Sve do 1990 i početka raspada Jugoslavije, dopunske škole u kojima se učio srpsko-hrvatski jezik bile su izuzetno uspešan način okupljanja dece radnika na privremenom radu u inostranstvu. Širom sveta ove škole pohađalo je tokom osamdesetih godina blizu 60.000 dece i radilo se po višegodišnjem uhodanom sistemu saradnje izmedju Jugoslavije i država-domaćina naših radnika. Početak rata i deljenje na nekoliko država neminovno je dovelo i do cepanja dopunskih škola pa je tako svaka novostvorena država preuzela brigu za svoje državljane i odgovornost za potencijalno nastavljanje postojanja dopunskih škola.
Ujedno, sa početkom ratova i raspada zemlje, zabeležen je drastičan pad interesovanja za postojanje ovih škola a i sve manje roditelja nalazilo je za neophodno da svoju decu upisuje u njih.
Tako se danas, nakon dve decenije ratova i kriza, dopunske škole nalaze pred svojim gašenjem i gotovo potpunim nestajanjem. Situacija je svuda u svetu ista- tako je , recimo, 1985. godine, samo u Austriji 7.500 učenika pohađalo ovu nastavu a danas ne postoji nijedno odeljenje. Takođe, više je nego ilustrativan podatak je da danas živi u Nemačkoj oko 35.000 dece srpske nacionalnosti starosti izmedju 7-14 godina a svega njih 2.500 posećuje dopunske škole za učenje maternjeg jezika.
Razlozi opadanja interesovanja za ovu nastavu su raznovrsni: loši nastavni programi, knjige koje su stare i po dve decenije i ne korenspodiraju sa novim generacijama, problem nedostatka stručnog nastavnog kadra, dezorganizacija…
U ministarstvu dijaspore i ministarstvu obrazovanja, u sklopu donošenja novog zakona o dijaspori, najavljuju da će novim zakonom biti regulisana većina problema koji su vezani za nastavni kadar i štampanje novih knjiga a obećavaju i svu pomoć pri boljoj organizaciji samog rada dopunskih škola.
Prema rečima Vukmana Krivokuće, pomoćnika ministra za dijasporu i zaduženog za
kulturno-prosvetnu i naučnu saradnju sa dijasporom, ovo ministarstvo čini sve što je u njihovoj moći da pomogne opstanku dopunskih škola:
-Mi u ministarstvu smo svesni značaja i potrebe postojanja ovih škola. Vodili smo konkretne razgovore sa ministarstvom obrazovanja da se svuda u svetu, gde je to potrebno, omogući njihovo otvaranje i tako na neki način predupredi asimilacija i omogući učenje ne samo srpskog jezika nego i istorija, književnost i geografija domovine njihovih roditelja. Za pokretanje ove ideje potrebno je proširenje nastavnog kadra a za sve to je potreban novac koga nema. Tako za ovu godinu u budžetu nije projektovano proširenje sredstava za angažovanje novih nastavnika. U svakom slučaju, mi smo zadovoljni što je ova tema pokrenuta i mi ćemo zahtevati da se već od iduće godine u budžetu nađu i sredstva za nove nastavnike pa samim tim i omogući pokretanje novih dopunskih škola.
Privući decu modernim školskim programima
Mr. Milan čobanov, član predsedništva Centralnog Saveza Srba u Nemačkoj, smatra da je problematika dopunskih škola vrlo složena:
– Po našem mišljenju, dešavanja u proteklih dvadesetak godina direktno su uticala na vrlo loše rezultate koje postižu naši učenici u nemačkim školama a to je dovelo i do niskog stepena integracije naše dece u nemačko društvo. Sve to se odrazilo i na drastično smanjenje interesa za dopunske škole. Nakon jugoslovenskog identiteta valjalo je poimati i jedan novi, srpski identitet. I to ne samo srpske dece u Nemačkoj već i njihovih roditelja koji su se možda takođe rodili u Nemačkoj i ovde žive decenijama. Taj proces sigurno nije kod svih glatko prolazio.
