Uveren sam da će se Kosmet vratiti u okrilje Srbije, onda kada međunarodni žandarm bude povukao svoje vojne trupe i baze. A to će se dogoditi mnogo brže nego što mislimo, kaže u intervjuu za Pečat svetski priznati albanolog i balkanolog
Srpske vlasti su pogrešile što su svojevremeno inicirale, odnosno dale predlog ocene legitimnosti šiptarskog samoproglašenja, i što su, uostalom, bilo šta tražile od MSP-a! Ubeđen sa da su neki političari u Srbiji morali da znaju, a možda su sasvim dobro i znali, da to nije nikakav Međunarodni sud pravde, već Međunarodna mafija nepravde. Evo vam dokaza koji je i laiku jasan: nijedan sud na svetu, predstavljeni predmet ne iznosi na glasanje, već sudi po dokumentima, činjenicama i argumentima, koji se uz predmet, podnose, predstavljaju. Međunarodni sud pravde, koliko sam upoznat, slučaj procene legitimnosti bukvalno je rešio glasanjem. Ovo znači da se nije sudilo, već je objavljen rezultat glasanja. Razume se da su srpske vlasti očekivale sasvim drugačiji ishod, i u tom smislu, izgubljeno je poverenje u MSP, ali i u postojanje međunarodnog prava. Prema mom mišljenju, Srbija je sada u vrlo nezavidnom položaju, i na žalost, spoljno-političke okolnosti joj nisu ni malo naklonjene. Međutim, šta god da neki reše, o Kosovu i Metohiji će se suditi onako kako što se to činilo kroz vekove, kaže za Pečat akademik, prof. dr Kaplan Burović, poznati evropski albanolog i balkanolog, komentarišući, kako ističe, neshvatljivu odluku Međunarodnog suda pravde o deklaraciji jednostranog proglašenja nezavisnosti KiM.
Mnogo je različitih povoda za razgovor sa ovim svetski priznatim akademikom, koji danas živi u Ženevi. Dr Kaplan Burović je do sada je objavio 103 knjige. Njegov naučno-istraživački rad prožet je zaključcima koji izazivaju žestoke reakcije, kako u Tirani, tako i u Beogradu. To je i logično, budući da Burović tvrdi kako Albanci nisu autohton narod, a da su Albanci sa Kosmeta uglavnom islamizovani hrišćani. Sa druge strane, teza da se veroispovest i nacionalnost ne moraju prožimati, iz koje proizlazi da Srbi ne moraju nužno biti pravoslavni, što naš sagovrnik potkerpljuje svojom ličnom porodičnom istorijom, izaziva negodovanje mnogih u Srbiji, a pogotovo Srpske pravoslavne crkve. Osim svega toga, književni rad Kaplana Burovića ispunjen je brojnim kontroverzama, zbog kojih je naš sagovornik stekao epitet disidenta broj jedan u SFRJ, ali i izgubio slobodu, budući da je 43 godine proveo u albanskim kazamatima.
Stiče se utisak da su nas svi zaboravili. Ipak, vi ste optimistima, smatrate da će KiM biti vraćen Srbiji. Na koji način i kada će se to dogoditi?
Samo nek je nama živ naš napaćeni narod, i njegova vera u budućnost, a prijatelji služe da dižu zdravice, ponekad pomognu, ali svako ipak gleda svoje interese. Tako je to u visokoj politici. Kosovo i Metohija, ma koliko bila istrošena ova rečenica, jeste kolevka srpskog naroda. A istina je jača od svih zemaljskih sila! Uveren sam da će se Kosmet vratiti u okrilje Srbije, svojoj domovini, onda kada međunarodni žandarm bude povukao svoje vojne trupe i baze. A to će se dogoditi. I to uskoro. Mnogo brže nego što mislimo. Istorija, srećom, ide dalje. A svakoj sili dođe kraj. Veštičin kazan već vri u tvrđavi kapitala.
Da li krajnje nepovoljno mišljenje MSP-a i nepovlačenje konkretnih poteza Saveta bezbednosti UN u vezi stanja na KiM, mogu pokrenuti secesionističke težnje u svetu?
Svakako da će se odraziti u svim onim državama koji imaju donekle slične probleme. Primer šiptarskog secesionizma, pokušaja otimanja Kosmeta, dakle, tuđe teritorije, pokrenuće pravu lavinu cepanja, nemira, podstrekivaće sve one koji u otimanju KiM vide zeleno svetlo za slične akcije. I Vlahe u Albaniji, koji su još 1916. godine proglasili svoju Republiku, ali ih izdaše Francuzi.
