B. Miličić
Aleksandar Saša Stanojčić iz Minhena je po mnogo čemu zanimljiv i neobičan, baš kao i firma Designliga čiji je osnivač i vlasnik.
Poslovni prostor je hala bravarije u nekadašnjoj gradskoj toplani. Na 650 kvadratnih metara hale visoke 10,4 metra, smešten je kreativni tim od dvadesetak stručnjaka iz raznih oblasti, kao što su dizajn, unutrašnja i spoljna arhitektura, vizuelna komunikacija. Svi imaju zajednički cilj a to je dizajn u funkciji posredovanja između proizvođača i kupaca roba na tržištu. Kreativni direktor i poslovni šef Saša Stanojčić ističe da su članovi ovog kolektiva kreirali dizajnerska rešenja za najpoznatije automobilske gigante, kao što su Audi, Porše, BMNj, ali i manje firme iz raznih oblasti kao što su knjižare, kafei, frizerski saloni.
– Sve je krenulo 2000. godine osnivanjem biroa za vizuelnu komunikaciju, iza koga je pored mene bio i Andreas Dering, koji je sa krajem prošle godine odselio u Australiju i napustio sadašnju firmu. Danas poslove pored mene vode još Kristina Kepf i Filip Haič. Zavisno od posla i zadatka koji dobijemo da rešimo, angažujemo uz stalni naš tim i neke firme i pojedince, najčešće iz IT sektora. Dizajn koji mi radimo je nešto što će biti aktuelno i u narednih pet ili 10 godina. Evidentna je sve veća uloga dizajna u svakodnevnom životu, jer je postao jedan od najvažnijih načina prezentacije proizvođača i proizvoda. Do sada smo uglavnom radili na području Nemačke, ali sada pokušavamo da proširimo poslove u Koreju, pa i Kinu – kaže Saša Stanojčić.
Njegova firma je u proteklom periodu osvojila više uglednih nagrada i priznanja, na primer 2014. godine za dizajnerska rešenja za potrebe Audija i Autoštata (originalna i zanimljiva priča o hlebu) a 2017. godine i nagradu za dizajn po narudžbi Poršea.
– Rođen sam u Novom Sadu 1973. godine, u vreme bivše Jugoslavije, živeo sam u sredini koju obeležavaju kontrasti zajedničkog života pravoslavnih i rimokatolika. Odrastao sam u tri različite kulture: majka mi je mađarskog porekla, otac Srbin iz okoline Višegrada, a potpunu socijalizaciju ostvario sam u nemačkom društvu. Veoma dobro znam običaje i kulturu zavičaja kao i razlike u odnosu na nemačku sredinu. Odrastao sam kod bake i dede, jer su moji roditelji u Minhenu bili gastarbajteri prve generacije. Došao sam kasnije i ja da budem sa roditeljima, u Minhenu sam se školovao i nastavio da radim a roditelji su se po odlasku u penziju vratili u zavičaj. Tokom godine odlazim u Novi Sad i Beograd bar dva-tri puta i ostajem duže ili kraće zavisno od obaveza na poslu. Rado odlazim u zavičaj i neretko sa sobom povedem poznanike i prijatelje Nemce. Svi koji su bili u Novom Sadu i Beogradu, oduševili su se – kaže Aleksandar, otac 14-godišnjeg dečaka i devojčice koja je rođena pre tri nedelje.
Iako za sebe kaže i misli da srpski jezik ne govori dovoljno dobro, nije bilo nikakvih problema tokom razgovoru za “Vesti”. Saša navodi da nema mnogo naših ljudi s kojim se druži privatno. Ipak, pomenuo je pijanistu Zorana Imširovića za koga je radio i plakat za jedan nastup i koncert. Bio je i gost na večeri posvećenoj srpskim vinima koju je organizovao Bavarsko-srpski akademski forum iz Minhena.
Zanimljivo je da se na internet prezentaciji firme Designliga nalazi ćirilicom ispisan stih iz pesme Bajage i instruktora “Hajde, Bože, budi drug pa okreni jedan krug unazad planetu”.
Znam odakle sam
– Mogu za sebe da kažem da sam potpuno drugaciji čovek dok sam u Nemačkoj u odnosu na to kada sam kod kuće u Srbiji. Kod nas ljudi slave trenutak ne čekajući da se nešto dogodi i možda nešto bolje donese sutra. Tamo se živi sada i odmah. Posebno je to izraženo u tim dobrim komšijskim odnosima, što je za nemačke prilike neuobičajeno i teško shvatljivo. Možda iz svega toga što sam proživeo i doživeo u zavičaju, ja danas mogu bez ikakvih teškoća u ovom poslu ravnopravno da komuniciram sa nekim preduzetnikom, menadžerom u velikom koncernu i običnim čovekom. U Nemačkoj ne mogu potpuno da isključim iz posla ni u trenucima odmora s porodicom, ali zato mogu to da učinim u otadžbini. Znam odakle sam, šta želim i kuda idem – ističe Stanojčić.
Saradnja sa Srbijom
– Iako sam više puta tražio saradnike iz Srbije i bivše Jugoslavije za posao u firmi, nisam imao sreću da nekog zaposlim i uključim u naš timski rad. Na nekoliko javnih poziva i konkursa niko se iz Srbije ko živi u Nemačkoj nije javio ili i ako se neko javio, nije zadovoljavao osnovne uslove. Takođe, nisam imao priliku da poslovno sarađujem sa firmama iz Srbije, mada sigurno ima potencijala i mogućnosti – kaže Saša Stanojčić.
Hala je idealna
Interesantno je kako Saša Stanojčić objašnjava zašto su objekat nekadašnje gradske toplane uzeli za poslovni prostor svoje firme.
– Naš biro predstavlja funkcionalno radno mesto koje povezuje ljude i ipak nudi privatnost – kaže Saša Stanojčić.
