Miodrag Pavlović — Antologija srpskog pesništva

*

ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA

Predgovor

1.
Srpska pesma traje od pre pamtiveka. Pevana, ne i beležena, do nas nije dospela kao zapisan tekst. Ali ne može se reći da o njoj ne znamo ništa. Izvesni motivi u našim obrednim i mitološkim narodnim pesmama imaju svoje poreklo u dalekoj prošlosti našeg jezika. I ono što se govori o nekim junacima naše epske usmene tradicije, potiče sigurno od junačkih pesama nastalih pre nemanjićke starine.

Razlika između obrednih, mitskih narodnih pesama, i onih junačkih već je uočena. Ta razlika nije formalna ni metrička, ona je u poreklu i duhu; kao da stiže iz dveju različitih stvarnosti. Obredna ili mitska, peva se uz određene prilike, ona je obavezna u tim časovima i peva se kolektivno, bez isticanja pojedinačnog pevača. U našim, novijim vremenima nju po pravilu pevaju grupe žena, a njihovi starinski motivi se prenose uporno i onda kad se značenje tih motiva ne razume više dobro. Iako malo variraju, one se suštinski ne menjaju; mogu da opstanu, ili da se izgube.

Epska, junačka pesma mora da se prilagođava interesovanjima slušalaca, promenljiva je što se tiče imena, pa i opisa događaja, mada prenosi neke tipične situacije iz vremena kad su junaci takođe bili mitska ili polumitska bića. Ova pesma prenosi izvestan moral, da ne kažemo i usmene zakone ponašanja, koja su često viteški, neki put hrišćanski, a neki put uzori surovih osveta i nemilosrđa. Epska pesma mora biti zanimljiva i razumljiva, dok mitskoj pesmi zagonetnost ne smeta. Epske su pesme ponekad poučne, ili pokušavaju da budu mesto na kojem se pamti istorija naroda, spisak manastira i crkava, kao i znamenitih ljudi u prošlosti. Iako nije “pevana istorija narodna”, ona u pretežno fiktivnoj istoriji uspeva da nađe rado slušane sižee svog pevanja.

Po mitovima su najstarije naše pesme koje govore o svadbama nebeskih ela. Na njih treba biti ponosan, jer većina naroda čija je drevna poezija zapisana nema pesama sa motivima toliko drevnim. U Evropi samo Litvanci osim Srba imaju pesme slične starine. U staroj poeziji naći ćemo slične primere u sumersko-vavilonskoj tradiciji, i u starim indijskim pesmama – Vedama. Te svadbe nebeskih tela kazuju o drevnim religijama koje su još uspevale da vežu kosmičke ritmove i ljudske fenomene života, rađanja, godišnjih smena. Prisustvo nebeskih tela kao ličnosti u mitskim pesmama govori o vremenu kad antropomorfne predstave u umetnosti nisu bile pobedile. Verovatno su, dakle, poreklom i početkom iz ranog neolita, ili iz slične mentalne i društvene konstelacije.

Te su pesme, kod nas, iako himnično-svadbenog karaktera, ispevane sa velikom prirodnošću, slegnutošću. Taj ton je karakterističan za religijske inkantacije pre dolaska tzv. visokih religija, koje unose retorski ton, doživljaj uzvišenosti i emotivnu dramatiku (budizam, hrišćanstvo, islam). One deluju kao da su ispevane juče, i kao da su posledica neposrednog nadahnuća što dolazi od gledanja nebeskih tela. Međutim, motiv svadbe nebeskih tela ukazuje nedvosmisleno na prethodne religijske predstave: tim “svetim svadbama” obezbeđivala se snaga obnove kosmičkog i životnog ciklusa. Našim precima nikako nije izgledalo da je obnova prirode garantovana sama sobom: oni su osećali da za tu obnovu nešto sami moraju da učine, a uz to što su činili (obred, npr. svadbe), pevali su i pesme koje su sve osmišljavale pozivanjem na mitske sile.

