Gvido Tartalja (1899—1984)

*

GVIDO TARTALJA
(Zagreb, 25.01.1899 — Beograd, 29.12.1984)

Gvido Tartalja (1899—1984) jedan je od najplodnijih i najpopularnijih dečjih pisaca međuratnog i posleratnog perioda sve do pojave stvaralaca novog pesničkog talasa. Poluvekovna saradnja u dečjim glasilima, njihovo uređivanje, izdavanje knjiga pesama i proze, gostovanje u bukvarima i čitankama, učinilo ga je misionarom dečje literature, široko poznatom đačkoj i predškolskoj publici, i čitalačkoj javnosti uopšte.

“U toku više od četrdeset godina književnog rada, Tartalja je napisao veliki broj pesama za decu i sarađivao, kako sam ističe, u bezbroj listova i časopisa, od kojih je neke i sam uređivao. Ta plodna aktivnost govori o nepresušnoj energiji i invenciji pisca.

Ali pune rezultate pesničke afirmacije on je postigao uglavnom u poznije vreme, za poslednjih deset stvaralačkih godina: u tom periodu on se penje u same vrhove poezije detinjstva; sarađuje u Politici, Borbi, Zmaju, Kekecu, na radiju i televiziji. Brojni razgovori sa decom i omladinom govore o njegovoj tradicionalnoj popularnosti a česte publikacije knjiga, kojih ima preko pedeset, o zrelom i priznatom stvaraocu u okviru literature za mlade. Za svoju živu aktivnost, ‘za dugogodišnji rad i prilog literaturi za decu’, nagrađen je 1960. godine počasnom nagradom Saveta društava za staranje o deci i omladini Jugoslavije. Ta nagrada, i mnoga druga priznanja, omogućuju mu zapažen plasman na strani: prevođen je na više slovenskih i evropskih jezika, dok su desetine njegovih pesama dobile svoju melodiju pa postale koračnice ili razdragani horski vatrometi dečjih glasova” (Marjanović, 2001: 86).

Do danas, pored nekoliko zbirki pesama za odrasle, Gvido Tartalja je za decu objavio sledeće pesničke knjige: Srmena u gradu ptica (1927), Carstvo male Srmene (1929), Čobanska frula (1935), Veseli drugovi (1934), Mlado drvo (1936), Mali glumci (1938), Varjiča, carev doglavnik (1938), Naša pozornica (1941), Oživela crtanka (1946), Naše more (1948), Šta meseci pričaju (1947), Dečji prijatelji (1953), Prve trešnje (1954), Zagonetke (1955), Kolačići (1957), Vesela zoologija (1957), Vrabac u zabavištu (1958), U šetnji (1959), Dedin šešir i vetar (1960, Gusarska družina (1964), Moj blizanac i ja (1964), Od oblaka do maslačka (1965), Koliko je težak san (1966). Uz to, napisao je manju knjigu članaka (Dečja književnost, 1940), u kojoj je analizirao pojedine naše i strane pisce kao i neka pitanja iz književne kritike i dečjeg stvaralaštva.

“Pesnik kaleidoskopski variranih motiva i raznovrsnih doživljaja dečje duše, majstor moderne slike i stiha, započinje književni rad u trenutku kad umetnička reč nije bila oslobođena stega i prenaglašenog pedagoškog oslonca. Tartalja se pojavljuje neposredno pre konstituisanja poetike na novim strukturnim osnovama u vreme klasičnog pevanja, kada osećanje za igru, kao naglašeniji deo dečjeg mišljenja, još nije bilo razbuđeno” (Zorić, Milinković, 2002: 64—65). Što je još više, kada se držalo da smeh i avantura mašte štete mladom biću i “remete” njegov prirodan put u zrelost. Panoramu Tartaljinih stihova činiće motivi, sa manjim izuzecima, igrive sadržine, situacione zgode i svakidašnje snovidovne slike koje pokreću imaginaciju i golicaju duh. U njegovoj poeziji širokog tematskog dijapazona, dete, detinjstvo i priroda u najširem smislu reči, vladajući su poetski motivi.

