Smrt NATO-a se najavljivala sa velikom dozom sigurnosti 1956. godine, kada su Amerikanci stali uz Egipat protiv Velike Britanije i Francuske u Sueckoj krizi. Poslednji dani Alijanse su se brojali 1973. godine, kada su Amerikanci stali uz Izrael, a evropski partneri uz Arape. O kraju NATO-a su potrošene tone papira i meseci na televizijama 2003. godine, kada su se Francuska Žaka Širaka i Nemačka Gerharda Šredera usprotivile američkoj intervenciji u Iraku.
Pre Trampa, Dvajt Ajzenhauer, Džon F. Kenedi i Ričard Nikson su i rečima i delima podrivali stabilnost i kredibilitet NATO-a. Ajzenhauer je ponizio Pariz i London, Kenedi se otvoreno pitao o svrsishodnosti NATO-a tokom Kubanske krize. Ričard Nikson i njegov državni sekretar Henri Kisindžer su, nakon ponašanja Evropljana tokom Jomkipurskog rata 1973. godine, proglasili NATO beskorisnom organizacijom. Nikson je, pedeset godina i kusur pre Trampa, pretio da će povući američke vojnike iz Zapadne Nemačke.
Tramp je provokator, egocentrični osobenjak u stalnoj potrazi za pažnjom, aplauzima i odobravanjem. Amerika neće izaći, ili bolje rečeno ugasiti NATO, ali se postavlja pitanje odbrane Ukrajine i uloge SAD. Vašington već neko vreme ne daje gotovo nikakvu podršku ukrajinskim snagama na frontu. U Evropi se plaše da bi Tramp i njegovo okruženje mogli da otežaju ili čak spreče isporuku oružja koje su članice EU već platile.
***
HAOS NIJE POČEO SA TRAMPOM
Svet je već bio u haosu i pre povratka Donalda Trampa u Belu kuću, baš kao što ne odgovara istini da su odnosi između SAD i Evrope dotakli najniži nivo od završetka Drugog svetskog rata, u dobroj meri zahvaljujući njujorškom tajkunu.
Prelomni datum istorije naših dana nije pojavljivanje Trampa na političkoj sceni, već invazija na Irak 2003. godine, obaranje Ustava EU na referendumima u Francuskoj i Holandiji 2005. godine, finansijsko-energetska kriza iz 2008. godine. Sve što se događa na planetarnom i kontinentalnom nivou danas posledica je pomenutih događaja.
Američko svrgavanje režima Sadama Huseina u Bagdadu dovelo je u pitanje poziciju Vašingtona u svetu, ali i odnose u NATO-u između Vašingtona i ključnih evropskih saveznika. Neuspelo usvajanje Ustava Evropske unije označilo je početak stagnacije EU i njenu deklinaciju. Finansijska kriza iz 2008. godine ohrabrila je kinesko vođstvo da dovede u pitanje američku hegemonsku ulogu na planeti, a odluka Nemačke da konstruiše Severni tok nakon rusko-ukrajinske gasne krize ohrabrila je Moskvu da se vrati imperijalnoj politici.
Pomenutim događajima treba dodati još dva: američku revoluciju u eksploataciji energenata uz pomoć „frekinga“ i posledičnu energetsku samodovoljnost SAD nakon više od pola veka, i odluku Kine da uvede embargo na izvoz retkih metala u Japan 2010. godine. U tom momentu Kina je kontrolisala 97 odsto nalazišta retkih metala, a Japan je uvozio 90 odsto neophodnih retkih metala za svoju industriju iz Kine.
U tom kontekstu se kreiraju dva velika rivalstva. Na jednoj strani SAD i Kina su ušle u tehnološku trku i posledično u borbu za retke metale, a na drugoj SAD i Rusija su krenule u energetski obračun. Oba sukoba će imati svoju kulminaciju u Severnom ledenom okeanu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 9. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
