ISPOVEST JUGOSLOVENSKOG DISIDENTA BROJ DVA (2)

Mate Barbir, moj student, kasnije načelnik Udbe za Zadar, zakucao je na vrata mog kabineta, kaže: „Profesore, dođe vreme!“ Dva policajca, dva agenta, tu su i neki profesori u funkciji svedoka, vrše pretres kabineta, traže oružje. Znate, hapšenje je šok. Odjednom ste potpuno neslobodni, negde vas vodaju, ispituju i što je najgore, ne znate šta sve mogu da vam urade. Mogu li da vas obese?
Nikada mi nije palo na pamet da mogu da budem uhapšen. Zbog čega? Zbog pisanja tekstova?! Desetak dana pre hapšenja, u zagrebačkom „Vjesniku“ pojavila se veoma pohvalna recenzija „Leta moskovskog“, zaista mi nije palo na pamet da će me neko hapsiti zbog tog teksta.
Zahtevao sam i dobio Krivični zakon i Zakon o krivičnom postupku i pročitao ih u dahu, kao roman. I sve sam zapamtio, mogao sam da ih izrecitujem. Dođu u zatvor neki zadarski advokati, jezivo uplašeni. Kažu: Ma, ‘ajte, priznajte da ste krivi! – Pa nisam kriv. Sve to pisao sam i ranije, a i Tito je to govorio 1948. – Ali, znate, ne možemo mi…

Unuk carskog pukovnika

Mihajlo Mihajlov je potomak ruskih emigranata izbeglih u Kraljevinu Jugoslaviju posle građanskog rata u Rusiji. Rodio se 1934. u Pančevu, u Ruskoj bolnici koja je bila vrhunska klinika tog doba. Deda mu je bio carski pukovnik koji je u Kraljevini Jugoslaviji završio kao dirigent železničke pleh muzike u Mostaru. Otac Nikolaj, agronom, i majka Vera, profesor matematike i fizike, službovali su u Kruševcu, Zrenjaninu, Sarajevu i Novom Sadu.
Školovao se u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu. U Zadru, na odeljenju zagrebačkog Filozofskog fakulteta, predavao je rusku književnost. Uhapšen je 1965, pa oslobođen, da bi godinu dana kasnije bio osuđen na tri i po godine zatvora, sa zabranom javnog istupanja četiri godine. Kad je izdržao tu kaznu, u Novom Sadu je osuđen na sedam godina robije, zbog „neprijateljske propagande“. Posle tri godine i dva meseca, 1977, pušten je na slobodu, vraćen mu je pasoš, samo zato da bi bio izgnan. Otišao je u SAD.
Objavio je knjige „Uske teme“, 1966, „Planetarna svest“ 1967. i „Nenaučne misli“ 1979, prevedene (kao i „Leto moskovsko“) na mnoge jezike.

Rekao sam: Sam ću se braniti! Deset dana kasnije, prijatelji iz Zagreba poslali su mi advokata Iva Glovackog, koji me je podržao: Imate pravo, branićemo se! Zadar je u to vreme imao tridesetak hiljada stanovnika, grad je bio miran, a sada me Tito napada, mene hapse – nastaje panika. Svi su prepadnuti, udbaši su me pitali: Pobogu, šta si to pisao kad te napada drug predsednik? Promakao im je subverzivni element u njihovoj sredini.
Godinu dana pre toga Franjo Zenko i ja došli smo u Zadar sa Zagrebačkog sveučilišta kao asistenti. On na filozofiju, ja na slavistiku i kao najmlađem uvalili su mi da budem sekretar sindikalne organizacije fakulteta, da lepim markice i skupljam članarinu. Sada nastaje komična situacija. Kad sam posle 40 dana izašao iz zatvora, setim se svoje funkcije na fakultetu i napišem na oglasnoj tabli: Zakazujem sastanak! Prva tačka: Isključenje Mihajlova… Potpis: sekretar sindikalne podružnice Mihajlov.
Naravno, niko se nije pojavio, mislili su da će me ponovo uhapsiti. S fakulteta su me izbacili desetak dana posle hapšenja, iako istražni postupak nije bio završen. Ja sam se sudio s njima i Vrhovni sud Hrvatske me je vratio, godinu dana kasnije. Bilo je prekasno, već sam bio osuđen po drugi put.

Uređivački promašaj

Treći nastavak mog putopisnog eseja nije štampan u martovskom broju „Dela“, a tadašnji urednik Muharem Pervić izvinio se čitaocima zbog uređivačkog promašaja. Istog dana kada je Titov govor objavljen u štampi, 4. marta 1965, mene su uhapsili. Prema dokumentaciji, Tito je to govorio u februaru, a zašto nije objavljen tada, već mesec dana kasnije, nisam uspeo da saznam.

Imao sam sreću: prvi put je PEN klub, međunarodno udruženje pisaca, trebalo da održi svoj kongres u jednoj komunističkoj zemlji juna 1965. na Bledu. Sekretar je bio Artur Miler. Postavili su uslov: Ako Mihajlov ode u zatvor, nećemo doći u Jugoslaviju! Tako sam, deset dana pre održavanja njihovog kongresa, kažnjen samo uslovno. Oduzeli su mi pasoš, bio sam izbačen s posla, nigde nisam mogao da objavljujem članke – totalni pad, potpuno iza crte. Pravi izopštenik iz društva.
Ali, nije sve bilo crno, zbog cele te gužve počeli su u svetu da prevode „Leto moskovsko“. I počeo sam da pišem članke na ruskom jer u celom svetu ima prevodilaca s ruskog. Znate, ja sam bilingvist i savršeno mi je svejedno na kom jeziku pišem. Sestra i ja smo tek u školi naučili srpski. Dakle, od 1965. pišem na ruskom i verovatno je to razlog zbog koga me svrstavaju u rusku kulturu. U raznim antologijama uključen sam među ruske filozofe ili ruske religiozne mislioce. Zaista, čudna situacija: Jugosloven koji u Beogradu piše na ruskom i svrstava se u rusku kulturu!