Krstivoje Ilić (1938)

*
KRSTIVOJE ILIĆ

TAKTILNI DAH PESME

Jednom je Rilke rekao da sumnja u funkciju umetnosti u društvu i da je pesnik, pri tom, veliki usamljenik u javnosti koja ceni luksuz, jer su joj umetnička dela objekat sitog uživanja. Krstivoje Ilić je primer pesnika koji svojom sudbinom i poetikom podupire izjavu velikog nemačkog pesnika. Ilić je pesnik visoke osame, udaljen od tzv. centara književne i svake druge moći, posvećen svojoj liri, udubljen u panteistički doživljaj života i, pre svega, pesnik kojeg volšebno zaobilaze nagrade i priznanja kao izraz podrške ambijenta koji mu se, istina, otvara na izdavačkom planu povremeno i pruža šansu za afirmaciju. S druge strane, ni književna kritika se nije bogzna kako i koliko slamala oko njegovih knjiga. Ako i jeste, onda je to činila iz griže savesti što nikad nije, eto, imala vremena za pesnika izmaknutog iz književne vreve. Ili bi se, katkad, iz kakvog provincijskog pera, pregrejano i nekompetentno, prenula i divila, penušajući se u patetičnoj oceni i doživljaju.

Ovakva pozicija pesnika, koji za sobom ima vidljiv trag od deset knjiga, nagoni nas da kažemo ponešto i o književnoj kritici. Ne, dakle, o njenim dnevnim mehanizmima koji učestvuju u katapultiranju knjige, već o njenom jeziku, o ontološkoj supstanci i smislu. Jezik kritike spram jezika poezije uvek je u hendikepu, jer bukvalno živi od sokova poezije. Za razliku od pesničkog, koji je stalno živ i u pokretu, jezik kritike je čas živ, čas mrtav. Jezik kritike je prečesto posan, izduvan. On leden baulja oko pesme. Njemu uvek sudi jezik poezije. Jezik kritike se, dakle, u najboljem slučaju, umiljava, šeni, kameleonski udešava, udvorički propinje ne bi li dohvatio bar jedan nivo pesme. Kritičar i kad dopre do džigerice pesme, iznad skalpela, u ogledalu, vidi sopstveno lice što uzvikuje: Ti si zločinac!

Kakve su naše šanse spram ozonski čiste i žive poezije Krstivoja Ilića? Spram pesnika koji dubokom stvaralačkom koncentracijom (osećajem i sluhom) jezičkoj materiji otima nepatvorenu poeziju i u tom višku jezika prenosi poruku o neizrecivim titrajima ljudskog doživljaja. Krstivoje Ilić je pesnik lakih (čitaj: moćnih) zamaha duha, uvek u harmoniji jezika i opevanog sveta. Njegova poezija je sva u znaku taktilne raskoši stvaralačkog duha, u bruju milenih slika životne svetlosti, ali i u molitvenoj skrušenosti spram crne gospe koju naš pesnik slavi ništa manje no život. Ilićeve pesme su jarki šapat velikog samotnika upućen Eustahijevoj trubi prolaznosti koja nemilosno, a radosno, ovenčava dar pevanja. Slaviti život i smrt, istovremeno, a biti sitan i velik, zemlja i nebo, leptir i Bog!

Krstivoje Ilić poneseno opeva drveće, biljke, zveri, ptice, reke, planine, vazduh, beskraj, jesen… On je orfički pesnik. Prisetimo se: Orfej je svojom lirom hipnotisao i zaustavljao svet. Na njegove slatke zvuke pristizala su jata ptica, krda zveri, ribe iskakale iz okeana, drveće se primicalo i štitilo od sunca čarobnog svirača. U podzemnom svetu, pak, uspavljivao je demonske sile: Kerber se umiljavao, Sizif prestajao da gura kamen… Orfej može da uspava zlo, da ga na tren zaustavi, ali nikad da uništi. Taj trenutak kad je svet hipnotisan i smiren u blagozvučju lire, kad zlo nema dejstvo, kad sve diše i žmirka u moćnoj harmoniji sveta, taj tren (čin) opeva Krstivoje Ilić. U panteističkoj ravni njegove poezije pronalazimo originalan stvaralački pečat. I taman kad nam se učini da prepoznamo ukletog Branka Miljkovića, lirski ranjenog Stevana Raičkovića ili monaški mudrog Ivana V. Lalića, sve se otme i poleti u svoju sopstvenost, u onaj odraz bića koji nam kazuje da pred sobom imamo pesnika duboko ličnog stvaralačkog pečata i dometa.

