U drugom delu ekskluzivnog intervjua za medijski portal Rasejanje.info, mitropolit Grigorije govori o posećenosti crkava, pitanju jezika u bogosluženju i stanju hramova u Nemačkoj. Njegova poruka je jasna: Crkva nije samo „parče neba”, već i „parče otadžbine” gde Srbi dolaze da čuju svoj jezik i nađu duhovni mir u teškim vremenima. Mitropolit objašnjava da se 98 procenta liturgija i propovedi odvija na srpskom jeziku, ali ističe i izazove sa očuvanjem jezika kod mlađih generacija. Ovaj deo intervjua donosi i vest o osvećenju obnovljenog Manastira Uspenja Presvete Bogorodice u Himelstiru 3. oktobra 2026. godine, koji će postati važno mesto za naš narod i prilika da se predstavimo drugim narodima u Nemačkoj.
Reklama
Da li ste zadovoljni posećenošću crkava među našim ljudima ovde?
– Da. Moj utisak je pozitivan. I mislim da dobru posetu ne treba vezivati za bilo koga od nas pojedinačno. Prosto, ljudi su došli u Nemačku i njima Crkva nije samo „parče neba”, kako mi volimo da kažemo, nego i parče otadžbine. Oni tu vole da čuju svoj jezik, da porazgovaraju s nekim, da se upoznaju i da se susretnu. Mnogo je razloga zbog kojih ljudi dolaze u Crkvu.
Ono što je zanimljivo u novije vreme jeste da i mladi, potomci prve i druge generacije, kao i oni koji sada dolaze iz Srbije, sve češće postavljaju sebi duhovna pitanja. A kada čovek postavlja duhovna pitanja, onda traži i odgovore.
Celi svet se trenutno nalazi, rekao bih, u dramatičnoj situaciji. Događaju se strašne stvari, ljudi su u strahu. A kada su ljudi u strahu, oni traže mesto gde bi taj strah mogao da se ublaži, gde mogu da dođu do duhovnog i duševnog mira. Crkva može da bude to mesto.
Susret sa vernicima u Karlsureu
Foto: CO Karlsrue
Za mnoge crkva i jeste to mesto, ali kako se svet menja i otvara, pa i mi sami u Nemačkoj i naša crkva, često čujemo od predstavnika starijih generacija, onih koji su ovde i temelje SPC postavljali, da im smeta što su liturgije i na nemačkom jeziku i što malo ima srpskog jezika.
– Mi u ogromnoj većini služimo na srpskom jeziku. Bilo je i nekih pokušaja da se ponegde služi na nemačkom. Imamo, na primer, jednog nemačkog sveštenika koji služi u Limburgu, u jednoj maloj zajednici, na nemačkom jeziku. U nekim gradovima postoje nekoliko puta mesečno liturgije na nemačkom za ljude koji ne znaju srpski – čini mi se u Minhenu, Štutgartu, Berlinu i još ponegde.
Ali u najvećoj meri, rekao bih oko devedeset osam posto, i bogosluženje i propovedi su na srpskom jeziku. I mi smo „lutali” u vezi s tim pitanjem, tražili najbolje rešenje, ali smo na kraju shvatili da narod koji dolazi u Crkvu upravo želi da čuje svoj jezik i da razume šta se govori.
Zato mi služimo na srpskom, čitamo molitve i propovedamo na srpskom. Pored srpskog, mestimično eventualno dodamo poneku molitvu ili čitanje iz Svetog Pisma dodatno i na nemačkom. Crkvenoslovenskog gotovo nigde više nema, osim u simboličnoj meri i, svakako, u pojanju.
Naravno, pitanje jezika je i pitanje budućnosti. Koliko će omladina rođena ovde u kući imati nemački kao prvi jezik, koliko će naučiti srpski – to ostaje otvoreno. Imali smo čak slučajeve da ljudi čija deca najslabije govore ili uopšte ne govore srpski prigovaraju kada se nešto pročita na nemačkom, recimo „Oče naš“. Ponekad ljudi misle da je neko drugi dužan da njihovu decu nauči i vaspita.
Ali činjenica je da narod koji dolazi u Crkvu u najvećoj meri hoće liturgiju na srpskom.
