MOJ STRIC PATRIJARH PAVLE

U ovom mesecu navršilo se 36 godina kako je Nada Knežević (69) došla na rad u Nemačku. Životni put iz rodnih Kućinaca, kod Donjeg Miholjca u Hrvatskoj, vodio je do sela Budimci kod Našica, gde se udala, pa do Hamburga i Minhena, gde danas živi kao penzioner. Iako je provela veći deo života daleko od ognjišta i zavičaja, najverovatnije će u Nemačkoj ostati i kao penzioner.

Život pun izazova, teškoća i neizvesnosti dovede često čoveka pred dilemu – šta i kako dalje? Za Nadu Knežević su reči patrijarha Pavla, čija je bratanica (kćerka patrijarhovog rođenog brata Dušana Stojčevića) – “vodilja”.
– Kad mi je teško, ili kad se dvoumim, uvek se setim kako me savetovao moj stric čiko, kako zovem patrijarha Pavla. A rekao mi je: “Nado moja, ne žuri se, vrijeme će donijeti svoje.” I zaista je tako. NJegove reči su mi često u mislima i uz njih mnogo lakše savladavam probleme svakodnevnog samačkog života – kaže Nada Knežević.
Ona rado govori o susretima sa svojim čikom, pa tako ističe da se naLazarevu subotu, njihovu porodičnu slavu, okupe iz familije oni koji su blizu ili dođu izdaleka.

Pred TV kamerama

– Beogradska TV je snimala jednu emisiju o patrijarhu i dolazili su u Beli Manastir, gde je tada živela moja majka. Razgovarali su s njom, pregledali porodične slike i zatražili i od mene da nešto kažem. Ali, ja sam dosta emotivna i od plača nisam mogla mnogo da im kažem. Posetili su i moje i čikino rodno selo Kućance, srušenu pravoslavnu crkvu i razgovarali s njim o njegovim roditeljima, detinjstvu i životu – priseća se Nada.

– Kad čiko na takvim našim okupljanjima vidi da nas je sve manje, tihim glasom mi kaže: “Nado, malo nas je ostalo.” Prošle godine na Lazarevu subotu čiko je bio u bolnici zbog opekotina, pa smo ga samo nakratko videli, ali smo pretprošle godine bili zajedno na slavi u Beogradu kod kćerke moje pokojne sestre čija deca čiku zovu Deda Paja. Ove godine nameravam da za Uskrs idem u Beograd i da vidim čiku – kaže Nada Knežević.

– Ovih dana pripremam jedan mali paket za čiku. Biće tu jedno pismo, nekoliko pari čarapa koje on najviše voli. Iako mu mnogi nude razne stvari i garderobu, on ništa neće da uzme od drugih. Uvek kaže: “Ima drugih kojim je to možda potrebnije!” Ali, ovo što znam da voli i hoće, to šaljem ovih dana – otkriva nam Nada sadržaj paketa.
O svojim životnim planovima Nada Knežević, pomalo nesigurno, kaže da ako reši da se negde vrati – odredište bi moglo da bude Novi Sad, gde ima rođake.

– Najradije bih kupila stan, ili bih sebi obezbedila mesto u nekom domu za stare. Odatle bih mogla da odlazim kud želim, ali bih imala stalno mesto gde mogu da se uvek vratim – poverava nam Nada.

Nekada je budućnost Nadi Knežević izgledala mnogo drugačije. Mukom zarađeni novac uložila je u kupovinu stana u Osijeku koji je posle izbijanja rata uspela da proda. Potom je gradila kuću u Belom Manastiru, gde je planirala da otvori poslovni prostor. I to, kao i sve drugo, prekinuo je rat, pa ona danas razmišlja da proda kuću u kojoj niko ne živi.
Nada nema dece, muž joj nije živ i svu svoju pažnju i ljubav posvetila je drugima, u prvom redu bratu koji živi u Hamburgu i njegovoj deci, kao i sestrinoj deci u Beogradu, ali i staroj majci koja je u jednom domu za stare u Belišću. Kako je u godinama kad mora da se misli i na sebe, Nada je “primetila” da joj je život protekao u radu, zarađivanju, deljenju i poklanjanju, u gradnji i sticanju. Za uživanje i neko lično zadovoljstvo nije bilo mesta, ni vremena. Sada kada je došla u životno doba kada bi i o njoj trebalo da brine neko odjednom se našla sama na “poljani”.

U istom stanu 32 godine

– Promenila sam nekoliko poslova, radila u fabrikama, bolnici, kuhinji, čistila i stekla poverenje ljudi kod kojih sam bila. Najduže sam ostala u stanu u Minhenu gde sam živela 32 godine i kada sam rešila da tražim jeftiniji apartman, dobila sam ponudu od vlasnice stana da ostanem koliko želim. Ipak, posle operacije kičme više nisam mogla da se penjem uz stepenice, ali ni da radim, pa sam se odselila – kaže Nada Knežević.