Srba. Da li su neke institucije iskoristile ovu po nas izuzetno korisnu i važnu činjenicu? Nisu. Nažalost, list Politika nalazi se među medijima koje su nerado pisale o tome, kao i o realnim (ne)mogućnostima naše dijaspore.

Ruski premijer Vladimir Putin izjavio je da Rusija ne prihvata nezavisno Kosovo. Da li vi mislite da bi se aktivnostima naše dijaspore u zapadnim zemljama pojačala opreznost i veće poštovanje EZ prema stavu Rusije?

Naša dijspora, a posebno vlada u Srbiji, moraju da shvate da je istina o dešavanju našem narodu u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu najvažniji i prvi stepenik za istinski povratak Srbije i srpskog naroda u Evropu. Ući u Evropu u kojoj se Srbi i dalje smatraju jedinim zločincima, okupatorima i verskim rasistima koji su imali za cilj da na prostorima bivše Jugoslavije prigrabe tuđe zemlje i etnički očiste prostore sa koijh su zapravo Srbi proterani, sigurno je kontraproduktivno. Imidž koji je stvaran o Srbima tokom 15 godina i inplementiran u svesti evropske javnosti, čini ih građanima drugog reda, što je izuzetno bolno za jedan ponosan narod. Kao i uvek i sada tvrdim da stazu našeg povratka među razvijene zemlje jedino može da trasira srpsko rasejanje, odnosno, organizovana dijaspora uz pomoć inividualnih intelektualaca, istoričara ali i političara. Iz tih razloga boraviću i ovih dana dve nedelje u Srbiji, na Kosovu kao i u Republici Srpskoj, gde ću imati razgovore sa odgovornim i visokim predstavnicima srpske vlade i raznih relevantnih institucija. Obaveza je da patriotskoj i organizovanoj dijaspori prenesem zaključke sa ovih razgovora, a od njih će takođe zavisiti da li ću moći mirne savesti da se konačno povučem u miran i prijatan kutak moje porodice. Moji najbliži su zaista zaslužili da me vide opuštenog i opet sa osmehom, umesto stresa zbog nebrojanih i skoro svakodnevnih mojih sukobljavanja sa nepatriotizmom i egoizmom ”važnih”, i u matici i u rasejanju. Vi ste na kraju zaslužili kratak i iskren komentar na izjavu ruskog predsednika Vladimira Putina. Na žalost moje mišljenje i ovog puta se u mnogome razlikuje od komentara i tumačenja većine političkih i mediskih krugova u Beogradu. Mislim da izjavu gospodina Putina ne treba ni tumačiti, ni prihvatiti stihijski i emotivno kao nešto isključivo povoljno za Srbe na Kosovu i za Srbiju u celini. Ona može biti mač sa dve oštrice i s koje strane je sečivo bolje naoštreno ne možemo sa sigurnošću zaključiti jer se on još nalazi u koricama. Da li će stav Rusije, zasnovan na ovoj izjavi, za nas biti korisan ili poguban zavisi u mnogome od dalekosežnih ruskih planova po pitanju nekih ranije njihovih područja koja su se odvojila od Sovjetskog saveza, a u kojima i danas živi veliki broj Rusa.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.