Na pocetku naselja Vinci kraj Dunava kod Golupca, biznismen iz Bocvane, Ilija Stevanovic i njegova supruga Saša gostoprimljivo nas uvode u pedantno uredeno dvorište, gde se atmosfera domaceg šumarka, sazdanog od cetinara i listopadnog drveca, skladno prožima sa ornamentikom koja asocira na egzoticne ambijente dalekog, tajnovitog, „žarkog kontinenta“, gde su proveli glavninu svog uspešnog radnog veka.
– Radeci po Africi, pre gotovo dve i po decenije, obreo sam se u metropoli, tada prilicno nerazvijene, republike Bocvane ali sam odmah naslutio da njeno državno ustrojstvo, pre svega u oblasti privrede i stimulativne poreske politike, pruža široke mogucnosti za otpocinjanje uspešnog posla – pocinje domacin svoju storiju iz postojbine drevnih Bušmana, u svetu najpoznatije po kultnom filmu „Bogovi su pali na teme“, snimljenom upravo na njenim inspirativnim prostranstvima.
Prastari „mercedesi“
– Po nepristupacnim obroncima planina i u bespucima pustinje Kalahari zapazio sam bezbroj olupina kamiona prastarih „mercedesa“ i, za tamošnje prilike, „nežnih“ transportnih vozila iz Japana. Carina za uvoz ove robe i rezervnih delova iz favorizovanog suseda, Južnoafricke Republike, iznosila je cak 130 odsto, a specijalizovanih servisa gotovo da i nije bilo – objašnjava naš domacin i dodaje:
– Bocvana je tada imala samo pedesetak kilometara autoputeva, a ostalo su bili, cesto izlokani, drumovi, pa su u njoj, i nesvesni toga, zapravo vapili za nekim robusnijim vozilima savremenog tipa. Kada sam svoja zapažanja i predlog da organizujem domacu proizvodnju kamiona izložio u nadležnim ministarstvima, zahvalili su se na poverenju u državu, rekavši mi da je to cista utopija za tako slabašnu i malu zemlju.
Naša kolonija
U Bocvani obitava nevelika kolonija od stotinak duša sa naših prostora. Imaju sveštenika, slave krsne slave i posveceno poštuju sve pravoslavne obicaje. Svi se medusobno poznaju, vecina se medusobno druži i ispomaže, a Ilija sa prijateljima planira podizanje prvog hrama posvecenog svetosavlju u ovom delu daleke Afrike.
Slicno su ga primili uctivi menadžeri poznate firme „Skanija“ u Švedskoj. Otvoreno su sumnjali u celishodnost projekta, ali ga nisu ni odbili, pogotovo kad im je saopštio kako je spreman da u posao sa njima uloži sav svoj kapital.
– Ukupno sam u džepu imao, za ozbiljniji posao zanemarljivih, oko 7.000 dolara, ali oni to, naravno, nisu znali – priseca se dovitljivi mašinac. – Vratio sam se u Bocvanu odnevši clanovima vlade prospekte i tehnicke karakteristike najsavremenijih transportera. Nacionalna banka odobrila mi je povoljan kredit, pa sam, uz takve garancije, sada mnogo lakše pregovarao sa hladnim i još sumnjicavim partnerima.
Otkupljeno 500 kamiona
Pored svojih malobrojnih strucnjaka, zaposlio je domace stanovništvo, za koje kaže da su izuzetno otvoreni i pošteni ljudi. Stigli su delovi i pocela je montaža kamiona po tehnologiji cuvene „Skanije“. Kada je montirana prva drumska krstarica priredio je „parti“ za najviše goste, kakav do tada nije zapamcen u ovom delu Južne Afrike, a sam ministar komunikacija simbolicno je razbio flašu šampanjca o bok impresivne grdosije.
Organizovana je efikasna služba za servisiranje i blagovrenemu nabavku pohabanih delova. Samo za potrebe vlade, vojske i zdravstvenih ustanova otkupljeno je gotovo 500 kamiona, a kasniji broj proizvedenih meri se hiljadama.
