Ispovest atomskog fizičara dr Bogdana Maglića, direktora kalifornijske kompanije Hajenerdži tehnolodžis, koji je uvršćen među 50 svetskih šampiona inovacija o tome kako je radio za sebe, za Tita i za Miloševića:
Slobodan Milošević je bio američki agent
– U petak 25. novembra na poligonu u Bubanj potoku biće održana svetska premijera mog super-senzora, koji će da otkrije i da uništi tajne paklene mašine, bombe i sve vrste eksploziva. Glavni demonstrator ovog eksperimenta biće srpski general žandarmerije Guri. Posle SAD, Turske i Španije ovo će biti četvrta svetska promocija mog najnovijeg naučnog dela – pohvalio se nedavno američkim novinarima dr Bogdan Maglić, naučnik srpskog porekla koji živi i radi u Kaliforniji.
Demonstracija rada Maglićevog super-detektora biće deo konferencije o međunarodnom, a posebno atomskom terorizmu, koja će se krajem meseca održati u Beogradu.
– Danas realno postoji pretnja od nuklearnog terora. Nove bombe mogu da budu vrlo male, da se stave u jedan kofer, i mogu da razore ceo grad. Mogućnost zaštite sveta od nuklearnog terorizma jeste upravo kombinacijom obaveštajne službe i ovakvim instrumentima kakav je moj. Ali, postoji jedna “rupa” u celom tom sistemu. To su kontejneri koji dolaze u Ameriku iz celog sveta. Dnevno ih ulazi po 20.000. Neki su tri i po metra široki. Naša tehnologija jedna od takvih koja može da detektuje gde je bomba u tom ogromnom tovaru – kaže tvorac ovog detektora.
Bogdan Maglić je član SANU i jedan od 50 svetskih šampiona inovacije, koji su izabrani proletos u konkurenciji od 1.650 naučnika iz 30 zemalja. Na dan dobijanja tog prestižnog priznanja, lično mu je čestitala Lora Buš, prva dama SAD, jer je Maglić prijatelj ove porodice.
Ovo priznanje je dobio upravo za inovaciju i razvoj prve svetske tehnologije za detekciju eksploziva. Naime, Bogdan Maglić je bio na čelu tima koji je razvio “Carbon finder” ili stohiometar, koji detektuje hemijsku formulu supstanci skrivenih u metalu za manje od 15 sekundi. Njegova firma Hajenerdži tehnologis potpisala je ugovor sa americkom vojskom za istrazivanje proizvoda koji će detektovati protiv-tenkovskih podzemnih mina.
N: Fabrika bez zidova
Ovo je ispovest čoveka koji za sebe kaže da je više puta pokušavao da spase svet i Srbe od propasti:
– Sve je počelo od detektora za minska polja čija istraživanja finasira američka armija od 1997. godine. Međutim, u Španiji, držeći predavanja, bio sam upitan: „A da li vi možete detektovati bombe u koferima, bez otvaranja, a da to ostane neprimetno i da nema posledice zbog radijacije na ljude?“. Rekao sam da može i tako je to krenulo. Reč je o instrumentu koji je u stanju da detektuje eksploziv kroz čelik i da da hemijsku formulu svake skrivene supstance za 10 do 20 sekundi. Instrument se sastoji iz dve komponente, svaka je od po 20 kilograma. Najmanji sistem košta 99 hiljada dolara. Namenjen je uglavnom policijama i američkoj armiji. Američko odeljenje za carinu je testiralo aparat i pokazalo se da otkriva biološko, hemijsko i eksplozivno oružje, ali i drogu. Kada se stavi pred zatvoreni prtljažnik automobila, pri pritisku na dugme, očitava da li se unutra nalazi eksploziv, auto-bomba. Ovakve bombe ubijaju dnevno 100 do 200 ljudi u celom svetu. Svi uređaji za detekciju eksploziva, kakve imamo na aerodromima, mogu samo da “vide” oblik i težinu predmeta, ali nisu u stanju da “kažu” da li je to eksploziv ili ne, znači hemijski su “slepi”. Moj sistem daje hemijsku formulu svega, kroz čelik, bez epruveta, podgrevanja i drugih instrumenata. Kombinovao sam zračenje neutrona sa gama-zračenjima, i te dve kombinacije daju novu vrstu hemijske analize, ne na hemijski, već nuklearni način – objasnio nam je profesor Bogdan Maglić nedavno u Kaliforniji.