Imena hrišćanskih svetitelja javljaju se po već uhodanom obrascu da zamene prethodna imena slovenskih bogova. Dvojeverje je bilo široko rasprostranjeno u našem narodu, od davnina. Nema dokaza, kao što su neki hteli da vide, da su Sloveni bili posebno skloni mesecu, i da su, sudeći po tome, duže održali običaj matrijarhata nego ostali indoevropski narodi. Sve ukazuje da su kod nas, kao i u akadsko-vavilonskoj tradiciji, i u Egiptu, sunce i mesec bili muški principi, ravnopravni, kao dva oka u glavi jednog većeg nebeskog božanstva. Oni su sa jednom ženom u sredini (Ištar ili Izis, ili neko drugi) zatvarali božansku trijadu koja je postala bitnom karakteristikom egipatske religije. To trojstvo se podrazumeva i u našem mitskom predanju, recimo, u pesmi Sunce i mesec prose devojku.

Čudne i mnogobrojne pesme o vilama ili koje vile pevaju, prikazuju ih u različitim ulogama. One nisu samo pratilice, ili mrzilice junaka, nego vode i svoj odvojeni život, prisvajaju decu, dižu gradove, gospodare srećom mladenaca, pa se javljaju i kao božanstva donjeg sveta, zavađaju svatove da bi od velikih pogibija dobile kosti za gradnju svojih zagrobnih kula. Može se pretpostaviti da je među Slovenima, a naročito kod Srba, postojalo pagansko, žensko sveštenstvo, koje je imalo svoje određene funkcije, i čiji se tragovi vide do u XIX vek. Stvaranje i dalja predavanja određenih “ženskih” pesama jeste onaj najjasniji trag koji je ta institucija paganskog sveštenstva za sobom ostavila. (O tome videti u našoj Antologiji lirske narodne poezije, Beograd, “Vuk Karadžić”, 1982.)

2.
Još pre no što se definitivno okreću vizantijskom vidu hrišćanstva, srpske oblasti, kao što je poznato, dobijaju pravo na upotrebu sopstvenog slovenskog jezika u crkvenom obredu, i sopstvenu azbuku, odnosno pismenost, sve zahvaljujući misionarima iz vizantijskih strana. Njihova misija je krupan događaj u istoriji evropskog srednjeg veka. Ipak su iskrsla i oko njega izvesna pitanja zanimljiva za kulturnu istoriju. Ta pitanja se tiču pre svega vizantijskih razloga za slanje takvih misija koje su nudile hrišćanstvo na negrčkim jezicima.

Kada se zna da je zapadna crkva bila uporna u širenju latinskog jezika kroz crkvenu organizaciju, i videla u tome zalogu svog jedinstva, drugačiji postupak Vizantije je utoliko osobeniji. Javile su se čak i hipoteze nekih slavista da je nuđenjem hrišćanstva na negrčkim jezicima Vizantija čuvala svoju kulturu, i stavljala jezičku barijeru između sebe i okolnih naroda koji su tek ulazili na svetskoistorijsku scenu. S pravom se postavljalo i pitanje ne bi li razvoj slovenske kulture u srednjem veku bio ubrzan boljim poznavanjem grčkog jezika, jezičkim prožimanjem sa mnogo starijom i razvijenijom kulturom i tradicijom Vizantije.

Žara i zanos sa kojim su Konstantin i Metodije i njihovi učenici sprovodili u delo svoj program svedoče o nečem višem no što bi bila samo vizantijska državno-crkvena politika i njeni praktični ciljevi. Njihova misija, osim što je širila veru kojoj su pripadali, predstavljala je i važan kulturni pokret i poduhvat, kojem su “slovenski apostoli” služili do kraja, i sa njim se potpuno izjednačili; za slovensku liturgiju i pismenost oni su se borili kao za stvar opštu, i svoju. Svoju, u smislu najdubljeg opredeljenja za nešto što im se činilo plemenitim i istorijski neminovnim, u isti mah.

Tako je jedan deo Slovena, i mi među njima, dobio pravo da ima verske obrede na svom jeziku, i pismenost kojom će se taj jezik beležiti. Kao da je jednom narodu i njegovoj kulturi jezik još jedared bio dat. Došlo je stvaranja književnosti na tadašnjoj srpskoj jezičkoj recenziji, započeti su književni, kreativni kontinuiteti od najvećeg značaja za određenje, opstajanje i razvijanje kulture jedne nacije koja je tada već postojala, a to je značilo uspon kulture na Balkanu i šire, među Slovenstvom i u Evropi.