Zašto je toliko bitno sistematski raditi na razbijanju malog pravoslavnog naroda na Balkanu?
Da, u pitanju je pravoslavlje, međunarodni žandarm pošao je u krstaški rat. I to pod izgovorom da svet čisti od opasnog komunizma u istočnoevropskim zemljama. Zahvaljujući toj paroli on okuplja pod svoju zastavu sav ološ sveta. Ipak, ne zaboravite na to da u borbi protiv naroda koji sebe brani niko na svetu nije izašao kao pobednik.
Vratili ste se pravoslavlju, veri Vaših predaka. Možda se upravo na Vašoj velikoj familiji Burovića može sagledati sudbina srpskog naroda. Vaša braća po krvi su Srbi i Crnogorci, muslimani i katolici…
Ako ste pročitali istoriografsku knjigu Burovići – porodična istorija, sigurno ste uočili da smo mi katolici, muslimani i pravoslavci, pa i ateisti. Po nacionalnosti svi smo Srbo-Crnogorci, Bokelji, ali smo se integrisali u narod zemlje u kojoj živimo. U Italiji se nazivamo Italijanima, a u Turskoj Turcima. U Beogradu žive i moji pravoslavni rođaci, ali i oni koji se izjašnjavaju kao muslimani. Svi znaju da su poreklom iz Perasta i da su nam tu grobovi pravoslavnih pradedova. Svi oni kažu da su poreklom Srbi! Dok sam bio manje poznat u javnosti, niko me ništa nije pitao. Ali, od kada sam postao poznat, svi me pitaju, posebno moji Burovići, koje sam vere i kojoj naciji pripadam. Uvek odgovorim: Ja sam one vere koje je i Bog, pa i one nacije koje je On!
Srbi imaju pomalo čudan odnos prema svojoj braći koja se vrate predačkoj veri. Zašto je to tako?
čestiti, dobronamerni građani Srbije pravoslavnog porekla, prema svojoj braći, bili oni muslimani ili katolici, oduvek su imali sasvim ispravan odnos. Mada postoje i kod nekih Srba krajnosti, kao i kod muslimanskog i katoličkog naroda, zahvaljujući čemu se i širi mržnja jednih prema drugima. Posledica toga je krvoproliće, recimo u Bosni i Hercegovini. Rezultat toga mogla bi da budu samo nova krvoprolića. Krajnje je vreme da ostavimo veru sveštenim licima, crkvama i džamijama, da je ostavimo u svojim domovima, da se bratski pomirimo i istupimo pod zajedničkom nacionalnom zastavom. Da drugi našu vekovnu nesreću i neslogu ne zloupotrebljavaju, i da nas podmuklo ne zavađaju. Možda vam ovo zvuči krajnje idealistički, ali mi jesmo jedan narod. To što nas je istorija mučki šamarala, niko od naših predaka nije želeo. Važno je, i dragoceno kada se čovek vrati svojim korenima. Po meni to je visoka svest, samosvest i odgovornost pred budućim naraštajima. Ko je Srbin – taj može biti i pravoslavan, i musliman, i katolik. Imamo divan primer na severu Albanije. Samo užasna istorijska iskušenja mogu da sjedine sve one koji su srpskog korena. Eto, mog bliskog rođaka, pravoslavca Aleksandra Bogoljuba Burovića, koji je poginuo 1994. godine u borbi protiv neprijatelja naroda i domovine, Beograd je dva puta nagradio zlatnom medaljom za hrabrost Gavrilo Princip. Mene, mada se borim za srpsku istorijsku istinu, i vratio sam se pravoslavlju čista srca, Beograd ne samo što ne uvažava, već me i proganja, jer me ima na nekim nepoželjnim listama, iako sasvim dobro znaju da nisam musliman, niti Albanac. Takvi smo mi Srbi.
Pomenuli ste primer na severu Albanije. Koliko je današnjih stanovnika Albanije autentičnog, arbanaškog porekla, a koliko je onih koji su pravoslavnog, srpskog ili crnogorskog porekla?