Isto tako, mi smatramo da se u ovakvim školama, pored učenja srpskog jezika, deci može ponuditi i pomoć i u svaladavanju ostalog nastavnog gradiva i tako im omogućiti da se lakše integrišu u nemačko društvo.
Šta je potrebno promeniti u konceptu dopunskih škola?
– Neophodno je da se država potrudi da se izbegne stvaranje imidža režimskih škola kao što je to bio slučaj za vreme postojanja Jugoslavije. Takođe, potrebno je stvaranje novih i modernih nastavnih planova i programa kojima će se privući i roditelji i deca da posećuju ove škole. Isto tako, trebalo bi omogućiti stvaranje privatnih bilingualnih škola u kojima bi se po nastavnom planu radilo sa decom. Takve škole u Berlinu postoje za decu iz Španije, Poljske, Rusije, Turske, Maroka, Portugala i imaju izuzetnu posećenost. Recimo, frapantan je podatak da više od 80 procenata španske dece posećuje takve škole, kod nas je to jedva 3 procenta i tu se nalazimo dnu liste.
Da li razlozi pomanjkanja interesa leže i u banalnim činjenicama kao što su nedostatak vremena, generalno nemanje novca a i sama obaveza sufinansiranja takvih škola od strane njih samih?
-Pa, od svega pomalo. Nama dakle nije na prvom mestu da država odreši kesu već je prevahsodno neophodno interesovanje i angažovanje roditelja koji shvataju da je maternji jezik za njihovu decu jako važan. Poznavanje maternjeg jezika neće njihovu decu zatvoriti u neko srpsko ćoše već će im naprotiv otvoriti neke nove horizonte. Bez poznavanja svog jezika nema ni kvalitetnog integrisanja u ovo društvo i mi u Centralnom Savezu zato smatramo da se protiv asimilacije treba boriti prevashodno bilingualnom nastavom.
Vi ste predložili ministarstvu obrazovanja da vaša organizacija ponudi koordinatore dopunskih škola iz svojih redova, smatrajući da bi taj posao mogli bolje obaviti od ljudi koje samo ministarstvo odredi?
– Mi smatramo da bi naši koordinatori, koji žive ovde i poznaju puno bolje sistem školstva Nemačke, kvalitetnije obavili posao od ljudi kojima je ipak potrebno vreme da se sa svim tim prevashodno upoznaju kada dođju ovde. S druge strane, u ministarstvu smatraju da je dopunska nastava državna stvar nad kojom moraju imati potpunu kontrolu i oni nisu spremni za ustupke po tom pitanju. Takođe smo predlagali da, kao što to radi i crkva koja je nevladina organizacija, i mi možemo organizovati ovakve vidove nastave. Za sada od toga ništa nije bilo.
Kakva je , po tom pitanju, saradnja sa ministarstvom za dijasporu?
Ministarstvo za dijapsoru u potpunosti podržava naše aktivnosti u vezi reforme Dopunske nastave i naših nastojanja da u saradnji sa nemačkom vladom realizujemo projekat Kumovi obrazovanja a da bi poboljšali školske rezultate srpske dece u nemačkim školama. Međutim, Ministarstvo za dijasporu je više jedno političko telo dobre volje. Ono nekako još traži svoj zadatak i tek bi trebalo da dobije svoj prepoznatljiv profil. Po nama ono je neka vrsta alibi-ministarstva koje nema pravo da odlučuje o nekim ključnim stvarima izuzev nekih svojih projekata koje vodi. Dopunske škole i pitanje vojne obaveze su najbolji primeri za to. I tu očekujemo neki pomak usvajanjem Zakona za dijasporu. U njemu su predviđena medjuresorna radna tela u kojima će se na jednom mestu odlučivati po pitanjima dijaspore a neće se, kao do sada nadležnosti prebacivati sa ministarstva na ministarstvo.
