Za ekipu koja svake prve ili druge subote u mesecu dolazi iz Brisela, iz ambasade SCG, u luksemburški grad Eš, 14. januar bio je relativno lak radni dan. Svega oko pedesetak stranaka, što stvarno nije mnogo kad se zna da se broj onih koji čekaju da obave neki administrativni posao prosečno penje do sedamdeset, pa i do rekordnih 108! I dok su konzul Branislav Trbojević i njegovi saradnici Rada Živanović i Sead Begluk primali naše građane i prostranoj sali restorana komunalnog Sportskog centra, koji ljubazni domaćini ustupaju besplatno, u bifeu-čekaonici razgovarali smo sa onima koji su strpljivo pazili na red, sa brojevima dobijenim na osnovu spiska koji je počeo da se formira još rano ujutru. Uz kafu i sokove potekle su priče o zanimljivim životnim sudbinama, o različitim ličnim iskustvima u ovoj zemlji koja ima oko 8.000 državljana SCG. Iako je deo njih došao u ovu malu zemlju zvanu Veliko vojvodstvo Luksemburg još sedamdesetih i osamdesetih, ipak gro čine izbeglice iz devedesetih koje su ovde 2001. zakonom, ukoliko su tu bili više od tri godine, svoj izbeglički status regulisali dobijanjem papira za legalni boravak.
Skupa zemlja
Luksemburg je skupa zemlja i Samirinih 770 evra je tek nešto više od polovine „minimalca“, jer se računa da je 1.300 do 1.500 evra mesečnih primanja neophodno s obzirom na veoma skupe stanove i visoke cene u Luksemburgu.
Među doajenima je svakako Dragan Cvetković koji je u Luksemburgu punih 37 godina. Podatke sipa kao iz rukava… Od oko pola miliona stanovnika Luksemburga gotovo polovina su stranci. Svaki peti zaposleni je Portugalac, slede Italijani pa eks-Jugosloveni. Od kvalifikovanih traže se avioinženjeri i aviotehničari, zatim majstori za kompjutere, šoferi, ali uz obavezu da znaju bar dva jezika jer se zvanično u Luksemburgu govore luksemburški, francuski i nemački. Za dobijanje državljanstva neophodno je položiti ispit iz luksemburškog jezika.
– Ova država je jedna od najboljih za strance ukoliko su u njoj legalno – tvrdi Cvetković koji se u čekaonici našao zaista bizarnim povodom.
Pasoš mu je opran i osušen zajedno s pantalonama u javnoj perionici (corpus delicti, to jest ostatke doneo je u najlon kesici) i sad podnosi zahtev da dobije novi dokument u koji se, inače, upisuju boravišne vize s obzirom na to da se time zamenjuju lične karte i slični identifikacioni papiri.
Elektroinženjer preko puta, Kemal iz Prizrena, došao je drugim povodom, a ima i sasvim drugačija isustva. Diplomu beogradskog ETF su mu odmah priznali, ali već sedam godina bezuspešno pokušava da nađe posao u struci. A posedovanje radnog mesta uslov je da bi se produžavala dozvola boravka. Tako se mora prihvatati sve što se nađe.
Dečji dodatak
Još jedan došljak sa Kosova, Albanac – koji ovom prilikom namerava da zatraži pasoš za svog novorođenog sina, jer u ženinom pasošu više nema mesta da se upiše i peto dete – ne može da radi kao kvalifikovani kuvar pošto potrebne jezike ne zna. Ali, on ističe da je porodicama s mnogo dece ovde dobro zbog brige države za socijalu. Za prvo dete dečji dodatak je oko 200 evra, za svako sledeće se povećava, može da dostigne 1.400 evra, svaka žena koja je rodila više od troje dece dobija penziju, iako nije bila zaposlena.
Sa svim potrebnim papirima u rukama mladi par čeka da prijavi venčanje – „negde krajem januara, ili u februaru, nije hitno“. Samira Dadić je u Luksemburgu već osam godina, prve je provela kao izbeglica, učila je besplatno luksemburški jezik… ali svoju diplomu Više pedagoške škole iz Nikšića ovde ne može da iskoristi. Radi kao kućna pomoćnica. I Edis Adrović, s kojim živi već četiri godine, došao je iz Crne Gore. Traži i prihvata razne poslove, kelneriše, nada se „vizi A“ koja obezbeđuje sigurnost. Razgovor sa simpatičnim verenicima prekida zvonjenje mobilnog telefona i zatim Samirino objašnjenje:
– Moramo da požurimo kući, upravo se javila rođaka koja čuva našeg četrnaestomesečnog sina Elsana.
Dakle, i Elsan doprinosi ne samo porodičnoj sreći već i budžetu sa svojim dečjim dodatkom. A biće verovatno, posle venčanja, još dece u ovoj familiji. Natalitet je među došljacima iz eks-Jugoslavije i SCG stvar koja u Luksemburgu veoma dobro uspeva.
