Posmatranje mojih najdražih i najbližih u svakodnevnim situacijama i moja potreba za komunikacijom navode me da slikam. Moja slika je debata sa okolinom i mojim emocijama, objašnjava LJiljana Putinčanin iz Cuga u Švajcarskoj svoju potrebu da na kanvas ili drvo, temperom oslikava ljude u raznim situacijama.
Sreli smo je u Torontu, na njenom prvoj izložbi u Kanadi, uzbuđenu i radosnu što u galeriji „Aut“ ima priliku da svoja dela pokaže ovdašnjim ljubiteljima umetnosti na izložbi nazvanoj „Predivni svet“.
„LJudi na njenim slikama isijavaju radost, zato što nikada nisu sami – uvek su zajedno, ili jedni sa drugima, ili sa instrumentom ili cvećem, ali nikada sami“, zapisali su kritičari o delima ove samouke slikarke. Ona je već deset godina predsednik udruženja „Uroš Predić“ u Cugu koje okuplja slikare, vajare, umetničke fotografe, rečju – stvaraoce na polju vizuelne umetnosti.
čuvanje identiteta
Nakon 41 godinu života u Švajcarskoj LJiljana i njen suprug Milorad Putinčanin govore svoj maternji jezik kao da su se juče iz rodnih Aranđelovca i Sremske Mitrovice zaputili u svet. Krenuli su mladi, Milorad je, kao inženjer elektrotehnike, trebalo da uradi doktorski rad. Život je krenuo drugim smerom, doktorat nikada nije završio, a Putinčani su, gradeći svoje karijere i život, ostali u Cugu, izrodili dvoje dece, nikad ne zaboravljajući svoj rodni kraj, svoj narod. Na pojedinim likovima na LJiljaninim slikama može se videti i šajkača. Tek toliko da se tradicija i spoznaja ko su i odakle su nikad ne zaborave.
– Izlažem od 1975. godine, samostalno ili grupno, a oduvek sam slikala. Samouka sam, počela sam iz ljubavi, bila sam istrajna, uvek sam puno radila. Počela sam sa ikonama, na drvetu, temperom, zlatom. Pošto sam shvatila da se ikone moraju raditi uz poštovanje određenih kanona, to znači postiti, moliti se itd., onda sam prešla na slikanje ljudi. Umesto majke božije, počela sam da slikam majku ovozemaljsku, familiju. Na svim mojim slikama likovi drže zatvorene oči jer kada se one gledaju, privlače pažnju. Koncentrisala sam pažnju gledalaca na samu sitaciju koju slika pruža, na odmor, na ljubav, na dodir. Moji likovi imaju okrenuta lica koja gledaju na gore ili izvrnuto, a to je da bi krive stvari videli pravo. Lica tih likova pomalo podsećaju na osobe sa Dalekog istoka, jer nalazim da su tamo ljudi puni ljubavi bez obzira na situaciju u kojoj žive.
Razgovaramo, zatim, o delatnosti udruženja „Uroš Predić“ koje deluje u okviru Srpskog kulturnog saveza.
– Sami se finansiramo, nas je 25-oro, među nama su tri akademska slikara, jedan akademski vajar, umetnički fotograf koji je, inače, arhitekta… Izlažemo kao udruženje jednom do dva puta godišnje po raznim galerijama u Švajcarskoj. Vojska je ona koja nosi rat, a ne generali, uvek odgovorim kada me hvale za moje predsednikovanje. Svi smo kao jedna osoba u udruženju, nismo imali razmirica, jako dobro se slažemo i pomažemo. Pozivamo švajcarske umetnike na sve naše izložbe, a oni uvek podele svoje oduševljenje viđenim sa nama.. Ako smo u nekoj zemlji – treba se integrisati, jer bez integracije neće se ništa ni čuti o nama.