U Ilićevoj poeziji uznesen je redak oblik svesti o procesu pevanja koji sam po sebi jeste pastoralna himna, ali sa strujama iz dubine srpskog jezika oplemenjenog klasicističkom ornamentikom. Njegovi stihovi prožeti su bogatom zvukovnošću koja nikad nije površno efektna, već je uvek jednako intenzivan deo lirskog volumena pesme. Njemu je strana svaka ironija, persiflaža ili pastiš, ishitrena igra jezikom i stihovima, a time i svet urbanog i tehnološkog. On smirenom pažnjom i radošću progovara (propevava) o hrastu, labudu, predelu, ženi, vinu, godišnjem dobu… Ovde dolazimo do slike kada je Orfej svojoj liri sa sedam žica (koju je dobio od Apolona) dodao još svoje dve da bi ih bilo koliko i muza. To je, zapravo, postizanje one sveukupne zapremine pesme, koja, u ovom slučaju, obuhvata dve komplementarne riznice vezanog i slobodnog stiha. Nova knjiga Krstivoja Ilića sadrži pedeset sedam pesama: 29 su rimovanog, a 28 slobodnog stiha. Ovaj pesnik podjednako uspešno peva na obema strunama. On pokazuje da su mu oba ključa poznata i — podrazumeva ih. On zna da među njima, zapravo, nema velike razlike i da slobodan stih, takođe, pevan je kao i vezan, jer ga tvori iskustvo, nadahnuće i dar za dar.

Iz panteističkog obola, koji obujmljuje Ilićevu poeziju, ishodi (račva se) i pesnikov odnos prema Bogu u ravni hrišćanskog poimanja. Jedan, ateističkim užetom pridavljen, kritičar zapisao je pre koju godinu o Iliću i ovo: Bog je čest njegov adresant, a pišući njemu pesnik bez ikakve distance i mrve ironije, godine 1990. priziva anđele i muze. Ova rečenica, našikana demonskim otrovom, eklatantan je primer improvizovanog i nekultivisanog odnosa i prema delu, a time i prema temi o kojoj je reč. Ta nedovoljno pismena rečenica isključuje postojanje Boga o kojem se može, navodno, samo ironično i sa distance pisati. Isključen je svaki drugi aspekt, jer, pobogu, ovo je kraj dvadesetog veka! Tu nema, niti može biti, po ćopavom rezonu kritičara, ni anđela, ni muze, ni Boga, a što znači ni čoveka, ni pesnika, niti pesme i jezika. Krstivoje Ilić — da — slavi Boga, katkad jovovski zaziva, preispituje i moli, ali nikad ne huli. Hula nije znak njegove poezije ni u senkine senke senci. On huljenje prepušta drugima, opraštajući im, jer ne znaju šta čine.

Izdvajamo jedan ugao iz kojeg Ilić posmatra svet: Ono što gledate kao zagonetku, videćete kao stvarnost (Hrist). Ilić hrli ka samoj sušti zagonetke, imajući, pri tom, svest da pripada bićima što postoje, a kojima je nepoznat jedan od članova odnosa po kojem postoje. Samuje Bog — uzvikuje pesnik i dodaje: Vrhuncem promine Bog.// Prate ga mladi cvetovi. Opsenarski, i čovekoliki, status poezije potvrđuje slikom: Stihovi — te varke Bogu nepoznate. Ovim se na diskretan način pesništvo imenuje ljudskom (grešnom) delatnošću. Navedeni splet stihova iznedrava i pesnikov odnos prema duši: Dušo moja!/ Eh, da se uzvisimo. Ilić neprestano obogotvoruje svoju misiju ka apsolutnom, dovodeći katkad, na takvoj stazi, i samog Boga pred stara ljudska pitanja i iskušenja: Ima li uopšte/ razlike za tebe, dole, među/ onima koje si stvorio, misleći na/ svoj lik!/ Ili je nadanje uzaludno! Ne stavljajući upitnik na kraju stiha, pesnik potvrđuje svoju sumnju.

