U odnosu na prethodnu koju je izdao 2013. godine, Dragoljub Vojnović je u novoj knjizi proširio tematiku svojih poetskih opservacija. Dok je u prethodnoj pisao o deci iz svog neposrednog okruženja, njihovom mikrokosmosu i potrazi za ljubavlju te pticama, kucama i macama, u ovoj novoj on piše vesele i duhovite pesme za decu iz vizure dede. Kako čovek stari, tako su mu i deca sve bliža pa nije slučajno što ljudi kažu da čovek u starosti podetinji.
– Podetinjio sam sa decom u školi. Tako su i nastajale moje pesme. Posmatrao sam decu, a u svakom od njih nešto ima i, ako imaš sreće, onda to nešto pretočiš u pesmu. Mislim da ću ostati dete celoga života jer ja u stvari nikada i nisam odrastao, samo sam ostario – kaže Dragoljub koji misli da oni koji tvrde kako je pisanje za decu neozbiljno, nisu u pravu.
Da to nije tako proverio je, kaže, na licu mesta, pred svojim učenicima. Novu pesmu pročitao bi u razredu i ako je reakcija bila dobra znao bi da pesma vredi, a ako reakcija izostane bacao bi je u koš.
– Za mene je u svemu tome najvažnije da deca shvate da je detinjstvo najlepši i najvažniji period u njihovom životu. Da uspomenu na to detinjstvo moramo sačuvati po svaku cenu i poneti ga sa sobom u život jer je to jedino što je u tom našem životu iskreno, čestito, belo i nevino. Važno je što duže u sebi održati dečački duh, sačuvati uspomene i biti dete zauvek – uveren je Dragoljub koji to svoje uverenje potvrđuje i stihovima kojima zbirka i završava: „Da odrastem, to ne mogu, to nikako baš ne mogu jer to neću i ne želim iz svog sveta smele mašte da iselim; Da odselim u svet bora, starih ljudi i namćora i smrknutih, strogih lica sveznajućih neznalica: što ne znaju i ne haju kako svemu na put stati i detinjstvo sačuvati, da im greje bolne kosti u starosti.“
„Dragoljub Vojnović je opet napisao razigranu knjigu, zasnovanu na veštoj versifikaciji, pesmama kratkog stiha i brzog ritma. U odnosu na prethodnu knjigu u ovoj ima više ludizma (reč se s rečju spaja / igri nikad kraja), a ostala je ista nenametljiva edukacija i didaktičnost“ – napisao je, između ostalog, u recenziji za ovu knjigu književnik Đorđe Nešić.
Pored samog autora o knjizi je govorila i profesorka u penziji i njegova supruga Mara Bekić Vojnović koja je zajedno s njim i pročitala neke od pesama.
– Svi se uvek pitaju kako to izgleda kada neko nešto stvara, šta je to što ga na to tera i kakvi ga osećaju prožimaju. Ali to niko nikada nije do kraja mogao da objasni, čak ni sami stvaraoci. Kako bi i mogli kada u trenutku stvaranja ne razmišljaju o tome jer su obuzeti onim o čemu pišu – rekla je profesorka.
Sam autor kaže da pesme nastaju spontano i slučajno. Mora biti nekakav pokretač, nekakav okidač, a ako toga nema ni pesme.
Dragoljub Vojnović trenutno radi na pripremi zbirke epigrama za koju se nada da će biti objavljena u martu ili aprilu ove godine.
– Epigrami su kao književna forma dosta zaboravljeni, a meni je sve ovo što se događa i kod nas i u Srbiji dušu dalo za pisanje epigrama. Njihova suština je da pecnu, da ubodu, nekada i žestoko, kako bi se ukazalo na nešto što u društvu ne valja. Kada bude objavljeno videćemo šta će od toga biti – kaže Vojnović.
Pored Vojnovićeve knjige, na samom početku programa, direktor Srpskog kulturnog centra Srđan Sekulić predstavio je i novo izdanje Almanaha SKC-a, odnosno njegov treći broj u kom su sažeto opisani svi događaji i programi ove kulturne ustanove održani u prošloj 2019. godini.
Bibliografija Dragoljuba Vojnovića
– Ćirićeva ulica – Ciganski sokak (2012),
– Pred podne bilo (zbirka dečje poezije, (2013),
– Porodične priče (2015),
– Bela mi zastava u ruci – Ima umiranja – smrti nema (zajednička zbirka poezije Dragoljuba i njegovog pokojnog sina Đorđa Vojnovića (2016)
The post Jedina želja ostati dete celoga života appeared first on srbi hr.