Liturgijska poezija i, naročito, žitija svetih značajni su književni spomenici. Ali, u vezi sa svim tim, jedno pitanje, čini se, još nije bilo postavljeno. Gledajući spomenike pesništva, moramo se čuditi da ih tokom vekova nije bilo više. Ohrabreni upotrebom sopstvenog jezika, pomognuti postojanjem slovenske azbuke, naši u srednjem veku ostaju oslonjeni na vizantijske kanonske uzore i, osim žitija, sa kojima su uspeli da ostvare jednu specifičnu književnu formu, ne daju pisanjem dokaza o široj književnoj stvaralačkoj delatnosti (izuzima se prevođenje). I Vizantija i Zapad u srednjem veku znaju za književne tokove koji nisu usko vezani za potrebe crkve i dvora. U Vizantiji tinjaju oblici poezije zasnovani na antičkim uzorima. Na Zapadu se, na latinskom jeziku, već vrlo rano (IV vek, sv. Ambrozije Milanski i dr.) javljaju nove pesničke forme, i one bujaju do kasnog srednjeg veka. Oseća se poetsko stvaranje u novom ključu i stilu, nezavisno od liturgije i kanona. Kao da zapadni pisci stalno imaju u krajičku svesti stvaranje “novog slatkog stila” danteovskog i trubadurskog, bez obzira što pišu na jeziku učenom i propisanom.

Kod nas tog klijanja poezije novog stila, osim možda jednog izuzetka (D. Kantakuzin, Grk poreklom) nema, i tu smo, izgleda, sa ostalim Slovenima, koji primiše vizantijsko hrišćanstvo na sopstvenom jeziku i pismu, jednaki. Od početka je kod nas, možda se sme reći, bio naglasak na jeziku samom, a ne na stilu. Ta odrednica je ostala karakteristična za našu poeziju, pa i za književnost u širem smislu.

3.
Kao što je početak naše pisane književnosti u spisima Save Nemanjića, u njima je i početak naše pismene poezije. Delovi biografije koju je Sava sačinio svome ocu, i po svom ritmu, i po povišenom tonu kazivanja, i p osećajnoj podlozi, jesu poezija, i mi ih sa zadovoljstvom prihvatamo kao pesništvo u vremenu koje, osim liturgijskih stihova, drugo pisano pesništvo nije negovalo, ni isticalo. Smenjivanje i preplitanje pripovednog i proznog tona sa retorskim i pesničkim nalaze se i u drugim srednjovekovnim spisima, našim i stranim, a naročito u Bibliji, koja je i tako služila srednjovekovnim piscima za uzor, povod i ideal. Već je bilo rečeno, s pravom, da je Sava Nemanjić osećajan pisac (M. Kašanin), što može važiti, razume se, samo za njegovo Žitije sv. Simeuna, ne za njegove sastave iz oblasti crkvenog zakonodavstva. To Žitije, pored istorije i naracije koju sadrži, svedočanstvo je jedne emocije: Sava govori o Stefanu Nemanji, ne samo kao državniku, isposniku i mudrom starcu, nego kao o ocu, i reč otac se uporno provlači ne samo kroz ovo Žitije nego i kroz druge Savine spise, kroz Studenički tipik, i originalni deo Hilandarskog tipika, o Službi sv. Simeunu i da ne govorimo. Iako je u hrišćanstvu odnos otac-sin veoma važan, pominjanje i hvaljenje oca ovde nije bilo nikakva kanonska, ni doktrinarna obaveza. Stefan Prvovenčani, koji takođe piše izvanrednu biografiju Simeona – Nemanje, reč otac jedva da upotrebljava. Odnos otac-sin u Savinom spisu jeste istorija duboke ljubavi, prvo oca prema sinu, zatim i sina prema ocu, koja dobija dramske akcente starozavetnih razmera.

Koliko govori sa toplinom o ocu, toliko svesno govori i o dilemama sinovstva, nazivajući sebe u jednom trenutku i “zabludelim sinom”. Zaista, odlazak Stefana Nemanje u Svetu Goru, kod sina davno zamonašenog, njihov zajednički asketski podvig, uspostavljanje novog manastira, nije svakidašnja priča ni u srednjovekovnim prilikama. Ukratko ispričan, ona dostiže svoj literarni i emotivni vrhunac u prizoru umiranja i smrti sv. Simeona. Tu se pojavljuje i onaj čudan detalj, kad umirući otac moli svog sina da ga spusti na zemlju zastrtu rogozinom, što je običaj drevan, poznat iz vedskih rituala Indusa (trava — barhis), i u Kini (opisuje Marsel Grane u Kineskoj civilizaciji). Ukoliko rogoz nije samo znak monaške poniznosti, kao što je to kostret — monaška odeća. U tom smislu pominje se rogoz kod Isaije (9, 13) nasuprot palminom listu, simbolu duhovne i svakolike pobede.