Albanske statistike su falsifikovane, kao i sve drugo, i vozačke dozvole, i diplome, i pasoši. Hrvatska Vikipedija donosi ove podatke, ali ni ona nije apsolutno tačna: Gegi 605.000; Toski 1.741.000; Crnogorci 11.000; Grci 101.000; Makedonci 35.000; Romi 86.000; Srbi 301.000; Vlasi 302.000; Jevreji 500; Ostali 1.000. Koliko poznajem Albaniju, tamo živi oko 60 odsto Albanaca, podeljenih u četiri vere: dve muslimanske (suniti i bektašinci) i dve hrišćanske (pravoslavci i katolici). Oko 40 odsto su nealbanci, u prvom redu Vlasi, zatim Sloveni (Srbo-Crnogorci, Makedonci, Bosanci), pa Grci, Romi, Turci, Kurdi, Jermeni, Tatari, Jevreji. Treba znati da Srbi, Crnogorci i Makedonci Albanije nisu samo pravoslavne vere, već i muslimanske, pa i katoličke. Znajte da su se muslimani u Albaniji, da kažem, srpski rodoljubivije držali od muslimana u Srbiji. Na žalost, sa njima se postupalo, a i dalje se postupa, antinacionalno, i to ne samo od strane zvaničnog Beograda vlasti Srbije, već i od nekih verskih predstavnika SPC-a.
Kada sam dokazao da je Skenderbeg bio Srbin, Albanci su hteli da mi izvade oči. Pošto su shvatili da sam u pravu, neki Albanci predložili su da se usred Tirane sruši spomenik Skender begu, i da se na istom mestu podigne spomenik Sultanu Muratu
Šta Vas motiviše da ukrstite mač sa dojučerašnjim sunarodnicima – Albancima?
Albanci nisu moji sunarodnici. Kao i za sve Srbo-Crnogorce i Makedonce, oni su i za
mene naši susedi. Kao internacionalista, boreći se za istinu smelije od drugih, snažnije, samopregornije, prednjačeći u toj borbi, tužno je da sam zaslužio da me moja rođena braća smatraju za Albanca. Ipak, istina je i Bogu draga: ja nisam Albanac. Bio sam Jugosloven, a poreklom iz dičnog grofovskog Perasta, pra-praunuk heroja Ivana Burovića, oslobodioca Herceg-novog, kojim se ponosi istorija Crne Gore, Hercegovine, Hrvatske. I pra-praunuk velmože Nikole Burovića, kojeg odlično poznaje grčka istorija, a u crnogorskoj kulturi, oličenje je barokne umetnosti. Kako vidite, moji preci su se kroz vekove borili na svim frontovima Balkana. I uvek su se borili za – istinu. Tu borbu za istinu nosim u genima. Treba znati da sam, pre nego sa Albancima, ukrstio mač sa mojom braćom Jugoslovenima! Kao autor disidentne poeme Bojana 1952. godine bio sam jedan od najistaknutijih boraca protiv titoizma. Da pojasnim, nisam se borio protiv albanskog naroda, već protiv albanskih falsifikatora naučne istine, kao što se nisam borio sa jugoslovenskim narodom, već sa titoistima, sa izdajnicima naroda i države.
Smatraju Vas najvećim savremenim albanologom. Kakve su reakcije vaših kolega, albanskih akademika, koji, kako kažete, falsifikuju istoriju?
Balkanolog sam, i pre svega albanolog. Po raznim medijima, na raznim jezicima, godinama se čude kako je moguće da mi Američki univerzitet za istoriju objavi teze na engleskom jeziku, nazivajući me famous Albanian dissident and historian, a Makedonska Akademija nauka i umetnosti da unese moje albanološke teze u svoju Enciklopediju. Valjda zato što branim istorijsku istinu. Moje kolege, albanski akademici, zaćutali su. Da se javno slože sa mnom – linčovali bi ih. A da mi se suprotstave – ne dozvoljavaju im dokumenta i činjenice, naučni argumenti, kojima sam potkrepio albanološke teze. Ali, postoje i oni koji zdravo rasuđuju, koji su oslobođeni predrasuda i spremni da prihvate istinu. Takav je, na primer, moj prijatelj Area Kocani.
Za Vašu naučnu tezu kojom ste pobili falisfikate albanskih istoričara, dobili ste nagradu Američkog intituta za istoriju.
Tačno je. Moje naučne teze, po kojima Albanci nisu autohtoni narod, ali ni Iliri, a ponajmanje Pelazgi, prihvatili su svetski naučnici i institucije, ali i trezveni i pošteni Albanci, poput akademika prof. dr Ekrema čabeja, prof. Aleksa Buda (Prvi predsednik Akademije nauka Albanije), prof. dr Šabana Demiraja (Drugi predsednik Akademije nauka Albanije), te istoričara Ardiana Vehbiua. Oni koji nose zastavu istine neustrašivi su i snažni kao bogovi.
I pored toga u Srbiji Vas ne dočekuju raširenih ruku.
