Svetski majstor za šaku
Lepo je čuti da je u Univerzitetskoj bolnici Salgrenska u Geteborgu, koja je sa 17.000 zaposlenih najveća u Skandinaviji, najviši mogući klinički status uživa naš čovek. Trostruki specijalista za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju, hirurgiju šake i nauku o terapiji bola, stručno nazvanoj algologijom, Nišlija dr Nenad Stanković, konsultant mnogih klinika u Švedskoj i rodonačelnik uvođenja posebne hirurške metode kod pacijenata sa cerebralnom paralizom, posledicama moždanog udara i povredama mozga, uspeo je za nešto više od jedne decenije boravka u svojoj drugoj domovini da doktorira i dostigne nivo za koji je često neophodna čitava profesionalna karijera.
Uz sve poteškoće koje u ovakvim uslovima podrazumeva i činjenica da je stranac, danas je predstavnik Švedske federacije za hirurgiju šake u Komitetu za traumu šake istoimene Evropske federacije, a tokom prve četiri godine ovog veka bio je odgovoran za veliki projekat u regionu zapadne Švedske za integraciju stranih lekara iz zemalja van Evropske unije.
Švedska je naš dom
– Mnogo toga bih možda želeo da promenim u svom životu, ali odluku da dođem i ostanem u Švedskoj – ne. Porodica i ja zaista smatramo Geteborg „našim domom” i ne planiramo da odlazimo odavde – osvrće se na neizbežnu priču o privikavanjima na novi život, nostalgiju…
Pripada onoj grupaciji mladih i perspektivnih stručnjaka koje smo odškolovali, a onda komotno pustili da odu i negde daleko i drugima podare plodove svog profesionalnog maksimuma. Životna priča dr Stankovića je paradigma takve pojave. U Švedsku nije stigao „trbuhom za kruhom”, već po pozivu tamošnjih kolega, koji su ga posle njegove šestonedeljne specijalizacije započete 1990. godine na Klinici za plastičnu hirurgiju, hirurgiju šake i opekotine u Linčepingu, pozvali da nastavi rad na doktoratu i daljem stručnom usavršavanju. čekali su ga privremena radna i boravišna dozvola, četvorosobni stan u blizini bolnice, solidna plata i sve mogućnosti za članove porodice da nauči jezik i školuju se.
– Ipak, nije bilo lako. Kao tek završeni specijalista plastične hirurgije, s mikrohirurškom tehnikom u arsenalu kao najjačom kartom, pored svih mojih teoretskih i manuelnih sposobnosti, morao sam da se žestoko borim za startnu poziciju. činjenica da se na Balkanu rat rasplamsavao sve većom žestinom nije mi pomogla u mojim naporima. Jedan deo kolega je to pokušao da iskoristi… Nisam se predavao – veli, prisećajući se kako je za kratko vreme naučio švedski, dobio specijalističku diplomu hirurga za šaku i švedsku licencu, što je definitivno presudilo da zajedno sa suprugom, sedmogodišnjim sinom i 11-godišnjom kćerkom ostane u Švedskoj.
Iako za sebe kaže da ga nostalgija nikada nije mučila, svestan je da su neki koreni prekinuti, da je kao i većina naših ljudi rasejanih po svetu uvek pomalo „negde između, ni ovde, ni tamo”.
Gostuje u rodnom gradu
Najveći dokaz da nije zaboravio stari kraj jesu njegovi stalni i uporni pokušaji da što je moguće više pomogne svojim kolegama u otadžbini.
– Došao sam na ideju da ponudim mogućnost saradnje između Geteborga i Beograda. Želeo sam da našim mladim lekarima koji nisu imali mogućnost da izađu iz zemlje u toku ratnih godina ponudim da dođu u Geteborg, da vide kako se ovde radi i ponesu sa sobom švedski način organizacije i logistiku. Razgovarao sam s mnogima i često nailazio na totalno nerazumevanje. Nadao sam se da će kolege iz Beograda iskoristiti priliku i uspostaviti most, saradnju, razviti naučnoistraživačke projekte, ali se ništa od toga nije desilo. Posle izvesnog vremena sam uspeo da organizujem razmenu mladih specijalista i specijalizanata između Geteborga i Klinike za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju Vojnomedicinske akademije. Saradnja sa Beogradom je od početka išla teško, tako da sam svoje napore usmerio ka Nišu, gradu u kome sam rođen – priseća se kako je teškom mukom uspeo da dovede visoku stručnu švedsku delegaciju u grad na Nišavi, uspostavi da saradnju klinika i fakulteta dva grada i uzgred postane gostujući profesor na niškom Medicinskom fakultetu.
Obaveze prema struci, porodici i druženje s više od pedesetak prijatelja u Geteborgu, izvodljivo uglavnom tokom vikenda, kao i česta putovanja i odsustvovanja od kuće, nisu od njega stvorili nezainteresovanog srpskog intelektualca u rasejanju koji okreće leđa otadžbini. Naprotiv.
– Mnogo je obećanja koja nisu ispunjena. Matica bi trebalo da izabere nekoliko, ali zaista nekoliko, ključnih oblasti na kojima bi trebalo zajednički da radimo i to, što je najvažnije, na duge staze. Dosta je više obećanja, treba nam konkretna akcija – rekao je dr Stanković, svetski majstor za šaku, čije znanje i kvaliteti stoje kao otvoren poziv za kolege u Srbiji.
Nesumnjivo, Srbiji je to mnogo potrebnije.