– U mojoj kompaniji uz 14 doktora nauka, i uz tehničare i administratore, imamo 25 ljudi. To je “fabrika bez zidova”. Ništa sami ne proizvodimo, već pravimo ugovore sa izvođačima. To je moderni američki koncept koji Volstrit veoma voli, jer velike kompanije koje sve same proizvode imaju problema sa radnicima. Imamo četiri terena za testiranje, dva u zatvorenom prostoru, dva na otvorenom. Eksperimenti se izvode simultano na četiri mesta, od jutra do mraka, da bi se usavršila detekcija, smanjilo vreme potrebno da se utvrdi da li je to eksploziv, ili ne. Sve je kompjuterizovano i zato nema nikakve ljudske intervencije.
– Planiram izgradnju dve fabrike za proizvodnju detektora za otkrivanje bombi u automobilima. Prva fabrika biće izgrađena u Teksasu, a drugu u Španiji. U Srbiji ne gradim jer za to nema ekonomskih uslova. Španske banke su mi ponudile kredit od deset miliona evra. Država obezbeđuje lokaciju od 30 hektara po ceni od jednog dolara po hektaru u narednih 25 godina, a porez sa 36 odsto svodi na jedan odsto. Stanovi za stručnjake, uz popust od 50 odsto za kiriju, biće obezbeđeni na Kanarskim ostrvima. Posebno interesovanje iskazali su za ovu proizvodnju i Izrael i Saudijska Arabija, a Srbija nije još zainteresovana. Možda će ova konferencija o borbi protiv međunarodnog terorizma pokazati da Srbija može da bude «proizvođač mira» na svetu, pa i mog super-detektora – optimistički je raspoložen dr Bogdan Maglić i nastavlja:
N: Moj američki san
– Ja sam u Ameriku otišao sa jugoslovenskim službenim pasošem da radim doktorat. Odmah sam počeo da radim u Brukeru, u nacionalnoj laboratoriji Atomske komisije, mada sam pre toga bio član Komunističke partije. To je suprotno tzv. Makaranovom zakonu, koji izričito kaže da niko ko je bilo kad član komunističke partije, ni pod kojim uslovima ne može da uđe u Ameriku. Međutim, više od deset hiljada rukovodilaca Titove partije bili su u periodu od 1955-70. u Americi. Kako je to uopšte bilo moguće? Zato što je u njihovom slučaju Stejt Department napravio izuzetak, dajući službeno tumačenje da članovi SKJ, zapravo, i nisu komunisti, ili su samo na rečima – komunisti. Zato smo svi mi mogli da slobodno dolazimo u Ameriku.
– Ja sam još `61. godine ostvario najveće otkriće iz oblasti fizike i od tog momenta se moj status potpuno promenio. Bavio sam se fizikom elementarnih čestica, koje nemaju nikakve praktične primene. Bio sam na Berkliju, gde je tada bio najveći akscelerator. Šef laboratorije je bio Luj Alvorez, koji se tada smatrao najvećim živim američkim fizičarem. Otkrio sam elementarnu česticu, za koju se verovalo da je poslednja koja treba da bude otkrivena, što je proizilazilo iz mnogih teorija. Nazvana je zbog toga Omega Mezon, jer je Omega poslednje slovo alfabeta grčke azbuke. Odjedanput – postao sam jako važan ne samo u naučnim krugovima.