Da ovaj doživljaj i hvaljenje oca i očinstva nije nešto duboko lično i verovatno nesvesno, moglo bi se misliti da u spisima Save Nemanjića imamo i jedan program. Ne samo uvođenjem hrišćanstva, nego i jačanjem države, preovladava je u nas patrijarhalni princip. Muškarac se isticao u porodici, društvenoj i verskoj organizaciji. Dok je u narodnom životu očigledno postojala jedna prilagodljiva ravnoteža između uloge muškarca i žene, u prilikama novog organizovanja društva akcenat pada na muškarca kao poglavara države, kao sizerena, kao arhijereja i glavu zadruge. U vreme kada Sava piše svoje spise, taj proces je već u punom zamanu. Od značaja je ipak da naš prvi književni spis, hvaleći očinstvo, iznoseći dramu sinovstva, utvrđuje patrijarhatni pogled na svet i nude spektar emocija koje iz tog pogleda proizilaze. Ako se ima na umu da je i sledeće delo naše pisane književnosti napisao jedan sin o svom ocu, Stefan Prvovenčani o Nemanji, može se reći da su našu pisanu književnost započeli sinovi. Hvaleći svog oca, sledeći ga, na kraju su i oni ušli u red Otaca.

Biografiju Stefana Nemanje ispričao je njegov drugi sin Stefan Prvovenčani kao niz prizora feudalnih kavalkada, kraljevskih sukoba i mirenja. To je poduži tekst, pun energije, izvanredno pisan. Sa njim je u našu srednjovekovnu svest ušla percepcija istorije. Moralo se desiti da hrišćansko učenje, zasnovano na osporavanju prethodnog istorizma, hebrejskog i rimskog, na svom početku uvereno u brzi kraj sveta, kada je stavljalo akcent na večni, onostrani život, postavši zvanična i državna religija, donese jedan svoj princip istorizma. Kako se u pripovesti Prvovenčanog pokazalo to spajanje transcendentne duhovnosti i istorizma?

Uočeno je da autor osim istorijskih epizoda govori dosta o čudima što ih posmrtno ostvaruje sv. Simeon. Smatralo se čak da veza između jednog i drugog nije dovoljno logična, da su priče o čudima nakalemljene na pripovesti o istorijskim zbivanjima. Naprotiv. U prvom delu Žitija Stefan Nemanja pobeđuje ili se izbavlja, uz čudotvornu pomoć sv. Đorđa, zaštitnika ratnika i domaćeg patrona. I kao što stariji svetac pomaže u bojevima i državnim poslovima njegovom ocu, tako sv. Simeon pomaže Stefanu Prvovenčanom u njegovim nastojanjima i nevoljama, pomaže čudima koja čini iza smrti, s onog sveta. U tome je jednostavan istorijski koncept: pravovernima će moćni sveci zaštitnici priteći da savladaju mnoge prepreke i opasnosti, i dovesti ih, svojim zauzimanjem, do završnog trijumfa. Zato je dobro imati sopstvene svece, iz istog plemena, srodnike, koji će stalno bdeti nad blagostanjem i sigurnošću svojih vernih.

U čudima kojima sveci sa onog sveta, kao, recimo, i Dimitrije Solunski, utiču na ishod sudara među vojskama, i drugih zemaljskih zbivanja, čitava je filozofija istorije hrišćanstva koje dolazi na vlast i veruje da svojom pravovernošću zaslužuje stalnu i presudnu pomoć nebeskih sila.

U svom spisu Prvovenčani često pominje “đavola” i “besove”, i on to ne čini po nekom propisu, niti sasvim svesno. Kao da je arhetip neprijatelj često delovao u njemu. Neprijatelji su vojni, ili verski; iza svih jeretika, varvara, nevernih feudalaca i zavišću ispunjenih kraljeva, stoji đavo i besovske sile. To je posebnost i literarna odlika Prvovenčanoga. Kao vladar, stalno je bio u napetosti koju donosi zaraćenost; gledajući na svetske stvari iz te napetosti, činilo mu se da su prsti nečistivog stalno upleteni u zemaljske poslove. Zanimljivo je da još jedan naš pisac na vladarskom položaju, Njegoš, takođe često vidi i pominje đavola i da se njime bavi u čitavom jednom epskom delu (Luča). Snažan temperament kod obojice, u analognim prilikama, oživeo je u njihovom delu slične simbole.

