čuveni ski-centar Brezovica u srpskoj enklavi Štrpce na Kosmetu danas je samo ostatak onog sjaja i lepote kojim je nekada svake sezone privlačio na desetine hiljada turista. Tih dana ugostitelji bi zadovoljno trljali ruke i u ovo doba godine, jer su šume, reke, potoci, osvežavajući i čist planinski dah neodoljivi i u letnjoj sezoni. Sada je, međutim, sve propalo pa čak ni pristupačne cene nisu dovoljan mamac za goste.
Nekadašnji hotel „Breza“, na samom ulasku u kompleks, sedište je Kfora. Potencijalnog gosta tako već na prvom koraku umesto uslužnih ugostitelja dočekuje bodljikava žica, zidovi od vreća peska i parking prepun vojnih vozila.
Nedaleko od njega nalazi se hotel „Narcis“. Nekada je bio najlepši i najpopularniji na planini. I leti i zimi sobe su bile pune. Ali, rat je drastično promenio stvari, pa je danas sopstveni eho, najjači glas koji se čuje u ogromnom hotelu. Sobe jesu očuvane i čiste, izlasci i zalasci sunca sa terasa hotela su prelepi, ali je teško zamisliti da bineki inostrani turistički vodič uvrstio „Narcis“ u spisak atraktivnih destinacija u ovom delu planete. činjenica da svaki turista na putu do ski-centra Brezovica stavlja život na kocku mogla bi privući samo okorele avanturiste.
Veliki potencijal
Ugostitelji na Brezovici kažu da njihov kraj ima veliki potencijal za turizam.
– Priroda je gotovo netaknuta. čisti su potoci, čist je vazduh. Savršeno mesto za odmor. Naše beskrajne šume i reke su stvorene za lov i ribolov – objašnjava ugostitelj Orli Jovanović. On dodaje da žičara na Brezovici može da usluži oko 10.000 gostiju za sat vremena, a da odavno ne radi punim kapacitetom.
Jovica Budirić (50), veći deo životnog veka radi u „Narcisu“. Danas je upravnik hotela i kaže da teškom mukom uspeva da ga održi u životu. U tom objektu zvanično je zaposleno 250 ljudi, a tek nekoliko njih stalno dolazi na posao. Na Jovici je da ih motiviše na rad, čak i kada platu ne prime po pet meseci.
– Sa parama koje zaradimo jedva uspevamo da pokrijemo troškove. Nadamo se biće bolje i mi ćemo raditi kao nekada. LJudi sada ne dolaze zbog ove političke situacije. Bilo je i priča da će objekat prodati, ali teško da bi ga neko i kupio kada ne može da obezbedi goste – objašnjava Budirić.
On kaže da u hotelu uglavnom gostuju kosmetski Albanci i ljudi koji organizovano tu dolaze na neki seminar. Putnika namernika davno nije bilo.
„Mala brvnara“ je jedan od najlepših restorana u kraju. Svojevremeno, nijedna turistička grupa nije došla na Brezovicu, a da nije tu zastala. Kraj objekta teče potok, a bašta je tako konstruisana da gosti bukvalno sede tik iznad vode. Međutim, i ona je godinama poluprazna.
Cvetko Trifunović (48) je na Brezovici od rođenja. Kao ugostitelj koji vodi taj restoran seća se boljih dana kada su gosti uvek tražili stolicu viška, a specijalitet kraja šarsko jagnje non-stop se okretalo na ražnju.
– E, kako je nekad bilo! Sada je mnogo teško za poslovanje, ali moraš nešto da radiš. Lokalnih gostiju je malo, pa nam uglavnom dolaze Albanci i stranci – kaže Trifunović.
Zanimljivo je da ugostitelji centra Brezovica danas više vole letnju, topliju, nego zimsku sezonu. Naravno, problem je struja koje u proseku ima dva sata dnevno, pa je daleko jeftinije koristiti alternativne izvore samo za spremanje hrane nego za grejanje.
Od Beograda 400 km
„Ineks“ ski-centar Brezovica udaljen je samo 60 kilometara od aerodroma u Skoplju, 303 kilometra iz Soluna, 355 km od Sofije i 400 km od Beograda. Ugostiteljski kompleks je počeo da se razvija pre 52 godine, a hotel „Narcis“ sagrađen je 1983. Vodi se kao hotel „A“ kategorije, polupansion sa noćenjem u jednokrevetnoj sobi košta 20, a pun pansion 25 evra.
– U ovakvim uslovima je nemoguće organizovati bilo kakav biznis. Koliko puta se dogodi da taman kreneš nešto da radiš, a ono nestane struje – dodaje Trifunović.
Možda jedini lokal koji danas pristojno posluje na Brezovici je restoran-motel „Rok“. Vlasnik Orli Jovanović ne krije da su mu glavne mušterije Albanci i da sa njima ima dobre komšijske odnose. Iskustvo sa biznisom stekao je još od mladih dana radeći u očevoj pekari.
– Polupansion je kod mene po dogovoru, ali recimo da košta oko deset evra. Dolaze mi gosti čak iz Tirane i mogu reći da sa njima lepo sarađujem. Međutim, zameram opštini koja bi trebalo da nam pomogne, otvori turistički biro i promoviše naše kapacitete ne bi li više ljudi saznalo za nas i došlo – kaže on.
On smatra i da je budućnost turističkog kompleksa u privatnom sektoru koji danas raspolaže sa 300 do 400 ležajeva.
Od 1999. godine svaki Srbin koji živi na Kosmetu ujutru se budi sa pitanjem: hoću li živ dočekati kraj dana? Sedam godina je prošlo, a Srbi saterani u svoje male enklave došli su do tačke u kojoj to pitanje polako prestaje da ima smisla. Opstanak im je ugrožen sa više strana. Nema posla, preživljava se od socijalne pomoći, pa se Srbin pita hoće li sutra imati nešto da pojede?
U opštini Štrpce, u kojoj 70 odsto stanovništa čine Srbi, sva privreda je manje- više stala. Pre svega turizam, od koga bi, da je neko drugo vreme, cela opština mogla da živi bez problema. Od zelenih pejzaža koji prate 60 kilometara puta od Prištine do skijaškog centra Brezovica na Šari zastaje dah, ali strah od međuetničkih sukoba i napada Albanaca na autobuse i mnoge danas odvraća da posete taj turistički kompleks opštine Štrpce.