– U Stejt Departmentu postoji jedno odeljenje protiv proliferacije, sa kojim sam imao blizak kontakt po profesionalnoj liniji. I Kisindžer je, kada je bilo došlo do debate oko kupovine nuklearke Krško, tražio da li u Americi ima neko ko može da utiče na Jugoslovene. Ko zna jezik, kome bi verovali i ko može da ih ubedi da je to što se od njih traži -–nešto sasvim normalno. Nije bila stvar u tome da su se Amerikanci bojali da mi ne pogledamo šta je unutra u nuklearnom reaktoru, pa da to prodamo Rusima – već ih je bilo strah da ne dođe do neke nesreće i katastrofe zbog nestručnog rada. Rusi su sve to već imali i njima ništa nije bilo potrebno. Ali, Amerikanci su se onda pribojavali da Tito potajno toliko investira u nuklearnu energiju, da bi mogao da napravi atomsku bombu. Sumnjivo je bilo i to što je Tito dao izričitu izjavu da neće da pravi bombu, i da je odustao od bombe. U Nuklearnom institutu u Vinči postojala je ratoborna struja koja je žarko želela da se pod hitno napravi atomska bomba. U stvari, smatralo se da to i nije toliko Titova opsesija, nego da Tito sve manje i manje kontroliše te tajne atomske planove.
N: Nisam bio američki agent
– Prvi susret sa Titom imao sam za vreme proslave dvestogodišnjice Amerike. Bio sam predsednik Jugoslovensko-američkog komiteta za proslavu Američke Revolucije. To se tako zvalo. Tito je onda tražio da se za 120 rođendan Tesle, koji je padao na 10. jul 1975. iz Vašingtona pošalje specijalna predsednička delegacija.
U to vreme, ja sam imao komunikacije sa Kisindžerom u vezi sa izgradnjom nuklearke Krško. Pošto smo mi kupovali taj reaktor, ali su naši, odbijali da potpišu saglasnost da naši inžinjeri sami ne smeju da otvaraju reaktor. Američki uslov je bio da isključivo Amerikanci mogu da otvore reaktor, da izvade staro gorivo, i da stave novo. Naši su se zbog toga strašno ljutili, smatrajući da je to suprotno našem nacionalnom ponosu i suverenitetu.
Zato sam ja Kisindžeru savetovao da nastavi ubeđivati jugoslovensko rukovodstvo, da ga ubedi da nema ništa protiv Jugoslavije, nego da malo hoće da obuzda histeriju onog Zelenog pokreta protiv nuklearne energije, što je bilo više usmereno protiv američke nuklearne industrije, nego naše. I zato je baš mene Kisindžer poslao da na Teslinoj proslavi budem predstavnik predsednika Džeralda Forda, zajedno sa direktorom NASA Džimom Flečerom.
Sve jugoslovenske novine su tada objavile da je stigla 76. predsednička delegacija predsednika Forda, na čelu sa doktorom Flečerom. A samo smo nas dvojica u njoj bili. Kisindžer je postavio njega, kao predstavnika administracije, a mene kao američkog građanina. Za naše, ja tri dana u Zagrebu bukvalno nisam postojao. Sretao sam se sa naučnicima i profesorima, i svuda bio prisutan na proslavi, iako se moje ime nigde nije spominjalo. Kada su me pitali šta se to dešava, nisam znao šta da odgovorim. Niko mi ništa nije objasnio.
Jedino su mi prijatelji poverljivo govorili: „Svi čekaju da Tito za tebe kaže – on je O.K.“
Nisam mogao da verujem. Ipak, i onda se smatralo da je Jugoslavija liberalna zemlja. Ali, meni je majka rekla: „Svi će misliti da neko – ko je pre dvadeset godina kao član partije otišao u Ameriku, a da sada dolazi kao predstavnik predsednika Forda – da je sigurno agent CIA. Svi će misliti da si špijun“.
