Bostonski advokat Ivan Crnilović stručnjak je za imigraciono pravo i njegova advokatska kancelarija jedna je od retkih u svetu koja daje popust od 30 do 50 odsto svim bivšim Jugoslovenima bez razlike! Još je neobičnije što se nije mnogo dvoumio kad je trebalo da izbere između profesionalne fudbalske karijere i advokature.
Na beogradskom stadionu Crvene zvezde proveo je detinjstvo, a imao je 16 godina kad ga je fudbal odvukao iz zemlje. Kao omladinski reprezentativac dobio je ponudu da igra za Pari Sen Žermen u Parizu, kasnije je driblao u Austriji i Španiji, da bi se u 19. odlučio da profesionalne kopačke okači o klin i posveti se obrazovanju.
– Umesto da potpišem fudbalski ugovor za mnogo para, potpisao sam za punu stipendiju na američkom fakultetu. Zauzvrat sam za njih igrao fudbal. Tako sam 1989. otputovao u Ameriku. Moj otac, advokat, čak se bunio što prekidam profesionalnu fudbalsku karijeru, ali znao sam da to sve kratko traje i odlučio da mi je pametnije da se obrazujem.
Dovodio biznismene u Srbiju
– Nikad se ne bih vratio da živim u Srbiji, ali se trudim da uspostavim poslovne veze između dve zemlje. U nekoliko navrata dovodio sam američke biznismene u Srbiju i povezivao ih s našim privrednicima, ali još nema pravih rezultata. Jedino što smo uspeli jeste da su se sjajno proveli i zaključili da je Beograd najzabavnije mesto na svetu – napominje naš sagovornik.
Kad je Ivan završio tri godine studija, u otadžbini su se uveliko rasplamsali ratovi.
– Zamolio sam dekana Voltera Pitersena za pomoć. On se uveliko sprijateljio s mojim roditeljima. Moje sestre su dobro igrale tenis, ali škola nije imala stipendije za ovaj sport. Volter je uspeo sve da završi, a posle mnogo godina sam saznao da je bukvalno izmislio nove fondove za njih dve i još iz svog džepa dodao 5.000 dolara koliko je nedostajalo za pune stipendije – priseća se Crnilović.
Amerikanci su mu novčano pomogli i da upiše magistraturu za intelektualnu svojinu uporedo s pravima.
– Da bi u Americi mogao da studiraš prava ili medicinu, moraš prethodno da završiš jedan fakultet. Primali su ljude iz celog sveta, ukupno 44, jedan je odustao i upao sam ja jer sam bio geografski podesan – imali su samo jednog studenta iz Evrope. Inače, stalno sam dobijao ponude da igram fudbal, ali tamo advokati zarađuju više nego levo fudbalsko krilo.
Pomoć na putu
– U Americi ima mnogo ljudi koji su u svakom času spremni da ti priskoče u pomoć. Mom ocu se desilo da je ostao bez benzina na autoputu. U roku od minut zaustavila su se čak tri automobila. Odvezli su ga do pumpe, sipali mu gorivo u kanticu i rešio je začas problem – kaže Crnilović.
Tako je Ivan odredio svoju sudbinu. Već šest godina sa sestrom Anom vodi advokatsku kancelariju u Bostonu i pomaže strancima, uglavnom Latinoamerikancima i bivšim Jugoslovenima, da dođu do američkog državljanstva.
– Imigracioni zakon u Americi se stalno menja i iz godine u godinu je komplikovaniji. Naši ljudi se obično raspituju kako da dovedu u Ameriku ženu, roditelje, brata ili sestru. Interesuje ih kako da što lakše stignu do američkih papira, a stvar se najlakše rešava ako sklope brak s Amerikancem, ako su zaposleni, školuju se ili su najmanje 10 godina živeli tamo, pa imaju šansu da se izbore da nadalje žive legalno – priča Crnilović.
Ranije je u Bostonu živelo 200 Srba. Većina je tu došla na studije i tako su i ostali. Posle ratova slika se potpuno promenila. U okolini Bostona danas živi oko 35.000 izbeglica iz Bosne i oni se uglavnom nisu najbolje snašli.
Vikend samo za porodicu
Ivan i Anet su u braku osam godina i imaju petogodišnje blizance Marka i Sofiu. Anet je Amerikanka iz mešovitog braka, otac joj je poreklom Italijan, a majka Šveđanka. Radi kao brokerski savetnik u firmi „Meri Linč“. Bavi se bodi fitnesom da bi izgledala najbolje što može.
– Svakog jutra ustajem u pest sati, idem u teretanu, vratim se kući i spremam za posao. S posla pokupim decu iz vrtića, spremim večeru, a onda opet vežbanje. Tokom radne nedelje Ivan i ja se samo čujemo telefonom, a vrlo retko viđamo, ali zato svakog vikenda otputujemo s decom na neko jezero, planinu ili odemo na plažu – priča Anet, koja prilično razume srpski, ali joj je još teško da sklopi rečenicu.
– Retko ko je savladao jezik, fizički su u Americi, a u mislima u zavičaju. često sami sebi prave probleme: voze pod uticajem alkohola ili su nasilni prema svojim ženama, pa postaju ozbiljni kandidati za deportaciju iz zemlje.
U Americi ilegalno živi 11-12 miliona stranaca i zato imigracioni sudovi liče na košnice.
– Većina ilegalaca ne zna ni kako, ni gde su dospeli. Kad bi ih sve pohapsili, taj zatvor bi se prostirao od Bostona do NJujorka. Nije lako živeti u Americi ilegalno, radiš slabo plaćene poslove, a iz zemlje ne smeš da mrdneš i da ti umire otac jer posle ćeš dobiti zabranu od 10 godina – kaže Crnilović.
U Americi samo od čoveka zavisi šta će uraditi od svog života.
– Ako si pošten, marljiv, pouzdan, vrata su ti svuda otvorena, baš ih briga da li si Meksikanac, Srbin ili Kinez. Ovde je sve veliko, udaljeno, ako hoćeš da posetiš prijatelja, moraš da se voziš sat vremena, zato ovde nema nenajavljenih gostiju kao u Srbiji. Iz Beograda mi samo nedostaju prijatelji, sporiji ritam života i Zvezdin stadion – priča Crnilović, koji živi u velikoj porodičnoj kući i obavezno tri-četiri puta godišnje ide na odmor.
Sa blizancima Markom i Sofiom otac Ivan priča samo na srpskom jer, kaže, jedino može maternji jezik i fudbal da ih nauči, a ostalo će sami.
