Do sada je Srpska crkva imala Kancelariju za inostrane poslove u Vašingtonu i veliki novac je potrošen za stanarinu. Nedavno mi je sinula ideja – zašto Srbi ne bi mogli da kupe jednu zgradu u Vašingtonu i da je nazovemo Srpska kuća. Ta zgrada ne mora da bude nova, može da se prepravi, renovira. Treba da ima, pre svega, salu za održavanje sastanaka, neku malu biblioteku, prostor gde će se pokazivati najdragocenija srpska baština, pripremati srpska jela… Devojke i mladići, kelneri, da budu u srpskim narodnim nošnjama, ne samo šumadijskim, već u nošnjama iz svih srpskih krajeva. Ovu akciju smo nazvali „Hiljadu Srba po hiljadu dolara“. Naravno, ne mora to biti baš 1.000 dolara, može da bude i manje, ali će se u kući ugraditi ploča sa imenima donatora.
Ovako Slavko Panović, predsednik Srpske naodne odbrane u Americi, objašnjava svoju inicijativu za kupovinu zgrade koja bi poslužila za jačanje srpskog lobija u Vašingtonu, pokrenutu na nedavno održanom banketu Srpsko-američkog kongresa u Lensingu.
Smena generacija
Na Kongresu u Klivlendu raspravljali ste i o članstvu, posebno o aktivnostima mladih?
– To je bila jedna od glavnih tema na Kongresu. Sada imamo problem smene generacija. Starije generacije izumiru, a mlađe bi trebalo da se više uključuju u rad srpskih organizacija. Nekako ih više interesuju zabave i, jednostavno, više žele da se provode, a ne da rade.
Verovatno da su to poneli iz starog kraja. Međutim, ja znam sigurno da ova zemlja ne prašta nikom. Danas-sutra moraće da više misle svojom glavom. A kada počnu da misle svojom glavom, onda će malo da se okrenu našoj svetoj crkvi i rodoljubivim, patriotskim organizacijama. Jutros je Mesni odbor u Klivlendu upisao 15 novih članova, što je veoma pozitivno.
Panović je učestvovao u radu godišnjeg Kongresu mesnih odbora SNO za istočne države Amerike. To je bila prilika da završnog dana ovog skupa u Klivlendu razgovaramo o delovanju ove organizacije i njenim planovima. Pre svega, interesovalo nas je koliko se kriza, koja i dalje traje u otaxbini, utiče na dijasporu.
– Sva ta kriza u otaxbini prenosi se i na nas ovde, i zbog toga smo razjedinjeni. Kada je Mihajlo Pupin bio predsednik SNO, Srbija je bila kraljevina sa Karađorđevićima na prestolu. Srbija je tada znala šta je crno, a šta belo, šta je dobro, a šta loše za srpski narod. Sada, sve dok je ovakva politička situacija u otaxbini, mi smo ruglo sveta, i kao takvi – kako ćemo da lobiramo. Kako možemo mi da lobiramo, kada je grb Srbije danas u Skupštini sa petokrakom. Prošle godine bio sam u Beogradu i video isto i u sudu, a u novinskoj agenciji Tanjug kip Moše Pijade u prirodnoj veličini. Fudbalski timovi Partizan, Crvena zvezda… Ja ne kažem da treba da se zovu četnik, ali treba da nose jedno sportsko obeležje. Zato kažem – teško će nam biti da lobiramo, jer mora i država da se uključi. Danas smo razgovarali i o drugim problemima u srpskoj naciji. O problemima Srba u Republici Srpskoj, problemima proteranih Srba iz Hrvatske i sa Kosova. Zaključili smo da je problema zaista toliko da ne možemo stajati skrštenih ruku.
Krajem prošle godine osnovan je Srpsko-američki kongres, a Vi ste jedan od osnivača?
– Da, mi smo 15. novembra, kao što je poznato, osnovali na moj predlog Srpsko-američki kongres, i tu su ušle tri velike srpske organizacije. Dve najstarije, SNO i SNS, i Kongres srpskog ujedinjenja. Osnovan je kao permanentna, stalna institucija, sa ciljem da brani srpstvo i veru pravoslavnu, da zastupa srpske interese na ovom kontinentu i da se zajednički pojavljujemo pred američkim vlastima, a ne pojedinačno… Po pitanju organizovanja, naše su ambicije da se sve srpske organizacije u Americi uključe. Pozvaćemo ih, naravno, prema članstvu i vrednosti… Ne treba da se plaše jer to nije organizacija, već institucija, samo za nastup pred američkim vlastima. Svaka organizacija zadržava svoj identitet i radi po svom programu. Niko neće imati pravo da manipuliše, niti neko ekskluzivno pravo veće od onih drugih koji budu kasnije prilazili.