4.
Šta se u jednoj bitki stvarno dogodi, ne znaju ni oni koji su u njoj učestvovali. Još manje znaju potomci koji su o bitki čuli strašne vesti, a o njenim učesnicima govorili kroz naricanja. Najviše je o kosovskom boju znao Bajazit, koji je svom silom krenuo u boj tek kada su mu poginuli otac i brat. Bajazit je držao verovatno sve konce u svojim rukama, i onaj najvažniji: konac pobede. Ali on je po svoj prilici imao i najmanje razloga da nekom saopšti istinu o tom boju, za vreme kojeg on postaje sultan, i žuri natrag u Brusu da to i utvrdi. Turski pisani izvori pominju da su se u turskom taboru dešavala tamna dela. No ona su bila u skladu sa načinom nasleđivanja prestola u Osmanskom carstvu.

Sa srpske strane bitka je doživljena, ostala u predanju, kao sudbonosni poraz. Mada se propadanje srednjovekovne Srbije događalo u više bitaka, i Turci su postepeno osvajali teritorije i gradove ka severu, ova jedna bitka, kosovska, pamti se kao ključna i kobna. Razbojište zastrto mnogim pogibijama, neizvesnostima i neznanjem o njegovim učesnicima, biva naseljeno mitskim junacima, legendama o svađama vlastele, o izdaji i vernosti. Istina je izmicala, ali poezija i predanje su morali da popune prostor emocije poraza.

Istina je bila pogibija kneza Lazara i njegovih vitezova. Istina je bila da su se tom prilikom, 1389. godine, sukobili Srbi sa raznih strana i borili se sa odlučnošću koja se oduvek zvala; ili-ili. To “ili-ili” oličeno je u samom Lazaru Hrebeljanoviću, koji je poslednji (a možda i prvi) put uspeo da skupi srpsko plemstvo na jednom zadatku i da mu udahne volju za odlučnim otporom. Tako knez Lazar ostaje pravim istorijskim junakom kosovskog boja, što mu je u crkvi bilo priznato svetačkim kultom, u narodu — pesmom. Slaveći njegovo žrtvovanje, hrišćanstvo pokazuje svoj drugi vid: očekivanje kraja istorije, prihvatanje apokalipse kao uvoda u završno izbavljenje.

Pesma Propast carstva srpskoga prikazuje apokaliptični ishod kosovskog boja kao posledicu svesnog opredeljenja. Knezu Lazaru se nudi izbor, jedno strašno ili-ili, koje je ravno raspinjanju. Ili će odmah, bez duhovne pripreme, pokrenuti svoju vojsku u boj, i zadobiti zemaljsku pobedu, bez višeg smisla, ili će se prvo okrenuti podizanju provizornog hrama i obredu, da bi zadobio “carstvo nebesko”, što znači, istovremeno, i gubitak svake zemaljske oblasti. Hrišćanski obred postaje predznak i zaloga zemaljskog poraza. Sasvim suprotno od onoga što je verovao Stefan Prvovenčani i njegovi naslednici, i suprotno od poznatog primera Konstantinove pobede nad Maksencijem “u znaku krsta”, kad je hrišćanstvo prvo došlo do legalnosti, a zatim i do vlasti.

Knez bira za sebe i svoju vojsku carstvo “nebesko”. Njihova pogibija je istorijska činjenica; ona dobija mitsko i filozofsko osmišljenje ravno svetskoj dilemi ratnika u indijskom spevu Bhagavad Gita (Mahabharata). Kosovski poraz postao je amblemom slave, čak i nadanja. Svojim tragičnim heroizmom on postaje nečim dubokim, povučenim u sebe, introvertnim. I taj simbol počinje da daje pečat delu usmene pesničke tradicije, i postaje podloga narodnog mišljenja o istoriji. Sa poezijom o Lazaru i kosovskom boju stvara se jedan zatvoren kulturno-pesnički krug, čiji simboli su okrenuti dubini sopstvenog ogledanja i saznavanja. Sa kosovskim pesništvom i simbolima naša pesnička tradicija dolazi do samog korena svoje osobenosti. Na toj tački ona je i samosvesna, i usamljena.