Razlikujte zvanični Beograd od Srbije! Narodna Srbija me dočekuje srdačno, a vi ste i sami svedok tome. U Srbiju dolazim svake godine, i ne spavam po hotelima, ne jedem po restoranima, već pored mojih Srba, i za njihovim stolom. Naravno da me zvanična Srbija, ali i ni ona titoistička Srbija, i sada njihovih aktuelnih komunističkih potomaka ne želi i još uvek drži na crnim listama. Kad vas jednom žigošu, to je za celi život. Zvanična Srbija još uvek poštuje svoj potpis na tapiji, kojom su 1969. godine, usred Beograda, priznali Kosmet Albancima!
Ličnost ste koja je skupo platila slobodoumno razmišljanje. Robovali ste u Titovim i Enver-Hodžinim zatvorima nekoliko decenija, najveći deo života.
U Jugoslaviji su me osudili za neprijateljsku propagandu, protiv Titove vlasti, socijalizma, ali u stvari za moju disidenciju. Upravo zato što sam bio za narodnu vlast, i video kuda sve vodi. Oni, koji su mene osudili, trenutno se u Srbiji busaju prsa kako su oduvek bili protiv komunizma. Kako su samo brzo zaboravili da su se u Tita i u komunizam ponizno zaklinjali. I nedužne ljude šikanirali. Sada su to stare okorele demokrate! Uništili su mi prvu porodicu. Bio sam veoma mlad. Dugo sam robijao. Imao sam stan – bacili su me na ulicu. Imao sam posao – ostavili su me bez ikakvih sredstava za život. Po izlasku iz zatvora, kao dobar vojnik, idući stopama mog generala Vlada Dapčevića, pošao sam za Albaniju. Enver Hodža se spremao, nameravao da me vrati natrag, a u zamenu za književnika Martina Camaja, koji beše prebegao u Jugoslaviju. I nije mu to pošlo za rukom. Hodža je inscenirao sudski proces i kao disidenta, tobože za neprijateljsku propagandu protiv narodne vlasti i socijalizma, osudio me na 43 godine zatvora. U presudi piše da sam u Albaniji predstavljao političku i ideološku diverziju. U Albaniji sam napisao tri romana: Izdaju (Tirana 1965), zbirku pripovedaka Odjek Koraba (1967) i novelu Zmija (1969). U ličnosti Mula Mamer Hodža (iz romana), Enver Hodža je prepoznao sebe. Posle tog dela, svi neprijatelji su ga posprdno zvali Mulai. U Albaniji sam sa pravoslavkom Verom Ziui, stvorio drugu porodicu, ali i ona je bila kažnjena zbog mene. Ženu su moralno degradirali, a ćerku skoro na mrtvo isprebijali, sina uhapsili. Snaju sa stomakom do zuba su toliko zlostavljali da je izgubila dete. To je porodična tragedija! U zloglasnom zatvoru Bureli pokušali su da me ubiju. Možda će za vaše čitaoce biti ovo jezivo – ja sam čovek kojem su derali kožu. Preživeo sam čudom. Užasni su bili dani u albanskim kazamatima. Tražili su da se odreknem jugoslovenskog državljanstva, i srpsko-crnogorske nacionalnosti, političkih ubeđenja, i očinstva. Porodica dugo nije znala da sam živ.
Sve je počelo od poeme Bojana, zar ne?
Napisana je na našem, srpskom jeziku, jer tada još nisam znao albanski. Prvi put je objavljena kao zasebna knjiga 1952. godine u Dubrovniku. Kasnije u Beogradu u listu Iskra. Odmah me je pozvao Milovan đilas i pripretio mi: Ako nastavite da pevate ovako i dalje, pritisnućemo mi vama glavu tako da ćete zaboraviti pevanje i započeti lelek! Preveo sam je kasnije lično na albanski, zatim je prevedena na makedonski, slovenački, francuski, španski. Kažu da sam poemom Bojana disident broj jedan Jugoslavije, Balkana. Ne znam da li je to istina, ali znam da sam poemu platio ne samo svojim životom, već i životom supruge i moje dece. Dan-danas nastavljam da plaćam danak za nju!
Vi se danas zalažete za dokazivanje prirode, suštine albanskog secesionizma i tvrdite da je slučaj srpskog Kosmeta jedinstven u svetu.
