Jedini čovekoljubac

Boris Pasternak je pisao da je „život značajan baš zato što je tako simboličan”. Svaka reč Sv. vladike Nikolaja Velimirovića ima i višak značenja, ona je uvek zamena za izgubljenu ili poljuljanu veru i neverujućim i verujućim.

Po izlasku iz pakla logora Dahau 1945. godine, gde su zajedno bili zatočeni Sv. vladika Nikolaj Velimirović i patrijarh Gavrilo Dožić, patrijarh se vratio u Srbiju na kormilo Srpske Crkve, a Sv. vladika nikada više u Srbiju nije kročio.

Posle potucanja po Evropi krenuo je trnovitom i teškom stazom emigracije. U Ameriku je došao 1946. i tu je ostao narednih deset godina, do smrti 1956. godine.

Duhovni pastir krepio je svoje hrišćansko stado putujući po prostranstvima Amerike i Kanade i podučavao jevanđeljskoj veri i životu. Važio je za najznačajnijeg misionara Novog kontinenta.

Spisateljskim radom bavio se i u Americi, pisao je dela na srpskom i na engleskom jeziku. Iz tog vremena potiču: Zemlja nedođija, Žetve gospodnje, Divan, Kasijana i njegovo poslednje, nedovršeno delo, Jedini čovekoljubac.

Iz Amerike, Sv. Vladika pomagao je i slao skromne pakete našim manastirima i pojedincima u Srbiji.

Pritisnut nostalgijom, u srcu i duši nosio je ljubav prema svome narodu i otadžbini, i svima govorio da želi u Srbiji da bude sahranjen.

Svaka usmena i pisana reč, ovog genijalnog uma, otkriva retku misaonost, bogatu riznicu mudrosti i znanja, sabranu iz mnogih izvora.

Doktorske studije u Bernu, u 28-oj godini života, Sv. vladika Nikolaj krunisao je odbranom disertacije iz teologije Vera u Vaskrsenje Hristovo, kao osnovna dogma Apostolske crkve.

Na Oksfordu 1909. godine pripremio je još jedan doktorat, ali ne iz teologije nego iz filozofije, Filozofija Berklija i odbranio ga u Ženevi na francuskom jeziku.

Svoje obrazovanje, mali Nikola, a budući svetac Nikolaj Velimirović, otpočeo je u manastiru Ćelijama, udaljenom 4, 5 kilometara od rodnog sela Lelić, kod Valjeva.

Otac Dragomir i majka Katarina odveli su ga u manastir da se opismeni, kako bi znao „makar čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati”.

Već u manastiru Ćelije pokazao je izuzetnu darovitost, pa je u valjevskoj gimnaziji bio ubedljivo najbolji đak.

Konkurisao je na Vojnoj akademiji, ali nije primljen, zato što nije imao „dovoljan” obim grudi.

Njegove grudi bile su predodređene za monašku odeždu. Za vreme školovanja, na Bogosloviji u Beogradu, pričitao je dela Njegoša, Ničea, Getea, Šekspira, Dostojevskog, Tolstoja, Puškina, Voltera… i stekao, i najbolje i najšire obrazovanje svoga vremena. Svoje prve radove objavio je u listu Hrišćanski vesnik.

U sudbonosnim danima za Srbiju, u vreme Velikog rata, svojim govorničkim darom Sv. vladika Nikolaj krepio je bolesne i siromašne. Svoju platu ustupio je državi, sve dok rat traje. Tadašnji njegovi govori, Besede Iznad greha i smrti, poredili su se sa Periklovim, u drevnoj Heladi.

Svoj bogoslovsko-književni rad Sv. Vladika nastavio je i kao budući episkop Ohridski i Žički.

Posebnu pažnju, Sv. Vladika poklanjao je radu sa siromašnom decom i đacima svih vera i nacija. Skloništa i hranilišta za sirotu decu osnovao je u Bitolju, Kragujevcu, Kraljevu, Gornjem Milanovcu, Čačku…

Najveći uticaj na Sv. Vladiku imale su Rusija i Sveta Gora sa svojim svetinjama i svetim podvižnicima.

Sveti vladika Nikolaj Velimirović, boraveći poslednjih godina u Americi, povremeno je predavao u privremenoj Srpskoj bogosloviji, u manastiru Sv. Save u Libertivilu i u Akademiji Sv. Vladimira u Njujorku.

Bio je profesor i na ruskim bogoslovijama – Svete Trojice u Džordanbilu i Sv. Tihona u Sant Kananu u Pensilvaniji.

Sveti Vladika je, posle patnji i mučenja u logoru u Dahau, češće pobolevao u Americi. Žalio se na bolove u leđima i nogama, kako je svedočio ruski jeromonah, koji ga je obolelog služio.

U manastiru Sv. Tihona, Sv. vladika Nikolaj Velimirović upokojio se 18. marta (5. po starom kalendaru) 1956. godine, rano ujutro, u Svetu Nedelju – na Poklade, pripremajući se u molitvi za služenje Svete Liturgije. Sahranjen je u manastiru Svetoga Save u Libertvilu.

Za vreme opela u Americi, u svim manastirima i crkvama u Srbiji, u to vreme, zvonila su zvona.

Želja da bude sahranjen u Srbiji, u rodnom Leliću, ispunjena mu je tek 40-tak godina posle smrti.

Na surčinskom aerodromu – ćivot sa njegovim moštima, dočekali su brojni vernici, sveštenstvo i monaštvo na čelu sa patrijarhom Pavlom, koji ga je, na Surčinu, prvi celivao.

Manastir u njegovom rodnom Leliću, gde počiva, danas je mesto hodočašća. U Soko Gradu, kod Ljubovije u Šabačkoj eparhiji, u čast Sv. vladike Nikolaja Velimirovića podignut je veličanstven manastirski kompleks sa više crkava, od kojih je jedna replika ohridske crkve, gde je nekada, bio episkop.