Od detinjstva u Brezovicama do dugogodišnje profesorske karijere u Valjevu, mr Andrija Tošić ostavio je dubok trag kao pedagog, stručnjak, autor mnogih dela i čovek koji je generacijama prenosio znanje, dobrotu i posvećenost.
Reklama
U vremenu kada se istinska posvećenost retko sreće, priča o mr Andriji Tošiću stoji kao snažan dokaz da se od skromnih početaka, uz rad, istrajnost i karakter, može izgraditi život koji ostavlja dubok trag u zajednici. Njegovo ime danas se sa poštovanjem vezuje za obrazovanje, kolegijalnost, stručnost i ljudsku toplinu, a njegova životna i profesionalna priča svedoči o čoveku koji je ostao veran sebi, svojim korenima i vrednostima u koje je verovao od detinjstva.
Mr Andrija Tošić rođen je 19. avgusta 1955. godine u selu Brezovice, podno povlenskih planina, u seljačkoj porodici Dobrisava-Dobrosava i Cvete-Đuke, kao drugo dete. Rođenje na dan svetog mučenika Andreja Stratilata, po julijanskom kalendaru, njemu je oduvek imalo posebno simboličko značenje. Detinjstvo mu je, međutim, obeležila rana smrt majke 1961. godine, kada je imao svega pet i po godina, pa su brigu o njemu preuzeli baba Natalija i deda Sreten, a kasnije i maćeha Slavka. U nemerljivoj ljubavi, skromnosti i hrišćanskom vaspitanju koje je ponosno nosio kroz život, Andrija je odrastao uz jutarnju i večernju molitvu, gusle i epsku pesmu, u domu u kojem se učilo da se nikome ne čini zlo i da se čovek meri po dobroti, a ne po imetku.
Foto:arhiva A. Tošić
Njegovo detinjstvo, kao i detinjstvo većine seoske dece tog vremena, bilo je teško i radno. Već sa nepunih šest godina čuvao je ovce, donosio vodu koscima, sakupljao seno, brao maline i obavljao druge poslove na selu. Upravo tada stekao je one prve, najvažnije životne navike — rad, odgovornost i istrajnost — koje će kasnije postati temelj njegovog celokupnog puta. Osnovnu četvororazrednu školu Zdravko Jovanović završio je kao đak pešak, svakodnevno prelazeći pet kilometara do škole, što i danas zvuči kao slika jednog vremena, ali i kao prva velika lekcija o upornosti.
Posebno mesto u njegovom sećanju zauzima i osnovna škola, gde je, još kao dečak, upoznao Veru Krstić iz susednog sela Tubravić. Ta mala, draga i simpatična devojčica, koja je svojim damskim izgledom odudarala od ostalih seoskih devojčica, kasnije je postala njegova životna saputnica i aktuelna supruga Vera-Verica. Taj susret iz školskih dana, skriven u jednostavnosti jednog detinjstva, kasnije je prerastao u trajnu vezu koja je obeležila njegov život.
Nastavak obrazovanja vodio ga je kroz Valjevo, gde je završio i školu za kvalifikovane radnike, metalski smer, kao metalostrugar, a potom i Fakultet narodne odbrane u Beogradu, gde je pripadao prvoj generaciji studenata tog usmerenja. Kasnije je završio i magistarske studije na Fakultetu narodne odbrane Univerziteta u Beogradu, odbranivši rad na temu „Uzroci i posledice hemijskih katastrofa kao oblik specijalnog rata”. U njegovom obrazovnom putu jasno se vidi čovek koji nije prestajao da uči, čak ni kada je trebalo krenuti iznova i prilagođavati se novim vremenima. Upravo zato što je njegov dotadašnji predmetni okvir vremenom ukinut, a život ga je vodio ka novim izazovima, Tošić se sa istom odgovornošću i ozbiljnošću okrenuo informatici. U zrelim godinama prihvatio je novu oblast kao izazov, ali i kao potrebu savremenog obrazovanja, pa je samostalno i predano savladao znanja iz informacionih tehnologija i uspešno ih prenosio studentima. To nije bio samo profesionalni zaokret, već još jedna potvrda njegove spremnosti da uči, raste i ostane u koraku sa vremenom.
Surpuga Vera je životna saputnica i osoba koja je od prvog susreta bila o ostala prava, prava i jedina ljubav
Foto: arhiva A. Tošić
Profesionalni vek proveo je u obrazovanju, od prvih dana kao profesor Odbrane i zaštite u Valjevskoj gimnaziji, a zatim kao asistent, predavač i viši predavač na predmetima iz oblasti ONO i DSZ, a kasnije i iz informatike i informacionih sistema. Kada su se stari predmeti ukidali, Tošić je pokazao retku hrabrost i intelektualnu širinu: u zrelim godinama upustio se u potpuno novu oblast, savladao informatiku i informacionu tehnologiju i uspešno je prenosio studentima sve do odlaska u penziju 2020. godine. To nije bio samo profesionalni zaokret, već i snažna poruka da čovek koji želi da napreduje nikada nije gotov sa učenjem.
Posebnu pažnju zavređuje i njegov rad sa studentima, jer je bio mnogo više od predavača. Organizovao je sportske susrete, tribine, izlete, kulturno-zabavne programe i društveno koristan rad, a kroz sve to gradio je odnos poverenja i bliskosti sa generacijama mladih. Njegov doprinos ustanovi nije ostao neprimećen: bio je član brojnih tela škole, dugogodišnji predsednik Sindikata, član komisija za kvalitet, plan integriteta i sporne slučajeve, ali i čovek koji je najzaslužniji za priznanja koja je škola dobijala za razvoj informatičke obuke i primenu evropskih standarda. Pored svega toga, kao autor i koautor objavio je mnoga dela i stručne radove, čime je dodatno potvrdio svoju predanost znanju, istraživanju i stručnoj javnosti. Ipak, iza svih funkcija i priznanja ostaje utisak o čoveku koji je uvek bio spreman da pomogne, da objasni, da ohrabri i da ostane svoj.
U kolektivnom sećanju posebno je ostao i kao omiljeni profesor i kolega, što je na svečanom ispraćaju u penziju potvrdio i njegov bivši student dr Mlađen Vićentić, naglasivši da je Tošić tokom četrdeset godina rada ostavio neizbrisiv trag — ne samo kao stručnjak, već i kao čovek. Upravo tu leži suština njegove priče: u spoju znanja i dobrote, discipline i topline, strogosti i razumevanja. U vremenu koje često brzo zaboravlja vredne ljude, mr Andrija Tošić ostaje primer tihog, ali trajnog trajanja.
Danas, kada iza sebe ima decenije rada, uspeha, pohvala i zahvalnosti, Andrija Tošić sa posebnom toplinom govori o svojoj porodici. U srećnom je braku sa Verom-Vericom, koju smatra svojim osloncem i najvećom životnom podrškom, a ponosni su roditelji sinova Igora i Đorđa, kao i deda unucima Maksimu, Nataliji, Anastasiji, Pavlu, Doroteji, Magdaleni i Marti. U toj porodičnoj slici, jednako kao i u njegovoj profesionalnoj biografiji, vidi se ono najlepše: da su ljubav, rad i vera u ljude vrednosti koje ostaju.
Mr Andrija Tošić je, bez sumnje, jedan od onih ljudi čiji život nadilazi puku biografiju. To je priča o detetu sa sela koje je iz skromnosti ponelo snagu, iz škole znanje, iz života mudrost, a iz ljudi ono najbolje. I upravo zato njegova priča zaslužuje da bude ispričana svečano, emotivno i sa poštovanjem.
Izvor: Rasejanje.info