S druge strane, postoji jedan ozbiljan broj ljudi koji se osećaju ugroženo zato što nema dovoljno nemačkog, odnosno zato što osećaju da gube svoju decu. To su možda najstariji koji su ovde došli, ili deca njihove dece koja zaista više ne znaju ili vrlo slabo znaju srpski. Nije ih još uvek veliki broj, ali su za nas veoma značajni i moramo voditi brigu i o njima.
Treća stvar je interesovanje drugih ljudi – bilo da su došli sa Istoka, bilo da su rođeni u Nemačkoj – za Pravoslavnu crkvu. Prema njima je nezgodno biti arogantan po pitanju jezika. Ako već dolaze u Crkvu, ne možemo ignorisati njihovo prisustvo. Dobro je da imamo osećaja za njih i da pokušamo da i oni razumeju ono što se događa.
Sa jedne od svetih arhijerskih službi u Frankfurtu
Foto: CO Frankfurt
Da li ste zadovoljni brojem hramova u Nemačkoj ili smatrate da nam treba još?
– Mi Srbi volimo da imamo svoj hram, i to u našem arhitektonskom stilu. Ljudi zaista čeznu da imaju svoj hram, svoje mesto, da ne razmišljaju hoće li ih neko odatle pomeriti. Na mnogim mestima se to ostvarilo ili se ostvaruje.
Ali imamo i gradove u kojima trenutno postoji ogroman priliv ljudi. Ne znamo dokle će ti ljudi tu biti i to izaziva veliku dilemu. U Minhenu je, na primer, svake nedelje crkva prepuna, a služi se na dva mesta. Jednom mi je neko rekao: „Nećemo valjda do veka ići u crkvu tako da pola nas kisne napolju”. I čovek mora da razmišlja i o tim stvarima, te u tom kontekstu i o gradnji ili kupovini dodatnih hramova. Dobro je što su hramovi koje već imamo lepi, prijatni i što se uređuju.
Ako Bog da, trećeg oktobra osvećujemo manastir Himelstir, koji je obnovljen. Obnovio ga je jedan čovek, Srbin, rođen ovde, čiji su roditelji došli da rade u Nemačku. Jedno vreme je živeo u otadžbini, pa se vratio, započeo posao i zajedno sa svojom porodicom i firmama uložio ogroman novac.
Taj manastir je kupljen u vreme vladike Lavrentija, na jedan neobičan način, kada smo bili mnogo manja zajednica nego danas. U međuvremenu su ga ljudi održavali i popravljali koliko su mogli, što nije bilo lako. A sada se pojavio taj čovek, kao dar s neba, i potpuno ga obnovio.
Obnova i otvaranje i za druge!
Taj manastir bi mogao biti jedno veoma važno mesto za naš narod, za naše samorazumevanje, ali i to da nas drugi bolje razumeju. Jedan prota mi je rekao, i čini mi se da je u pravu, da nas ovde ima mnogo, prisutni smo, dobri smo građani, ali nismo dovoljno vidljivi.
Zato pomišljam da bi taj manastir i taj događaj mogli biti prilika da se okupimo i da se na lep način, kroz dva ili tri dana, uz kvalitetan i brižljivo odabran program, predstavimo drugim narodima, ponajviše domaćinima. Da pokažemo da postojimo, da nas ima mnogo, da nismo neuki, nego da smo ozbiljni, pametni i dobri ljudi.
Katolici, recimo, imaju svoje dane crkve (Kirchentage), okupljanja u jednom gradu, sa raznim programima, gde ljudi vide da Crkva postoji i da se bavi različitim stvarima. To nije loše ni za nas. Bio sam na jednom takvom događaju u Štutgartu. Mi smo imali svoj deo programa i pokazivali kako se lomi slavski kolač. Bilo je veoma zanimljivo i lepo, i to je bilo zapaženo.
Mislim da imamo mnogo prilika koje treba da iskoristimo. Moje životno iskustvo uči me da je veoma nezgodno kada imaš priliku, a ne iskoristiš je. Teže je to nego kada priliku uopšte nisi ni imao. U tom smislu, pred nama je velika odgovornost. Niko više ne sumnja da ovde imamo potencijal. Sada taj potencijal treba razviti i pokazati – i pred ljudima ovde, i pred ljudima u Srbiji i u drugim našim krajevima.
Sutra: Srbi i Nemci – odnosi, propaganda i registracija SPC
Izvor: Rasejanje.info /Katarina Krstić-Tadić
