Сам манастир се налази на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис.Храм је посвећен Благовестима Пресвете Богородице.
Први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Манастир се у овој Хрисовуљи назива Свентеромон. Манастир је подигнут на месту где се подвизавао и упокојио преподобни Роман Синаит, који се по предању доселио овде после 888. године.
О старини, значају и добром материјалном стању манастира сведочи чињеница, да манастир није обнављан кроз читав немањићки период. Када је у XIV веку Крушевац постао престоница Србије, кнез Лазар Хребељановић обновио је манастир 1377. године. У једној хиландарској повељи из 1381. године помиње се велико братство манастира, које брине о сумашедшима (душевним болесницима). У манастиру је била смештена и коњичка гарда светог кнеза Лазара, па се због тога манастир у потоњим турским пописима помиње као Коњице. Турским освајањима након Косовског боја 1389. године, манастир је неколико пута спаљиван, пљачкан и рушен, али убрзо и обнављан. Тако је у турском попису из 1498. године записано да манастир има велике земне поседе и два калуђера. Манастир се помиње и у турском попису из 1516. године, а у попису из 1616. године помиње се име игумана Митрофана. Највећа страдања манастир је доживео у XVI веку, а у време Аустријско- турског рата 1716- 1718. године је срушен до темеља.
Након разарања, манастир је обновио 1795. године Ђорђе Пила, из захвалности преподобном Роману, над чијим је моштима био чудесно исцељен од тешке болести. Он је морао да оде у Цариград, да од Порте тражи ферман којим му се омогућава обнова манастира. Ферман је коштао 300 гроша. Каниц је 1896. године посетио манастир и оставио важне податке о манастиру.
Последњом обновом 1795. године манастирска Црква је потпуно завршена и од тада није ни једном страдала. 1796. године насликан је нови живопис, рад непознатих зографа моравске школе. На једном месту види се фреска поворке архијереја, која представља старији слој живописа. Током 1938. године, академски сликар из Београда Немања Бркић, осликао је гробницу светог Романа.
Каниц бележи да је манастир 1893. године поседовао 82 хектра ораница и ливада, 3 хектара воћњака и винограда и 115 хектара шуме. На Морави је поседовао две воденице, а манастир годишње зарађује 6000 динара.
У манастирској порти налази се велики звоник, подигнут 1852. године, трудом игумана светороманске обитељи, чувеног архимандрита Саве Петровића (1793- 1861.). Звоник је висок 12 метара и представља јединствену грађевину у читавом Поморављу. Састоји се од три нивоа и сазидан је од камена. На звонику се налазе три звона, од којих је једно поклон кнеза Милоша Обреновића из 1833. године. У манастиру је у средњем веку постојала болница за лечење душевних болесника, која је радила до краја Другог светског рата. У време Делиградске битке 1806. године, у манастир су доводили рањенике, о којима су бринули монаси, а у манастиру је од последица рањавања 14. априла 1807. године умро капетан Вучо Жикић. Игуман манастира Мелхиседек је у време борбе био са устаницима на Делиграду, где их је бодрио, исповедао и причешћивао. Архимандрит и игуман манастира, војвода Сава Петровић ослободио је Крушевац од Турака у Другом српском устанку. За време Српско- турског рата 1877. године са ђунишког виса у манастир је испаљена граната, која је погодила олтарску апсиду храма, али на чудесан начин није изазвала експлозију. Граната је испражњена и данас стоји на истом месту.
Током Првог светског рата, благословом владике Доситеја, у манастиру је основан центар за збрињавање ратних сирочади. Децу су у манастиру чували и лечили монаси и лекари руских војних мисија. Четрдесетак деце је дочекало ослобођење у манастиру, а потом су враћена у Београд, на школовање и занате.
Након Другог светског рата, манастиру је одузета скоро сва имовина.До 1960.године био је преображен у женски да би од 2012.године поново постао активан мушки манастир.
У једном од разговора са људима тог краја,аутор је од више људи(па чак и неверујућих) чуо како су у периоду између два светска рата ђавоимани односно тешки душевни болесници довођени(чак и везани) и остављани у део где се налазе мошти Светог Романа да преноће(заправо су заклучавани),да би се наредног јутра појављивали као сасвим други људи или да цитирам :”не у потпуности као остали али у стању у коме се са њима могло комуницирати,потпуно другачији у односу на стање у коме су довођени”.Долазили су и партизански команданти,тајно,ноћу.Неке тајне и не треба сазнати.Па и ову са почетка приче.Треба доћи и осетити.Помолити се Светом Роману.
ИЗВОРИ
Болница манастира Свети Роман/Неда Илић;Небојша Ј. Јовић
Епархија Нишка
Свети Роман,издање 1926
Историја СПЦ/Ђоко Слијепчевић
Историја Српског народа/група аутора
Феликс Каниц/ Српски византијски споменици
Википедија
Жика Ракић дипл.историчар,професор