Idemo li dalje istim tragom, nametnuće se ideja da je Ilić pesnik platonovskog (i stoičkog) tretiranja duše i tela. Telo umrtvljuje dušu, zatvara je u okove. Otuda duša traži Boga, hoće iz čovečjeg testa. Telo (čovek) bez duše, više nema svoju senku, odnosno, nema ni svoju svetlost. Ilić to zna i zato opeva taj čvor. Tako u knjizi zatičemo niz divnih pesničkih slika: Smiri se, materijo// To se tvoj luk oteo u praznini. Dakle, sve je privremeno, u telu, u tvari koju nakratko pomera duša. Zatim: Smrt, sa izvijenim glasovima/ kao iz belih violina, neograničena i laka. Ovo peva usamljenik zaspao na horizontu koji, rilkeovski, sam sebi kazuje: Opet si zaspao na lišću/ pun dobrote i nade. Ilić je, dakle, i Orfej koji sam sebe uspavljuje i pri tom, biva kao grad/ kojeg su slavuji pronašli ispod zemlje. Veliki snevač (spavač) postaje i još veći budnik: U podne, čuje se tiho buđenje cvasti! / Kao da kaplju mala,/ rastopljena sunca od ruže i praznine. Dionizijski mig života prene nas i iz slike: Da iznova kreneš ka počecima stvari,/ lejama godišnjih doba,/ iz kojih se vinograd penje u naše grlo.

Krenuti, a ne osvrtati se, ne napraviti Orfejevu grešku. Biti jak i tih, po legendama, kao orač što za oranja prve brazde ćuti; kao što žene snuju bez reči tkalački stan; kao što zanemeli ljudi kopaju grob; kao što se pogrebna povorka ne okreće. Ali, pesma je — varka Bogu nepoznata. Ćutnja ne slavi život, ona je neaktivna za pesnikovu misiju: Sad mi je ćutanje više nemoguće;/ ne krotim reči koje će se sliti,/ u izvor pesme: tek spojene niti,/ već se prepliću kao mlado pruće,// koje se, tkanjem, u ruci pletača,/ nežnije veže od svih naših vena: / za mene je pesma ona divna žena/ koja nas rađa — i dojenjem jača. Evo vrhunske svesti o pesmi i pesničkom Ja koje je neprikosnoveno, duboko lično, izmaknuto iz mnoštva poetika i prilika. Pesnik je, sad, i veliki pletač, majstor koji zna šta tka. Njegovo pletivo je podliveno žrtvom i darom. Njegov ulog je vratolomno bitan i golem. Rizičan — nije, jer, nadilazi vreme u kojem nastaje. To potvrđuje antologijska pesma Sve je u tebi: Sve je u tebi: rasadi šuma i vetra,/ staze sa mekim člancima životinja;/ orač zastao pod bregom, nevidljiv/ od semena i magle; konji i psi, kao/ božanstva polegli u preletu prostora,/ u kasu tek ovlaš uhvaćenom unutar oka,/ munjevitom; grobovi, sa decom i vencima/ na uzglavlju, njihove iz tame otete/ površine, sa svežim zamahom oružja/ i bolova; stada, ćudljivo i nemušto/ odmeravanje planine, sred žeđi,/ kad bronza javlja prilazak groma/ i urlika; kuća, verige samo, sa suncem/ na ognjištu, pred kojim sede svi oni/ kojih nema, bliski jedino po mirisu/ haljina okačenih na mačeve psovki/ što rasecaju krov; loza, njeni već/ napušteni čokoti,/ pod kojim si, tek stasao, pun vina/ i krvi, vrisnuo preplašeno u sebi,/ spazivši negde prvo nago telo rodbinske/ žene; sve to, kažem ti, i vreme kojim/ sad hodaš, ovde, i koje još nije/ za sećanje, nestaće sa tvojim telom,/ kad jednom siđeš u noć, a gore,/ ostaće život, kao lišće na vodi,/ da se lagano njiše, za druge!/

Ilićev poetski vez je od vekovne pređe, prepoznatljiv, a nov. On je pesnik od kojeg se može naučiti šta poezija jeste, a šta nije. On nam svakom niti sugeriše da poeziji ni u jednom vremenu nema šta dodati, niti oduzeti. To osećanje mere u dodavanju i oduzimanju čini Krstivoja Ilića značajnim i retkim pesnikom. Čini ga srećnikom čija se rukotvorina odavno osamostalila i sad, napokon, pronalazi svoje visoko mesto na burnoj mapi savremene srpske poezije.

Nenad Grujičić: “Ples u negvama” (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998. | Nenad Grujičić