Po sopstvenom priznanju, autor motive za svoje pesme i priče nalazi u vlastitom detinjstvu i, kao mnogi drugi, u svojoj deci i njihovom životu. Imajući pred sobom stvarno dete, njegov uzrast, inteligenciju, senzibilitet i imaginaciju, pesnik ga na duhovit i kozerski način zabavlja i navodi na razmišljanje. Prodrevši u zagonetnost i bogatstvo dečje psihe, u dečje ispoljavanje i poimanje sveta, on tka stihoze koji raduju, privlače pažnju, bude uobrazilju i radoznalost. Mali junaci su simpatični, diskretno poučni, uvek zabavni. U liku dečaka Miše, čapkuna i obešenjaka, na čije se zgode i nezgode usredsredio u velikom nizu kratkih pesama, on slika dete našeg vremena: željno da prigviri sa druge strane granice, da sve srkne, da sve vidi i u svemu učestvuje.

“Opevajući detinjstvo kao cvetno doba života, svet nestašluka i blagovanja, a u okviru njega mlade u raznovrsnim i bezbrižnim životnim prilikama, Tartalja se osvedočio kao optimistički disponiran i jedan od najvedrijih i najnasmejanijih pesnika. U ovom pesništvu za decu ima malo tamnih boja, patnji i događaja koji ostavljaju bolne posledice na dušu, neveselih i tužnih pesama; obratno, nad tugom preteže radost, duševna patnjaje pretvorena u šalu i suptilno ljupke stihove” (Zorić, Milinković, 2002: 65).

Pesnik lepote mora i primorskih pejzaža, umeo je da približi prirodu kao knjigu koja se najbolje razume i iz koje se “prepisuju” najtananije pesme. U njegovim stihovima ona izgleda bogatija i raskošnija kao progovorena. Okrenut zemljinom šaru, obasipa čitaoce pregrštima jarkih i vedro intoniranih stihova o bujnim krajolicima, svakovrsnim pticama i svemu živom. Poetskom prozom Srmena u gradu ptica autor započinje krug pesama o pticama i životinjama kao najnevinijim, najčistijim dečjim prijateljima. Ciklus pesama o divljem i domaćem životinjskom svetu ide u red vrednijih ostvarenja. Sam autor zbirku Vesela zoologija markira kao najznačajniju i najdražu u svome opusu.
 
Umetnik u Zoologiji, kroz duhovite Minijature i dosetke, upoznaje mlade sa osobinama i ćudima stanovnika koji su krenuli iz veselog zooparka: zec, slon, lav, jelen, vuk, paun, kengur, som, gavran, svitac, buba-mara i druge. Čitaoca je sa njima upoznao i u ponečemu poučio. U svađi smešnih gusaka prepoznaje se ljudska sujeta i sklonost malograđanskom ponašanju. “Moj zverinjak” je jedna od mnogih humornih opservacija životinja, svojevrsna “karikatura u stihu” kojom pesnik prodire u dušu deteta.

Poezijom u prozi o devojci Srmeni i ptici, Tartalja se, intuicijom i slikovitošću, nametnuo kao prijemčiv umetnik kadar da privuče i zadrži pažnju recipijentu. Već “Srmena u gradu ptica”, maštovita bajkovita priča, zasnovana na mehanizmu sna i dečje podsvesti kao omiljenom pesnikovom motivu (Đorđe Janjić), predstavljala je, u poređenju sa postojećom stereotipnom poezijom, korisnu prinovu i kvalitativan pomak. U mnoštvu stihova, nalik ovima: “Naš je Mića / tigra naslikao. / Toliko je / veran bio / da se Mića / uplašio / paje stao u pomoć da viče. // Ne valja kad slike / isuviše liče” — ili: “Pamti ovu mudrost, sine” / Som somčetu veli svom. / “Samo ko istinski zine / Može biti pravi som” (“Som”) — osvedočuje se kao domišljat improvizator blizak shvatanju i raspoloženju mladih, i kao autor dostojan imena modernog umetnika.