I zaista, na konferenciji za štampu u Zagrebu, pred polazak u Gospić, mene su ljubopitljivo pitali – kako je uopšte došlo do toga da kao još svež emigrant budem predstavnik američkog predsednika. Objašnjavao sam nevešto da je to zato što sam član Jugoslovensko-američkog komiteta za proslavu…
Ali, oni su nastavili: „Zar Vi niste špijun? čujemo da radite za CIA?“
Niko nije bio spreman da čuje da u demokratskom sistemu raditi za obaveštajnu službu – nije isto što u totalitarnom sistemu, gde je to prednost za napredovanje. U Americi – kada bi se saznalo da neki akademski naučnik od karijere radi za obaveštajnu službu – to bi za njega bio neoprostiv greh i minus. Ali, samo su se smeškali i pitali: „Mi iz Vašingtona pouzdano znamo za koga radite?“
Nisam naseo na ovakve provokacije:“Znate, ja sam celog života voleo da budem špijun. Još od detinjstva sam žarko želeo da se bavim špijunažom. Naravno, najbolje bi bilo da radim za CIA, ali me ona izgleda neće. Molim vas, recite im, pošto tamo imate dobre veze – da sam stalno na raspolaganju. Kad su Vas angažovali – valjda će i mene!?“
Od tada me u Jugoslaviji niko više me nije pitao da li radim za CIA.
N: Moj prijatelj Tito
– Kroz dva dana, i Tito me je primio. Dok smo se rukovali, rekao je: „Baš sad sam čitao kako ste zveknuli onog novinara. Baš sam se smijao. Vi niste zaboravili običaje svoje zemlje!“
Od tog momenta, Tito i ja smo najedanput postali najveći prijatelji. čudna je bila ta promena atmosfere, a novine su konačno objavile da sam i ja član američke delegacije na večeri kod Tita.
Međutim, predstavnik američke ambasade mi je očitao lekciju: „Da je stav američke diplomatije – da se ne podržava Titov totalitarni režim. I pošto je upravo baš tada bio uhapšen jedan Amerikanac našeg porekla, koji je u fabrici šećera u Crvenki nešto snimio… Tot se on zvao, i oko toga je izbila velika afera… Diplomatski skandal – zbog najobičnije gluposti. Šta ima da špijunira, to su bile zapadne mašine, koje je naša fabrika uvezla iz Nemačke“.
Očigledno je u Stejt Departmentu postojala struja protiv Tita, i američki diplomata me je napadao u kolima da sam nastupao komunistički, i da sam bio isuviše prisan sa Titom. Da je nalog iz Vašingtona da se ne daje naročito velika podrška Titu, da treba biti dosta umeren i vrlo hladan.
Banket kod Tita održan je u novosagrađenom hotelu u Gospiću. Tri dana ranije je na brzinu završen. Samo su za Tita sobe bile spremne, a mi smo mogli da spavamo u okolini.
To je bilo neposredno pred američke izbore, i Tito mi je rekao da pomno prati prognoze, pa zna da će Ford sigurno pobediti. Ja sam bio predstavnik predsednika Forda, ali nisam hteo da ga lažem. Sve ankete su pokazivale da će Ford izgubiti, a Karter pobediti.
Tito je voleo da sa mnom neobavezno razgovara. On je bio bezbrižni kozer, koji nikad nije ulazio u suštinu stvari. Na primer, kad smo bili u Gospiću, rekao mi je sasvim ozbiljno: „Vi ste eksperimentalni fizičar. Ja sam takođe fizičar! Na robiji sam u Lepoglavi izvodio naučne eksperimente. Pravio sam Tesline kalemove, i svuda okolo su skakale varnice“.
I Kardelj je ponekad tražio da se sastane samnom. U našoj ambasadi u Vašingtonu mi je rekao: „Predsednik je tražio da Vas pitam – da li da potpišemo ugovor za nuklearnu centralu Krško!“
– Svakako.
N: Banket kod Miloševića
Ipak, u odnosu na Tita, Slobodan Milošević je izbliza izgledao kao mali češaroš. Kad smo bili kod Slobe, advokat Branko Milinović i ja smo predložili da se napravi Jugoslovensko-američka banka. To je bilo u julu 1989.
