Sopstvene lobiste u Vašingtonu i oko drugih svetskih centara moći odavno imaju sve ozbiljnije države koje podrazumevaju da svetska politika i ekonomija ne funkcionišu na principima kosmičke pravde i nebeske istine, već jedino na interesima i umešnosti da se oni promovišu i odbrane. Tako se, na primer, na Internetu može videti da u Americi svoje lobiste, između ostalih, imaju Japan, Nemačka, Izrael, gotovo sve bivše jugoslovenske republike, ali i neke afričke i azijske države. Takođe, kad su države istočnoevropskog bloka posle pada komunizma krenule putem privatizacije i tržišne ekonomije, počele su da shvataju da će preko pablik rilejšns firmi lakše ostvariti ne samo političke ciljeve, već i kontakte sa potencijalnim investitorima i korporacijama. Otuda je, prema pisanju američkog stručnog časopisa „O’Dvajers Vašington riport“, koji se medijski bavi praćenjem rada ovih organizacija i lobističkih firmi u SAD, u poslednjoj deceniji 20. veka došlo do „eksplozije“ na tom tržištu. Gotovo sve države centralne i istočne Evrope, koje su se tek oslobodile višedecenijske dominacije Sovjetskog Saveza i nisu imale svoja predstavništva u SAD, da bi se promovisale u Vašingtonu, počele su da koriste usluge raznih lobista. A oni se u današnjim uslovima globalnih komunikacija sve više tretiraju kao diplomate za iznajmljivanje. Takođe, uveliko se ustalila praksa da su najtraženiji lobisti bivši senatori ili kongresmeni, jer znaju važne ljude, načine i puteve do ostvarivanja interesa kroz američki državni sistem. Oni po prestanku mandata obično postaju članovi upravnih odbora lobističkih kompanija i skupo naplaćuju poznavanje američkog državnog aparata iznutra.
Publicista Hedrik Smit navodi u svojoj knjizi „Igra moći“ da mali broj ljudi u Vašingtonu može sebi da dozvoli luksuz i odbije susret ili razgovor sa nekim ko je donedavno radio za Belu kuću. Angažovanjem i plaćanjem tih osoba za lobiranje automatski se ne garantuje i kupuje pobeda, već pre svega pristup centrima moći i odlučivanja. Osim toga, za uspeh lobiranja nužno je zacrtati jasne ciljeve šta se želi postići i obezbediti novac da se lobisti plate. Savremeno lobiranje podrazumeva angažovanje PR firmi i bar jednog bivšeg člana američkog senata ili kongresa, a sve to uglavnom se danas može pronaći pod jednim krovom. Jer, lobiji su u SAD deo sistema, njihova delatnost je regulisana federalnim propisima i posebnim dodatnim pravilima u gotovo svim američkim državama. Po pravilu uz lobije idu i ogromne svote novca koje se izdvajaju da se senatori ili kongresmeni ubede da prilikom glasanja podrže ili obore određene projekte. Pravila takođe nalažu da novac koji se izdvaja za lobiranje mora biti „javan“ i u svakom trenutku mora se znati kome se plaća, koliko i zbog čega.
Opisujući kako Vašington funkcioniše, Hedrik Smit navodi da je „lobiranje“ oduvek nosilo sa sobom mnoge negativne konotacije. On tvrdi da se ranije na lobiranje gledalo kao na nešto grešno i gotovo pokvareno, a u očima javnosti izazivalo je tek malo bolje prizvuke od reči mafija.
Stari način lobiranja, prema Smitu, podrazumevao je posvećivanje pažnje najuticajnijim senatorima i kongresmenima, priređivanje koktela i prijema u njihovu čast, ili redovne telefonske kontakte uoči nekog važnog glasanja. A da bi se danas prodrlo do svih centara moći u Senatu i Kongresu mora se potrošiti neuporedivo više novca, znanja i istraživačke tehnike, te se taj posao prepušta specijalizovanim lobističkim agencijama koje nastoje da na određene teme izazovu i reakcije običnih građana, da bi i oni izvršili dodatni pritisak na odgovorne.
Izrael ne žali para
U Vašingtonu je niz godina jedan od najmoćnijih stranih lobija bio – kineski. A posle posete američkog predsednika Ričarda Niksona Kini 1972. godine i uspostavljanja diplomatskih odnosa između te dve zemlje kineski lobi je postao tajvanski. Jedan od najpoznatijih senatora tog vremena Vilijem Noulend iz Kalifornije toliko je zastupao interese Tajvana da su ga američki mediji prozvali senatorom sa Formoze. Poslednjih dvadesetak godina jedan od najjačih lobija u Vašingtonu je izraelski, koji troši na milione dolara kako bi preko uticajnih senatora i kongresmena obezbedio posebne ekonomske pogodnosti za izraelsku privredu, ali i sprečio preveliko širenje arapskog uticaja i naoružavanje arapskih zemalja.