Apsolutno. Kosmet je po mnogo čemu neuporediv sa bilo kojom spornom oblašću u svetu. Albanci na Kosmetu ne samo što nisu autohtoni, već su tu stigli i posle Srba, pošto su Srbi podigli ponovo Kosovo i Metohiju iz praha i pepela varvara, pošto su tu osnovali svoje prve državne tvorevine, pošto su je ukrasili divnim crkvama i veličanstvenim manastirima, kao nijednu svoju drugu oblast, kao nijedan narod na svetu nijednu stopu svoje zemlje. često kažem da Srbe za KiM vezuje sve i svašta, a Albance baš ništa, osim njihove težnje da stvore super veliku Albaniju. Osim toga, oni koji danas na Kosmetu kažu da su Albanci, ne znaju ili neće da znaju istinu. Ogroman deo njih su zapravo, islamizovani Srbo-Crnogorci, Makedonci, Kurdi, Jermeni, Tatari, Romi… I sâm Adem Demaći nije Albanac, već albanizirani srpski gedža. Bezbroj je takvih primera.
Koliko danas imate problema zbog Vaših knjiga, naučnih radova?
Dovoljno će biti ako vam kažem da su 2009. godine, usred Tirane, spalili čitav tiraž četiri tek objavljena dela. Moje knjige i romane. Danas albanska štampa ćuti o tome. Oni su intervenisali i u Ženevi, gde živim, kod švajcarske štampe, da o tome ne pišu ni reči! Moja izdavačka delatnost se bliži kraju, a moja domovina, za koju sam tako mnogo učinio i tako mnogo žrtvovao, nije objavila baš ništa. Ni knjižicu. Istina je najteže oružje!
čuveni arnautski junak Skender-beg bio je srpskog porekla. Pretapanje Srba u Albance počelo je, kažete, u srednjem veku.
Skenderbeg nije bio arnautski junak. Da ste Skenderbegu rekli da je Arnaut (bilo i malim slovom), odsekao bi vam ne samo jezik, već i glavu. Skenderbeg je bio pre svega i iznad svega pravoslavni hrišćanski junak. A hrišćani, koji su se postrojili pod njegovom zastavom, u prvom redu bili su Srbi, zatim i Albanci, Vlasi i drugi. Kada sam dokazao na osnovu istorijskih činjenica da je Skenderbeg bio po nacionalnosti Srbin, Albanci su hteli da mi izvade oči. Sada je to dokazao makedonski istoričar dr Petar Popovski, a posle njega i švajcarski naučnik Oliver Šmit. Makedonskog istoričara Albanci nigde ni ne spominju, prave se da ne postoji, dok su se zvog Švajcarca uspaničili, uznemirili, posebno kada su neki Albanci, pošto su morali da prihvate i shvate da je Skenderbeg Srbin, predložili da mu se skine spomenik usred Tirane! Dakle, da sruše Skenderbega, i da se na tom mestu podignu spomenik Sultanu Muratu. Onome zbog kojeg je sred Kosova i Metohije plivala krv, ubijen Lazar, Miloš Obilić, zbog kojeg je uništena srednjovekovna država, a srpski narod pao u vekovno ropstvo.
Šta se sve može naučiti od naše braće, Srba i Crnogoraca u Skadru, u Albaniji?
Ne sme da postoji podela na Srbe i Crnogorce; ona je u Albaniji ne samo nepoznata, nego i apsurdna! U mojim delima naglasio sam da muslimani u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, pa i u Bosni i Hercegovini, mogu mnogo toga da nauče od naše muslimanske braće u Albaniji. Pre svega to kako se može biti i musliman i Srbin, da je muslimanstvo vera, a srpstvo nacionalnost. Pravoslavni Srbo-Crnogorci i Makedonci mogu da nauče od pravoslavnih Srbo-Crnogoraca i Makedonaca Albanije kako mogu živeti u potpunoj slozi i bratskom razumevanju sa svojom muslimanskom braćom, bez diskriminacije, netrpeljivosti, mržnje, na šta nas huškaju oni koji žele da Balkan uvek bude bure baruta. Da nam je svet i samosvet viša ne bismo im pružili to zadovoljstvo da među sobom ratujemo.
Nedavno je izašla iz štampe knjiga Radiografija jedne mržnje, autora Ašima Revića. Šta je u tom delu najinteresantnije?
Od posebnog je značaja to što pisac dokazuje da su moji najveći neprijatelji upravo oni Albanci, za koje nam sam autor iznosi dokumenta – o njihovom srpsko – crnogorskom poreklu. Knjiga je, iako je štampana nedavno u Beogradu, već doživela drugo izdanje. Ljudi je traže. Žele da pročitaju, da vide ta dokumenta.