Ali, Branko mi je rekao – ako on hoće da mu stvorimo Američko-jugoslovensku banku – moramo da od njega tražimo da dozvoli da se Oplenac vrati Karađorđevićima, da princ Tomislav dođe u Jugoslaviju, da umre, i da Igumanovu palatu vrati Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Milošević je ćutao: „Vi hoćete da se vrati Oplenac i Igumanova palata? Nema problema – u redu!“
Ispunio je obećanje posle dva meseca. Sve formalnosti su brzo bile obavljene. A mi odemo u Ameriku i kažemo ovima našima: „Neverovatan je ovaj čovek! Šta god kaže – ispuni!“
Ali, nismo baš bili ipresionirani prilično zategnutim i hladnim razgovorom sa Miloševićem. On je stalno pokušavao da imitira možda Tita. Bio je, kao što se kaže u Americi – glib. Bio je vrlo spretan, ali nije bio naročito šarmantan. A stalno je pokušavao upravo da bude šarmantan i duhovit.
Na primer, sećam se jedne vrlo nezgodne stvari. Najedanput je počeo sa gađenjem da govori – o onim Srbima. Srbi – oni. Srbi – uvek to i to. Pitao sam ga: „Niste li i Vi Srbin?“
– Pa, jesam, ali govorim o onim drugima.
U jednom momentu je istakao: „Mi hoćemo demokratiju švedskog stila!
– Onda – sa kraljem!
Strašno se trgnuo: „A, ne, ne – monarhija nipošto!“
Nije bio ni dovoljno lukav…
Naravno, ništa nije bilo od projekta Jugoslovensko-američka banka. Milošević i njegovi pajtaši trebalo je da daju 30 miliona dolara, pošto smo mi u Americi našli 30 miliona dolara. Kapital od 60 miliona je vrli mali za jednu banku. Najedanput – nikako nema 30 miliona iz Beograda. čekamo na odluku, a nje nema, pa nema. Američka grupa je odmah počela da se koleba. Dva puta je Borka Vučić dolazila u Ameriku, dok nije prekinula svaki kontakt s nama.
Naime, još dok je bio samo bankar, i dok nije ni sanjao da će biti srpski vođa, Slobodan Milošević je u Njujorku otvorio predstavništvo Beobanke. Radili su tu Lorens Iglberger i još neki važni ljudi u okviru projekta „Jugoamerika“. I tu se nešto pričalo da je on izradio Iglbergera za neke provizije, i da se zbog toga Iglberger posle okrenuo protiv njega. Moguće je da nije dobio provizije, jer Iglberger nikad ne bi radio bez provizije.
Ali, činjenica jeste da se taj naš nesrećni „jugo“ nije dobro pokazao posle 20 hiljada milja u Americi, gde se obično vozi više od 30 hiljada milja godišnje.
N: Sloba ne da pare!
– Kad smo došli drugi put – srpska stvar je u Americi već bila izgubljena – pa smo od Miloševića tražili pare da se angažuje neka PR kompanija da malo popravi loš srpski imidž, kao što su je Albanci, Hrvati, Muslimani, i svi drugi, unapred bili angažovali.
Sloba nije hteo da da pare, nego je samouvereno rekao da će kad-tad u svetu pobediti istina o Srbima. Mi smo bili očajni. Bilo mu je skupo da plaća deset hiljada dolara mesečno jednoj kompaniji koja bi stručno za nas pravila propagandu. A Albanci su u to vreme za milione dolara iznajmili jednu od najmoćnijih marketiških agencija.
Srbi iz Amerike nisu sami mogli da izdvoje toliko para, iako to i nisu neke pare. Mi praktično nemamo nijednog zaista bogatog čoveka u Americi. To je tužna istina o nama. Dokazao sam to i matematički u januaru 2001. godine, kada je izabran predsednik SAD Džordž Buš Mlađi. Dvadesetog januara je bila inauguraciju i bal za 10 hiljada zvanica. Svi koji su, na bilo koji način, doprineli njegovoj kampanji, pozvani su na bal. I ja sam, kao individua: nešto sam doprineo, pa sam pozvan.
Američka izreka glasi: „Novac je majčino mleko politike“.
Naši ljudi nisu „ukapirali“ da Amerika nije demokratija, već plutokratija, čija je premisa da se sve stvari rade za novac i da to nije nikakva sramota! Naravno, novac je merilo svega. Evo primera: da bi se došlo do kongresmena ne može bez 5.000 dolara da se razgovara sa njime, da bi se došlo do senatora 10.000 dolara! To je legalno „podmićivanje“, jer iza svakog od njih stoji fond za različite svrhe.