Biznismen sa naših prostora stasavao je u poslovnom svetu – krenuo je i izvoz u gotovo sve okolne, bliže i sve udaljenije zemlje.
Para kao kiše
Bocvana je smeštena u centralnom delu Južne Afrike, prostire se na preko 600.000 kvadratnih kilometara i broji nešto više od 1,5 miliona stanovnika, sa bruto nacionalnim dohotkom od 3.300 dolara.
Glavni grad je Gaborone sa oko 280 hiljada žitelja. Otprilike polovinu stanovništva cine hrišcani, a ostali su naklonjeni tradicionalnim, urodenickim verovanjima.
Klimu odlikuju žarka leta i prilicno hladne zime. Najviši vrh je Teodilo hils na 1.489 metara nadmorske visine. Pored egzoticnog bilja, najpoznatiji ratarski proizvod je kikiriki a glavna poljoprivredna grana je stocarstvo, pa se godišnje izvozi oko 7 miliona grla, uglavnom, krupne stoke.
U rudnim bogatstvima dominiraju bakar, nikl i ugalj, a zemlja veliki kapital stice prodajom dijamanata, po kojima je poznata na svetskim berzama.
Nacionalna valuta je pula, cijih 5 apoena vredi kao jedan evro, a njeno znacenje u prevodu je – kiša.
Od maticne firme dobio je jedinstveno priznanje u obliku unikatnog suvenira – zlatnog zidnog sata sa posvetom apliciranog na dasci sa švedske lade potonule pre skoro pola veka, ciji ostaci, izvadeni sa dna okeana, predstavljaju veliku pocast za odabrane koji ih poseduju. Casovnik neprocenjive vrednosti sada odbrojava vreme u porodicnoj vili kraj Dunava.
– Za Iliju sam, kao „cudo od coveka“, cula još kao radnik „Energoprojektovog“ biroa u Zambiji i priželjkivala da ga upoznam – naviru secanja Saši dok caskaju u intimnoj atmosferi sa prijateljima i kumovima, Zoricom i Vladimirom, arhitektama, zaduženim za estetske finese u skromnom, ali besprekorno uredenom zdanju, gde su relikti nacionalne kulture skladno ukomponovani sa figurama, totemima i drugim ornamentima dalekog meridijana.
Marina za bogataše
Upoznali su se povodom nekog talismana i porojekta koga je šarmantna plavuša trebalo da izradi za udobnu gradevinu na Mediteranu. Žarko podneblje i emocije, projekat mediteranske lepotice, sada vec zajednicki, realizovan je pred kamenim dverima đerdapske klisure.
– Poreklom sam iz Bosne, ali se osecam Beogradaninom, pošto sam u njemu ponikao, „dode tice, pa se tu navice“, a, evo, sudbina me dovela u ovaj prelepi predeo, gde provodimo sve više vremena pa, naravno, razmišljamo i o pravom povratku – kazuje Ilija.
Rasnom biznismenu projekti ne izlaze lako iz krvi, makar u sferi maštanja, narocito kad poseduje kapital koji danas ima za razliku od vremena pregovora sa sumnjicavim patrnerima. Razmišlja iskljucivo o objektima koji bi mogli da privuku džet-set sa citave planete, poput terena za golf po projektu, u toj oblasti najznanijeg, Gari Plejera, o cemu je vec postigao prve dogovore. Planira moderno opremljenu marinu koja bi mogla da primi najzahtevnije bogataše iz jahtingklubova, kao i luksuzni hotel na obali kojim se ne bi postideli ni pred elitnim gostima, ma odakle dolazili…
Kaže da je za ostvarivanje ovakvih poduhvata kod nas neophodno još vremena i ne želeci da podrobnije komentariše aktuelne prilike u zemlji veli da smo nekada, ne tako davno, mi bili uzor državama poput Bocvane. A, eto, kako njegova iskustva kazuju, sada imamo i od takvih šta da naucimo. Za svoje maštarije iz vrelih africkih noci i hladovine šumarka kraj najgolemije evropske reke, siguran je da ce postati realnost.