Koliko je to poniranje u sebe posle kosovskog boja bilo sušto, koliko je osećaj zabačenosti i ostavljenosti bio jak, kazuje pesma Obretenije glave kneza Lazara. Lazareva glava je pala na dno jednog bunara, i nju slučajno nalaze kiridžije na svom noćnom putovanju. Ali ona svetli kao potonulo nebesko telo i skreće na sebe pažnju. I baš u toj slici potpunog povratka u neku unutarnju dubinu, nehotično iskrsava jedna značajna mitska srodnost: prastaro indo-iransko božanstvo Trita (Rig-vede, knj. I, himna 105, i Zend-Avesta, Vendidad; Fragard XX) takođe se pojavljuje na dnu bunara, svetleći kao mesec, zovući bogove u pomoć, pre no što ponovo postane nebeski sveštenik koji proizvodi čudotvornu, belu tečnost somu-haomu. Neki put se značajne kulture veze manifestuju prilikom dalekosežnog povlačenja i nadnošenja nad neki tragični simbol.

5.
Dok Turci nadiru ka severu, srpska pesma zamire u plačevima. Plaču pismeni i nepismeni, plaču udovice velikih i malih junaka, oplakuju se kneževi i kmetovi, sriču svoje plačeve patrijarsi i monasi, nariče se nad grobom, nad poljem, svuda. Drugačija večnost se ranije zamišljala: umesto posvećenja, dolazi porobljenje. Velikomučenici nebeski uzimaju u zaštitu mučenike zemaljske. Reči traže kamen i metal da budu urezane i da prebrode mutne bujice vremena. Ne zna se ko će sve stupati srpskom zemljom, ali spomenici se obraćaju svakom, došljaku ili domaćem, da mu ponude svoj tužni spomen na izginule junake.

Samo pod Despotom Stefanom, Lazarevim sinom, nastaje privremeno proleće okruženo tvrđavskim zidovima, i pesnička reč je opet bodra. U poznim, večernjim svetlostima, pevaju se rane pesme radosti. Despot je sastavio svoju poslanicu o ljubavi dabi iskazao jedan novi doživljaj ljubavi, koja je istovremeno i bratska i mladenačka i sveujedinjavajuća. Uprkos tmastim pretnjama, pesnički časovnici su otkucavali zvukom novih vremena.

Opevanje ljubavi je bila jedina pobeda koju je naš narod u tim vremenima zabeležio. A ljubavno pesničko osećanje zračilo je polako ka severu i zapadu, kroz usmenu poeziju dugog stiha, kroz narodne balade, i sretalo se sa sličnim zvucima koji su stizali iz raskošne i sudbinom povlašćene Venecije, i drugih italijanskih gradova. Tako se naše pesništvo uključilo u još jednu veliku i svetsku tradiciju pesničku: posvećenje u uzvišenost ljubavi.

Ali glavne ličnosti na horizontu Balkana već imaju nova imena. Prestonica se zove Carigrad, u noj sedi “care od Stambola”, stare mitologeme dobijaju još jednom druga imena. Pored hrišćanskih svetaca, na mesto neumrlih slovenskih i balkanskih paganskih božanstava, javljaju se paše, veziri, sultani. Otomanskim nadiranjem uspostavlja se jedan vajkadašnji most kulturnih uticaja i veza: Prednja Azija stupa čvrsto na tle gde žive naši preci. Taj kulturni most, različit od uticaja mediteranskih, helenskih, rimskih, više puta se osetio tokom hiljada godina kulturne istorije Podunavlja i Istočnog Balkana. Opet se javljaju u našoj narodnoj, mitološkoj poeziji motivi poznati iz drevnih običaja Hetita, još starijih Hata, i slojeva semitskih mesopotamskih populacija. Kojim načinom i kojim putevima stižu ti motivi u pesničku svest, ko će to reći!