Miloševićeve „socijaliste“ čitav globalni svet je smatrao običnim marksističko-lenjinističkim komunistima, koji su se nevoljno odrekli samo imena. Njihov srpski supernacionalizam i pravoslavlje bili su samo tragikomična maska.
Milošević i njegovi komunisti su srpski narod bacili na najnižu tačku njegove istorije. Nikada u istoriji sveta jedna nacija nije bila toliko demonizovana i ponižena. Komunizam je najveća kuga ovog veka, a Srbi su bili žigosani kao glavni i poslednji nosioci te opake zaraze u Evropi. Osuđeni od cele svetske zajednice. čak i Južna Afrika sada ima daleko više prijatelja u svetu. Rusi, kod kojih su inače najjači komunistički koreni, odvažno su prvi zbacili komuniste sa vlasti i komunističku partiju izveli pred narodni sud. Uradili smo to, na žalost, poslednji.
N: Milošević kao Norijega
– Mi, Srbi iz Amerike podržavali smo Miloševića možda od 1989. do 1990. godine. Ali, odmah smo zatim poslali jasan signal svima da se okrenu protiv Miloševića, da više niko ne komunicira s njim. Da niko kad dođe u Beograd ne traži audijenciju kod Miloševića. A ja sam mu prijateljski poslao faks: „Ako tako nastaviš – proći ćeš kao Norijega“.
I to se posle postavilo kao tačno. Norijega je dugo bio američki agent, kao što je i Milošević bio američki agent. Obojica su odbačeni, kad su odigrali svoju ulogu. U stvari, smatra se da je Milošević dobio neku lovu ispod stola, što je potpisao onaj ugovor o Dejtonu. Ali, još za to nema nikakvih konkretnih dokaza. čak je i Milošević sam širio glasine da Amerika stoji iza njega.
Bog zna šta je od toga istina? Jer, Milošević je na Balkanu praktično ostvarivao američke strategijske interese – srpske sigurno nije. Rezultat svih tih ratova, haosa i užasa, ipak nije – da su američki interesi na Balkanu u potpunosti ostvareni.
Pre svega, Nemačka je zgrabila hrvatsku obalu i Sloveniju. Amerikanci su vrlo nesrećni zbog toga, da Nemci imaju slobodan prodor na Sredozemno more. Ovi ljudi, sa kojima ja svakodnevno razgovaram u Pentagonu, očajni su zbog toga. To je jedan veliki minus. Zbog toga je ona ranija Bušova administracija toliko dugo insistirala na integritetu Jugoslavije, da se Nemačkoj spreči izlaz na Sredozemlje. Smatralo se da je Jugoslavija i 1918. stvorena iz tog istog razloga.
Ja tačno znam šta se odigralo. Nešto – nešto jako duboko. Kada se Jugoslavija raspadala, ja sam otišao u Vašington da razgovaram sa Heritedž Fondejšn. To je krajnja desnica. Neki koji su tamo me znali i cenili, jer sam ja bio član – Ripon sosajetija, levog krila Republikanske partije. To su sve intelektualci, ima ih svega 4.000. Na sastancima u Vašingtonu, sreo sam i Kisindžera, koji nije bio u tom krilu, ali Džordž Buš Otac jeste, ali je izašao – kada je rešio da se kandiduje za predsednika.
Svi su mi otvoreno rekli: „Mi smo toliko preokupirani raspadom Sovjetskog Saveza, da niko ozbiljan neće pristati da provede ni pola dana na jednom sastanku o Jugoslaviji“!
To je čak i u jednom članku rekao američki ambasador Voren Zimerman, da je u to vreme on pitao Buša Starijeg – da li da se prizna Bosna ili ne – a da mu je ovaj odgovorio: „Mi nemamo vremena za Jugoslaviju, radite šta hoćete!“
To je tako Zimermanu javljeno. Jugoslavija nije ništa značila u poređenju sa tim – ko će da kontroliše Rusiju, gde su bili najveći interesi Nemačke. A ja mislim d aje tako i danas – Ameriku Srbija mnogo ne interesuje !
