Kada je nedavno jedan nemački građanin saznao da je usvojen i da je rođen u Beogradu, odlučio je da pronađe svoju pravu majku. U rukama je imao samo saglasnost za usvojenje koju je ona potpisala još pre nekoliko decenija. Sa tim dokumentom čovek se obratio za pomoć Međunarodnoj socijalnoj službi (MSS) za Srbiju, koju vodi Vitomir Stojaković, penzionisani direktor nekadašnjeg Instituta za socijalnu politiku.
– Preko matičarske službe u Beogradu sam saznao iz koje je opštine majka tog Nemca, kao i to da je udata. Pošto žene obično ne obaveštavaju muževe i porodicu o vanbračnoj deci, mesecima smo tražili priliku kako da majci saopštimo da je traži sin – priča Stojaković za „Vesti“. Opštinski centar za socijalni rad je pozvao ženu pod izgovorom da se rešava njena molba za stan. Socijalna radnica ju je zatekla kako sedi na klupi u obližnjem parku i nervozno uvlači dim cigarete. Kada joj objasnila da je nisu zvali samo zbog stana, žena je upitala: „Da li je nešto iz inostranstva?“ I počela je da plače.
– Majka i sin su se upoznali i nastavili da se posećuju. Ali, ne završavaju se svi takvi slučajevi kao u bajci. U to vreme nam se obratio iz inostranstva još jedan usvojeni sin. Majku smo pronašli, ali nam je ona saopštila da je pred teškom operacijom srca, da suprug i drugo dete ne znaju za njen život pre braka i da ne želi da uspostavi vezu sa svojim prvencem. Bar ne odmah – seća se Stojaković.
„Nezaposlen“
Žena sa dvoje dece iz Švajcarske, razvedena od Srbina, pokušala je preko Međunarodne socijalne službe da izdejstvuje od svog bivšeg muža izdržavanje za decu.
– Muž se vratio u Srbiju, pa ga je najpre trebalo pronaći. Potom su moje kolege iz švajcarske podružnice MSS-a tražile da se dostavi izveštaj o njegovim prihodima da bi se pokrenuo sudski postupak i odredila visina alimentacije. Uz pomoć centra za socijalni rad ustanovio sam da se taj čovek u Srbiji vodi kao nezaposlen. Ipak, taj čovek je radio, ali „na crno“ i dobro zarađivao. Nisam imao kud, Švajcarcima sam poslao zvaničan izveštaj da je bivši muž njihove državljanke bez posla. Oni su odustali od zahteva za alimentacijom i u pismu još poželeli tom čoveku da se što pre zaposli! – priča Vitomir Stojaković.
LJudi iz dijaspore koji žele da ostvare neko socijalno pravo u Srbiji, ili su žitelji Srbije, a pokušavaju da pronađu neku blisku osobu ili dokument u inostranstvu, najčešće se obraćaju ambasadama i konzulatima, a u matici resornim ministarstvima, opštinama i centrima za socijalni rad. Malo je poznato da će te državne službe često proslediti zahtev za pomoć jednoj nevladinoj organizaciji koja se skoro ceo vek bavi upravo time da pronađe pravu adresu za rešenje nevolja ljudi iz dve države. Međunarodna socijalna služba (International social service) osnovana je još 1921. godine u Ženevi, gde joj je i sedište. Danas radi u kancelarijama u 167 zemalja sveta, a u Srbiji ima samo korespondenta Vitomira Stojakovića. NJemu se već više od dve decenije obraćaju ljudi sa svih meridijana s najraznovrsnijim zahtevima – od pribavljanja krštenice ili venčanog lista iz Srbije, do pomoći u rešavanju pravih ljudskih drama. Pronalaze se roditelji i deca, zaboravljene rodbinske veze, a posle ratova u SFRJ spajaju se porodice. Neretko sagovornik „Vesti“ posreduje i u pronalaženju otetih mališana ili u rešavanju sudbine zlostavljane dece sa obe strane srpske granice. U pomoć zovu i strane vlasti, kada im na sto stigne „sumnjivi slučaj“ iz Srbije koji ne mogu da reše putem diplomatije i međudržavne saradnje.
Dijagnoza kao viza
Srpski korespondent u Međunarodnoj socijalnoj službi mora da se snalazi kako bi pomogao ljudima koji ni sami ne znaju odakle da krenu u potragu za rešenjem svog „međudržavnog“ problema.
– Iz Holandije mi je se nedavno pismom obratila izbeglička porodica rodom iz Prijedora s molbom da jednoj kćeri pomognem da ode u Holandiju, prema pravu na spajanje porodice. Međutim, kći, koja se pojavila kod mene sa majkom, imala je tako nezgodan karakter da je se plašila i socijalna radnica kojoj su se takođe obratile. Pošto nisam odmah znao ko bi mogao da reši problem, ćerka se izvikala na majku jer ju je „dovela kod ljudi koji nisu nadležni“. Ja sam joj ponudio da bira da li će sama da traži ko jeste ili će to da prepusti meni. Potom sam zatražio od Zavoda za mentalno zdravlje u Beogradu potvrdu da ćerka nije u stanju da se stara sama o sebi i da mora da ode porodici koja je u Holandiji. To je bilo dovoljno holandskim vlastima da joj dozvole boravak – ističe Vitomir Stojaković.
