I pored ovoliko godina koliko je prošlo od raspada SFRJ mnogo je više pozitivnih stvari koje se mogu pripisati tom vremenu. Kod naroda se vidi da to što govore dolazi iz srca. Nedavno sam bio u Bosni. Celokupno osoblje hotela se sakupilo da me vidi i pozdravi kada siđem. Žena mi prilazi, pruža ruku i plače govoreći: „NJemu nisam mogla da pružim ruku, ali želim bar nekome od njegove rodbine.“ U Banjaluci mi prilazi čovek i pita: Da niste možda vi onaj za koga ja mislim da jeste? I ponavlja se ista priča – veli Joška i nastavlja:
– Toliko ljudi se seća tog vremena i iskreno pati. Ipak, najvažnije je da sve više mladih shvata kako se živelo u to vreme. Nedavno sam bio u Sloveniji na predstavi „Kako smo voleli Tita“. Više od polovine publike su bili mladi koji su rođeni posle smrti moga dede. Danas decu ne moraju da ubeđuju da je to bilo pravo vreme. Dovoljno je da čuju roditelje kako se svađaju zbog nemaštine. Ne mogu da im obezbede ovo ili ono. Na pitanje kako ste vi imali sve to dobijaju odgovor – bilo je drugo vreme. I onda im objasne. Znači ne treba ih više ubeđivati jer su sami svesni kolika je razlika.
Haos na „Rebru“
U danima pred Titovu smrt, na klinici „Rebro“, u LJubljani, vladao je haos. U bolničkom bifeu sedeli su razni funkcioneri i planirali ko će na koje mesto kada Stari umre. Stranim medijskim kućama se za novac javljalo šta se dešava. Stranci su bili bolje obavešteni od naše javnosti.
Posle dedine smrti rešili smo da ne dajemo izjave za medije. Međutim kada su počeli napadi na njega od strane nekih institucija a oni koji su bili uz njega su ćutali, rešili smo da progovorimo.
– Danas se svuda, od Slovenije pa do Makedonije, više ne živi kako se nekada živelo. Sve što je napravljeno, sagrađeno, podignuto je u ono doba. Od autoputa, zgrada, pa do Novog Beograda. Sada se samo popravlja ono što je već postojalo. Ne znam kako neko uopšte može da se pomiri s tim da one Jugoslavije više nema – sentimentalan je Titov unuk.
– Imao sam razgovore sa raznim protivnicima tog vremena. I svakom nudim da ukrstimo argumente. Da sednemo za sto i da na belom papiru pišemo, ja dobre strane tog vremena on loše. Probali su. Stigli su svega do broja šest, a ja do trideset.
– Bilo je i loših stvari – priznaje Titov unuk. – Po meni nije bilo dobro što je partijska pripadnost bila obavezna da bi se bilo na funkciji. Ali to je sad još više prisutno. Po tome ovi su sada veći komunisti nego što su oni bili. Može se reći da su rigorozniji.
– I pored svega što nije valjalo u to vreme ono što je valjalo bilo je bolje nego danas.
– Leku Rankovića smatram pravim prijateljem porodice. Sa dedom je bio kum, mnogo toga je znao, ali ni za jedne novine nije dao bilo kakvu izjavu.
Sa nama do kraja
Posebno se sećam jednog događaja kada je Stari već bio u LJubljani na lečenju. Ja sam 1979. godine imao tešku saobraćajnu nesreću, karabin mi je bio u kolima i polomio se. Otišao sam da ga obiđem i upitao ga da li bi mi dao jedan karabin. Interesovalo ga šta se dogodilo sa mojim i ja sam mu objasnio kako je pukao: „Nema problema, taj ćeš da mi doneseš, popravićemo ga i dati u muzej, a ti ćeš dobiti drugi“, rekao mi je.
Ali, to je već bilo vreme kada je bio bolestan i kada mu je urađena prva operacija na nozi. čim sam se vratio odmah su me pozvali. Ušao sam, a on je izvadio karabin i rekao mi: „Ovo sam ti obećao, nemoj da misliš da sam zaboravio“. Mislio je o nama do svog poslednjeg trenutka. Ali, čovek ne može da živi večno – kaže Joška.
U njegovu krivicu deda je sumnjao do kraja života. O tome smo često pričali. Ali posle navodno ,,nepobitnih dokaza“ deda nije imao kud. U prave prijatelje ubrajao je i Veljka Zekovića, Rodoljuba čolakovića, Žarka Veselinova. Sve su to stari revolucionari i prijatelji još pre 1941 godine. Blizak mu je bio i Miroslav Krleža.
– Posebno me pogađaju razne priče o Titovom mentalnom stanju. Do poslednjeg dana on je bio čovek bistrog uma. Nikola LJubičić je posle njegove smrti pričao da je pod stare dane bio senilan. To me je baš iznenadilo i naljutilo. Sećam se da sam bio sa dedom, tim istim Nikolom LJubičićem i drugim funkcionerima u Mitrovcu na Tari. Deda nam je sa terase pokazao kuću u kojoj se krio za vreme rata i iz koje je jedva uspeo da umakne četnicima. Sećao se svih detalja. čak i imena žene i njenog sina kod kojih se krio.