Nezgodni Somborac
Bogdan Maglić je Srbin, rođen u Somboru 1928. godine. Sa 13 godina je preživeo ustaški logor. Diplomirao je 1950. fiziku na Beogradskom univerzitetu; magistrirao 1955. na Univerzitetu u Liverpulu, a doktorirao 1959. na Tehnološkom institutu u Masačusetsu. Otišao u Ameriku 1956, kao sipendista UNESCO-a, u Masačjusetski institut za tehnologiju (MIT). Kasnije se pričalo da ga je Tito poslao da uhodi Amerikance i njihov razvoj atomske bombe, a u Beogradu se tvrdilo da je Maglić emigrirao i počeo da radi za CIA.
Na Kalifornijskom univerzitetu je radio od 1961, gde je otkrio česticu omega mezon. Patentirao je aneuronsku nuklearnu energiju, odnosno proces fuzije bez radioaktivnosti, kao i najnoviji supersenzor, koji identifikuje hemijski sastav materije, a za koji se predvidja masovna primena u borbi protiv terorizma.
Bio je predsednik Korporacije za višu fiziku u Prinstonu, rukovodilac u Centru za vasionsku tehnologiju u NJu Meksiku, saradnik Američkog udruženja fizičara, kopredsednik Teslinog memorijalnog komiteta; predsedavajući Alumni kluba NJu DŽersi pri Institutu za tehnologiju Masačusets, član nacionalnog upravnog odbora Ripon udruženja…
Dobitnik je Priznanja predsednika SAD Džona Kenedija za otkriće omega-meson 1961, odlikovan Ordenom jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem za produbljivanje američko-jugoslovenske tehničke saradnje 1976, član SANU, počasni građanin Švajcarske. Živi u oblasti Oriny u Kaliforniji (SAD).
Maglić je nosilac Zlatne medalje Kongresa Sjedinjenih Američkih Država, a član je i Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u Beogradu. Devedesetih godina je bio aktivan miloševićevski aktivista i srpski lobista u SAD, ali je time prestao da se bavi posle Dejtonskog sporazuma 1995. godine.
– Imam petoro dece. Moja kćerka Jovana od 11 godina, zbog izraženog IQ-a, u učionici mora da sedi odvojeno od druge dece.
Sin mi je advokat u Njujorku, jedna kćerka je filmski producent u Parizu, druga je u Australiji, a dvoje najmlađih imaju 11 i 13 godina.
Tri puta sam se ženio, a plejboji se, po pravilu, nikad ne žene. Ja se odmah oženim, čim se zaljubim. To ne rade pleboji – već najobičnije budale…
Porodica Bogdana Maglića, koju čini petoro dece i troje unučadi, osnovala je fond za razvoj Vojvodine pod nazivom “Maglić porodični holding”.
Ovaj doktor fizike, profesor i svetski ekspert za nuklearnu fuziju iz Amerike novi je vlasnik hotela Sloboda koji je kupio na aukciji u Somboru za 59,9 miliona dinara. Odmah mu je promenio ime u Internacional, i pored finansijskih gubitaka, povratio mu ugled i osvojio titulu najboljeg hotela u Vojvodini. Vlasnik je i somborske televizije «Spektar» i sponzor Međunarodnog festivala novinske reportaže u Somboru.
Zet Rokfelera – A što se tiče džet-seta, desilo se slučajno da sam u životu sreo nekoliko najbogatijih ljudi na svetu. čak sam jedno vreme bio oženjen osobom iz Rokfelerove familije, za koju se posle ispostavilo da je notorna alkoholičarka. Nisam uopšte znao da je moja žena Šeron alkoholičarka. Dobro, i ja pijem i ponekad volim da se napijem, ali se užasavam teških alkoholičara.
Nisam baš zet Rokfelerovih, ali sam im ušao u familiju, i napravio važne veze u to vreme.