Pesme kao što su Sunčeva sestra i car, Sunčeva sestra i paša tiranin, Car i devojka imaju arhajsku mitsku osnovu. U njima car (ili paša) čuje za neku devojku koja je ili vrlo lepa, ili neobično snažna, ili čudno izgleda. On hoće da se takvom devojkom oženi, šalje vojsku, paše, ili ide sam po nju. No svaki put devojka pokaže svoju nadmoć: careva vojska ne može da je savlada. Čudne devojke otkrivaju svoje srodstvo sa nebeskim telima, odnosno božanstvima; to ih zaštićuje i objašnjava. Nama poznati rituali nekadanje Anatolije i Mesopotamije poznaju tu situaciju. Vrhovne sveštenice su sestre tamošnjih bogova. Još u sumersko doba te sveštenice su morale da obave sakralni, ritualni brak sa carem, prilikom njegovog ustoličenja i povremenih rituala obnavljanja snage. I izvestan otpor ženskog sveštenog reda je bio takođe obrednog karaktera. Čudnim sticajem novih prilika i antagonizama u našoj istoriji taj se motiv javio u našoj poeziji u turskim vremenima, mada je u nekom obliku morao postojati i ranije. Uz antagonizam polova, zatim razlike u nivoima (carski i božanski), slute se u našim pesmama i drugi antagonizmi: etnički i civilizacijski. Devojka boravi u gorama i ima ruralni karakter, car međutim predstavlja daleku, urbanu civilizaciju, i njenu nereligioznu svest.

6.
Da bi se objasnilo povremeno rascvetavanje epske, junačke poezije, uveden je pojam “herojskog doba”, u kojem, uz mnoge sukobe i dvoboje — obično na limesu dveju kultura, na granicama gde se događaju sukobi dublji od sudara oružja — klija i niče usmena pesma o junaštvu i junacima, i neretko naraste do epova velikih dimenzija. Izgleda da povremeno, naspram mirnog života stočara i ratara i malih zajednica sklonjenih u nedra prirodne plodnosti, nastaju periodi velikog kretanja, i neočekivane pomame; čovek rado kreće u tuču i pljačku, sva pitomost neolita, plemenskog života i civilizovanosti prvih gradova, nestaje. Svi moraju da posegnu za oružjem, bilo da napadaju, ili da se brane. Ta razdoblja stvaraju junake i junačka doba. Samo dobro uređene, dobro administrirane i dugovečne države, kao što su bila carstva Kine i Egipta, nemaju duže “herojske” periode u svojoj istoriji, pa ni junačku epsku poeziju.

Sloveni su kroz “herojsko doba” morali prolaziti više puta, što pokazuje slojevitost njihovih junačkih likova i imena koja ti likovi nose. Posebno je to vidno kod Rusa, Bugara i nas. Glavni junaci ruskih bilina preuzimaju oblike ranijih junačkih prototipova (Svjatigor je prethodnik Ilje Muromca, Dobrinje Nikitiča). Na Balkanu, u figuru Kraljevića Marka utkane su crte ranijih, arhaičnih junaka, koji su imali svoje hipoteze u sv. Đorđu i ničem što se uslovno naziva “tračkim konjanikom”. Miloš (K)Obilić je pravi solarni junak, koji se uveče povlači slab i oklevetan, ujutru ustaje svetla obraza, kao sunce. Njegov lik traje iz vremena obožavanja nebeskih tela i postojanja totemskih životinja. Kobila, majka Miloševa, možda je pripadala rodu kentaura.

Ako je kosovski boj jedan introvertovan i izuzetan motiv našeg pesništva, pesme o junacima, naročito one o Kraljević Marku, srodne su junačkim pesmama drugih naroda. Sva dela Kraljevića Marka odišu okrenutošću napolje, ka pokretu, akciji, verom u uspeh i pobedu. Iako Marko nije stvarno jedan individualan lik, on je nosilac mnogih osobina i atributa koji su zajednički junacima različitih epskih tradicija. Kao da svaka pesma ističe jedan njegov junački atribut. Raspojasan, sklon piću, razmetljiv, Marko ima u sebi nešto božansko i lunarno. On je takođe od onih junaka koji se mogu najmiti, dakle nije posebno vezan za jedno opredeljenje, cilj. To su junaci bez zaveta, oni od kojih dolazi i dobro i zlo. Takvi junaci su zgodni da budu protagonisti različitih epizoda: svaki junački podvig može im se pripisati, u svakoj i svakojakoj prilici i ulozi oni se mogu pojaviti. Marko je uspela pesničko-pripovedačka zamisao i zato su pesme o njemu između sebe vrlo različite i rasprostranjene po čitavom Balkanu.