Iz dočarane radnje i iznenadnih obrta, neobičnih prizora i scena, izvire dobroćudni humor, bez ironije i pakosti. Stihovi briljantne versifikacije i ljupke jednostavnosti, raspevani kao kladenci, nose melodiju vedrih i sonantnih akorda.

“U prvim pesničkim zbirkama Gvida Tartalje (Carstvo male Srmene, Čobanska frula, Veseli drugovi, Školjke, Mlado drvo) nema izrazite individualne oznake. Ove pesme više podsećaju na podražavanje starije poezije za decu čiji domeni, osim Zmaja, nisu visoki. Tek tu i tamo, vrcnula bi po koja iskra budućeg pesnika Vesele zoologije ili Gusarskih družina; u toj poeziji Tartalja je i pesnik tipičnih motiva; on peva o najtrivijalnijim temama detinjstva i deteta: cilj mu je uglavnom da pouči i zabavi” (Marjanović, 2001: 86).

Poema “Gusarska družina”, originalna po ideji, pogođenog kolorita i jezika, možda je jedno od Tartaljinih najboljih i najuspešnijih ostvarenja. U humorističko-satirično, parodično-sarkastično intoniranoj poeziji, gde humor apsurda doseže do bezazlenog smeha, ismevaju se gusari jedrenjaka “Silna bura”. Kroz njihove slabosti, kukavičluk, strah, podvaljivanje, lenstvovanje i druge poroke, daje se na volju i duhu mladih, žednih avantura, slobode i smeha, ali se nudi i šansa prepoznavanja svojih nastranosti.

Znatne literarne vrednosti je zbirka maštovitih situacija Dedin šešir i vetar. Počev od naslovne pesme, čitaoca zabavljaju komične zgode čiji je akter deda, pravcati vragolan, veliko i bezazleno dete. Sam šešir je, takođe, nestaško.

“Tartalja se zanimao i kritičko-teorijskom stranom pesničkih dela, ali svoje poetološke postavke o estetskoj fizionomiji nije dosledno realizovao u svom umetničkom opusu: poučnost, u izvesnoj meri, sputava i njegov pesnički uzlet; on retko stihom nešto ne objasni ili lako poduči. Ljudsko saznanje je, proističe iz autorovog dela, dublje i punije, ukolikoje potkrepljeno estetskim percepcijama” (Zorić, Milinković, 2002: 67).

Graditelj vragolastih likova, gusara i levanata, u godinama posle rata, sastavljao je pesme i priče o školi, vaspitanju, izgradnji ratom opustošene zemlje i o drugim društvenim temama. Uopšte uzev, ta, ne samo Tartaljina, socijalno angažovana, realistička beletristika školskog tipa, koja od male dece stvara male ljude neizrazita je i bezbojna. Akomodiranje zahtevima trenutka, nije se, srećom, trajnije odrazilo na poetsku strukturu njegovog dela. Pouka ovde, i kad je šire posejana, nije suvoparna, niti uslovljena popularisanjem školskih znanja; ne deluje zamorno i neumesno. Pesnikova ideja nije bez dubljeg izvorišta i specifičnog okruženja koje je dijalektički negira.

Izmigoljmvši se ispod Zmajevog šinjela, Tartalja se svrstao među preteče moderne književne reči. Kao uman i senzualan stvaralac, podsticajno je delovao na pesnike svoga vremena. Njegovo delo jednostavnog izraza, lepih i bistrih pesama, čiste rime i poletne metrike (D. Radović), obrazac je sklada između tradicionalnog i modernog pevanja. U razvojnoj liniji dečje literature, njegova poezija, nežnih i razdraganih stihova, predstavlja značajnu kariku između Zmaja i D. Maksimović.

