Bjelopoljka, Danica Perić – Vojvodić (86) više od tri decenije živi u Parizu. Ceo radni vek provela je u novinarstvu. Pisala je za listive „Žena danas“, „20. oktobar“, „TV revija“…
– Novinarstvo je moja velika ljubav, ipak, malo manja od one koju osećam prema zavičaju. Odrasla sam u porodici intelektualaca, otac mi je bio glumac i reditelj, a majka Mileva profesorica. To je i presudilo da se školujem. Rođena sam 1916. godine, srednju školu sam završila u Sarajevu, a potom i ekonomiju i Višu novinarsku u Beogradu.
Tada sam prvi put ugledala svetla velegrada. Beograd je i tada bio velegrad za Balkan. Živela sam u Sudanu, Kairu, Rimu, decenijama u Parizu, ali uvek mi je nedostajala prisnost i toplina mojih Belopoljaca. Zavičaj je kao uteha – majka i inspiracija – kaže Danica.
Sarađivao je u mnogim redakcijama i dobijala mnoge nagrade i priznanja.
– Imala sam sreću i čast da radim u redakcijama zajedno sa Mihajlom Lalićem, Oskarom Davičom, Erihom Košem… Osetila sam svu lepotu i oporost novinarskog poziva – priča Danica.
Kaže da joj je život bio lep, ne zna da li je dug.
– Mnogo se doživi tuge, rastanaka. Danas u Bijelom Polju gotovo da nema mojih vršnjaka. Utehu tražim u pisanju knjiga sa zavičajnom tematikom. Ovih dana promovisan je moj najnoviji roman koji sam napisala u Parizu – „Kratki susreti u dugom životu“. Bez pisanja ne mogu – kaže Danica Perić – Vojvodić.
Na slavu kod Daviča
– Nekada je u redakcijama bilo puno uvažavanja i ljubavi. Težak posao bio je lakši uz pažnju i kolegijalnost. Sećam se da nas je sve iz redakcije Oskar Davič pozvao u svoju kuću. Na oglasnoj tabli je pisalo:“Sve novinare i grafičare iz redakcije pozivam kod mene na slavu“. Bilo je to lepo vreme – seća se Danica.