Prikazivanje krvoprolića je jedna od polaznih namera pevanja o junacima. To se vidi iz varijanata pesme Marko Kraljević i soko (ili orao). Ptica nadleće razbojišta i ograšja, poput prikrivenog ratničkog boga (Zevsa), kome se prinose žrtve u krvi i mesu. Tu nastaju i računi i zaduživanja između ptice (ratnog boga) i junaka. O arhaičnosti ovog motiva daje dokaze i pesma zapisana s kraja V veka o tamnovanju vojvode Janka u smederevskog Despota, koju je nedavno dešifrovao Miroslav Pantić. I u toj kratkoj, izvanrednoj i arhaičnoj pesmi junak traži od ptice uslugu — da izmoli za njega slobodu — a nagrada koja se orlu obećava jeste da će biti nahranjen crvenom krvlju i belim telima vitezova.

Sve je jednostavno i strašno u tim kratkim junačkim pesmama: one se završavaju, “zaobljavaju” prizorom najveće grozote. Prolivena krv i pomorena tela treba da ostanu da lebde pred očima slušalaca. Isti efekat se traži i u vrlo jednostavnoj pesmi dugog stiha Popevci Radića Vukojevića, koja je sva zatvorena i izglačana kao oblutak nađen u prirodi, ili umetnički predmet koji će na prirodu početi da liči.

Pesme dugog stiha, nazvane “bugaršticama”, imaju naglašen tragičan ton, kao da se u korenu njihovog postojanja nalaze tužbalice. One prenose osnovne teme junačkog epa — Marka i Miloša i kosovski boj — u severne i zapadne krajeve Balkanskog poluostrva. Pojačava se veza sa Ugrima (Mađarima), i polažu se nade u snagu njihovog otpora. Bugarštice su ispunjene etikecijom aristokratije, i ne vidi se zašto bi se njihovo pevanje smatralo “vulgarnim”. Ono se može smatrati vulgarnim samo u odnosu na crkveno pevanje, ili u odnosu na latinski jezik; pesme su bile pevane narodnim jezikom, što se i na srednjovekovnom Zapadu nazivalo: vernakularnim.

Rano epsko pevanje uglavnom nema fiksiran broj slogova u jednom stihu. Kao što pokazuju bajalice, rane bugarštice, pesme iz Erlangenskog zbornika, prozodijske norme ne uobličuju se odmah, te ni deseterac nije praoblik našeg narodnog usmenog pevanja. Deseterac je razvijeni prozodijski stil jedne pevačke orijentacije, kao što je šesnaesterac razvijeni, visoki stil druge orijentacije, i kao što su još “kraći” stihovi, naročito osmerac, postali stihovi usmene lirike, “ženske” poezije. Čini se da bugarštička poezija nestaje ranije, jer je ranije krenula u geografsku ekspanziju, i ugasila se sa nestankom raseljenog plemstva.

U zabačenosti manastirskih ćelija nastavlja se rukopisanje crkvenih knjiga, rodoslova, hronika. Delo Patrijarha Pajsija o životu Cara Uroša predstavlja još jedan pozni juriš i bitku za pamćenje. Čini se. ako zapamtimo to što smo bili, ostaćemo što jesmo. Hitro se svi Nemanjići pozivaju za svedoke. Govori se rado i o gresima prošlim, da bi se okajanjem veća milost (istorije) zaslužila. Za stradanje, Srbi kao da su izabrani narod — poput drevnog Izrailja. Svaka prilika se koristi da se napiše neka tužbalica. Novi narastaju — za pesmu rođeni, ali jadikovnu.

Iz ovog produženog srednjeg veka, izlazni pisac je besednik Gavril Stefanović Venclović. Rukopisao je množinu knjiga daleko u severnim gradovima, jedan do njih na divnom narodnom jeziku. Sve što se od srednjovekovnih predanja, praznoverica, priča, žitija, pamtilo, propušta Venclović ponovo kroz svoje besede, i stvara zamašno književno delo, koje sve do naših dana nije bilo šire poznato. Na značaj ove velike pojave ukazao je Milorad Pavić. Kao što su u starim žitijima našli mesta razni književni rodovi, tako se dogodilo i u besedama Venclovićevim. Pisac moćnog jezičkog izraza, besednik iz Sent-Andreje, stavljao je u svoje “omilije” i pesme i priče, i filozofiju i prevode i dramske spise, i dao jedno književno zaveštanje za čije domašaje je našoj kulturi trebalo dosta vremena da ih shvati. Sa Venclovićem se u našoj književnosti završava drugi period zajedničkih osnovnih simbola, završava se i knjiga kao krasnopis, crtež i unikat. Njegovom smrću zaustavila se jedna lavina zvonkih reči.