Uprkos poetskim vetrokazima i razbokorenijem rastu književnosti 50—60-ih godina, i pomeranjima koja se dešavaju u sadržini i novoj formi, autor Dedinog šešira ostaje dosledan vlastitoj stvaralačkoj metodi. Sa smislom za izbor privlačnih motiva, za slikovit i melodičan izraz, dočarao je svet blizak deci ne izneverivši pravila vlastitog koda. Pevao je, kao onaj njegov cvrčak, starinskim zvukom, bez uočljivih metamorfoza i egzibicionizma koji su, očigledno, u poeziji uzimali sve više maha. Stalna obnova i postojana osnova konstanta je njegove poezije. Postranice od avangardnih poetičkih strujanja i modernizma po svaku cenu, Tartalja je potvrdio vlastite ekspresivne i poetske vrednosti i održao se do kraja kao pesnik autentičnog šarma i jedinstvene draži.

Zbirka Prve trešnje deluje kao san ili kao najlepši dar koji se duhovno može pokloniti najmlađem detetu. Sva od ljupke iskrenosti ona ispoveda dete u prvim danima života: pesme su ispevane u prvom licu ali i trećem; u njima proleće i ljubičice, laste i ptice, more i talasi, pa onda: saonice, bake i deke, nalaze mesto i dopiru kao prolećni vetar do dečjeg uha. Tartalja je, po mišljenju Tihomira Prodanovića, ovde “originalan po zamisli, izrazu i elementima ritma”; njegova neposrednost obrade i svestrano približavanje dečjoj psihi izražavaju vredne kvalitete knjižice. (Navod prema: Marjanović, 2001: 87)” I, mada upućene najmlađim čitaocima pesme donose pored vedrine i razigranosti još i čist humor; on je, po našem mišljenju, najuočljiviji u pesmama: Prve trešnje, Postelja za zeku, Na moru, Maramica i drugim. Sa osećanjem dečjeg mentaliteta i onih tananih strujanja njegove psihe, pesnik je umeo da dijalogizira sa njim, ispovedajući misli i osećanja, sav mir i nemir podsvesti. Evo jednog primera (Primer preuzet iz: Marjanović, 2001: 87):

“Molim, mama, maramicu
Da obrišem nos.
Dobio sam kijavicu
jer sam iš’o bos.
 
Mamice, Požuri:
Iz nosa mi curi”.
     (Maramica)

— u kojoj je situacija stvarnosti verodostojno reprodukovana i tako našla adekvatan i duhovit izraz.

U stvaralaštvu Gvida Tartalje za decu vidno mesto zauzima njegova poezija iz zbirke Vesela zoologija. U želji da okarakteriše bezbroj domaćih i šumskih životinja, pevao je o raznorodnim osobinama životinjskog sveta, ističući za svaku od njih ponešto što je tipično. Već u prologu zbirke piše: “U ovoj knjižici životinje nisu raspoređe ni po kakvom redu. Ovo nije udžbenčk, ovo je vesela zoologija”.

Zbirka Vesela zoologija sadrži oko osamdeset pesama. U njoj je do kraja iskorišćeno prostrano motivsko polje, ljupkih i simpatičnih karikatura u stihu: to su šaljive slike o životinjskom carstvu u kome kit guta ceo razred; zec je najbrža životinja na svetu, majmun je sveznajući; a gavran se, opet, žali na ukus čovečiji, što njegove pesme ne snimaju “za gra… gra-gra… gramofonske ploče”. Sa ovom zbirkom Tartalja je izrazio vanredan smisao za karakterizaciju životinjskog sveta čije je osobine najčešće humorno opservirao. Doduše, iako je u pesmama, donekle, ugrožena dečja mašta obiljem životnih činjenica, pesnik je njome nadoknadio dečja saznanja o temama koje ga zaokupljaju. Pa ipak, epilozi Tartaljinih pesama ostavljaju prijatan utisak: oni napominju na dečji život, na reči koje se upućuju najmlađima…

Predrag Spasojević
 
Više o pesničkim zbirkama Gvida Tartalje na blogu: P. Spasojević

Napomena:
Prva knjiga za decu, Začarani krug, objavljena je 1924. i zadnja, Prvi let, 1973. godine. (Dušan Radović: “Antoligija srpske poezije za decu”, str. 250