Dobro znam da su za vreme ovog pakla, tokom ovih deset godina, u Srbiji bile najpopularnije teorije zavere o nekakvoj tajnoj svetskoj vladi, na čijem se čelu nalazi Dejvid Rokfeler. Ja sve to znam izbliza: Bilderberg, Rimski klub, Trilateralnu komisiju. Ali, sve to nije bila nikakva tajna svetska vlada koja unapred određuje svaki rat i mir, kao i trendove u ekonomiji, i svemu drugom.
Zapravo, ta tajna društva su bila formirana sa isključivim zadatkom da se predupredi pobeda komunizma, kao nužna, zaštitna antikomunistička mera.
Dejvid Rokfeler nije nikakav tajni vladar sveta. Kao kolekcionar sada skuplja stare slike i skupa francuska vina. Ništa drugo ga i ne interesuje… To je ne baš naročito bistar, ali fini gospodin. Svi oni se ponašaju kao prinčevi – rođeni da vladaju Amerikom. Međutim, već je na pomolu neko novo američko plemstvo.
– Uvek su me više impresionirali pametni, a ne bogati. Od svih koje sam sreo – možda je Kisindžer bio najpametniji. Ne samo da je teoretičar, nego i praktičar – manimejker. Kisindžer mi je u jednom momentu rekao: „Znate li Vi da mi je moja mama, kad sam postao državni sekretar za spoljne poslove, rekla – To nije ništa, kad nikakve naročite pare ne dobijaš. Ja bih mnogo više volela da vidim da ti zarađuješ milione, nego da budeš na naslovnim stranama novina kao tobože važan čovek!“
Tek kad je napustio politiku, Kisindžer se zaista obogatio.
Moja privatna atomska bomba
Marija Baksa je odigrala veoma važnu ulogu u mom životu. Možda i zato što sam bio na najnižoj tački kad sam ja nju sreo. Tada sam bio izgubio sve, tvrdoglavo radeći na fuziji. Nisam imao nikakvu podršku, osim od misterioznog milijardera Hauarda Hjuza. Jedino me je u to vreme podržavala njegova organizacija, ne toliko on lično. Saradnici Hauarda Hjuza su došli kod mene u Prinston, da vide moju laboratoriju, i da me snime za film. I to je bila velika sreća. Još uvek imam taj dokumentarni film iz te laboratorije. Jer, Hauard Hjuz tada više nije hteo ni sa kim da lično uživo kontaktira, već samo preko filma. Zato smo mu i poslali film, koji je on video. I moram da kažem – da me je praktično on finansijski spasao od potpune propasti, pošto sam tada bio napustio i univerzitet Prinston.
Marija Baksa me je onda pozvala da dođem u Rim, i to me je poprilično psihički oporavilo od brodoloma u Americi. Bila mi je otprilike kao neki životni eliksir u tom trenutku. Naša veza je, međutim, kratko trajalo, zato što sam ja vrlo brzo opet stao na svoje noge. Odmah sam krenuo u nove projekte. Zapravo – jedan te isti projekat. Ja sam stalno radio na fuziji, ali od tada iz sasvim drugog ugla.
Razoružavanje sveta– Ja sam više puta bio angažovani u procesima razoružanja. Posle černobila sam u Beogradu organizovao konferenciju najpoznatijih ruskih i američkih dizajnera nuklearnih reaktora. To je bilo 1989. godine. Cilj je bio da se osigura da na sovjetskim reaktorima u Bugarskoj, Mađarskoj, Slovačkoj ne dođe do novog “černobila”. Zaključci su bili sprovedeni. Druga stvar, 1989. kada je Gorbačov bio na vlasti, učestvovao sam u programu u kome smo izabrali 100 sovjetskih nuklearnih fizičara koji su radili u čeljabinsku, jednom od dva mesta gde se prave hidrogenske bombe. Dovodili smo ih u Kaliforniju i trenirali ih za mirnodopsku primenu atomske energije. To je lepo išlo šest do osam meseci. Zaustavljeno je kada je Jeljcin došao na vlast.
